DUŠANKA KOMNENIĆ je rođena 1976. god. u Trebinju, Republici Srpskoj. Diplomirala je na odseku Primenjena grafika – fotografija na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu 2001. u klasi prof. Baneta Karanovića. Magistrirala je 2003. na Peck School of the Arts, UW Milwaukee, USA i doktorirala 2005. na istom univerzitetu. Deset godina kasnije, 2015. odbranila je još jedan doktorski rad na Fakultetu za umetnost i dizajn u Beogradu, na temu „Lepota u antiestetici“ pod mentorstvom prof. Miloša Šobajića. Član ULUS-a je od 2008. godine.
Do sada je priredila 20 samostalnih i više od 40 kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Učestvovala je u nekoliko umetničkih kolonija. Profesor je na više fakulteta, predaje predmete fotografija i dizajn.
Ovim mali uvodom upoznajemo čitaoce sa osnovnim informacijama o našoj gošći.
Tema ovog razgovora je nova izložba pod nazivom „Ciklusi – TALASANJE, OPUŠTANJE, KRUŽENJE“.
Željko Savić: Poštovana koleginice Dušanaka, na vašim radovima mogu se videti veštine fotografisanja i dizajna, fotografišući, a zatim dizajnerskim eksperimentima, igrali ste se sa prirodom, praveći razne foto slojeve, komponujući ih u određene celine. Kako je izgledalo Vaše traganje za ciklusima koji se smenjuju? Gde su nastale ove fotografije koje su kasnije poslužile i kao podloga? Šta Vas je inspirisalo?
dr Dušanka Komnenić: Hvala Željko na pozivu da uradimo intervju; razgovor sa Vama je uvek inspirativan. Jeste, moji radovi ne mogu da se nazovu fotografijama u klasičnom smislu, to su više fotografski eksperimenti ili kolaži. Ipak, kada koristimo termin kolaž mi imamo sasvim drugačiju tehniku u glavi, te ni ovaj termin nije adekvatan. Razmišljajući o adekvatnom terminu za definisanje svojih radova u tehničkom smislu, zaključila sam da ustvari sam termin fotografije treba da bude redefinisan. Fotografija odavno nije fotografija kako je poznajemo u tradicionalnom smislu. U kom momentu to prestaje da bude fotografija a postaje nešto drugo – jeste pitanje.
Ipak, slažem se da moji radovi ne mogu da se nazovu baš fotografijom, iako to jeste najbliže određenje. Videla sam u jednom Fejsbuk komentaru a na konto moje izložbe, da je izvesni fotograf komentarisao da ovo nisu fotografije, već sam ja slikarka sa fotoaparatom. Meni se i taj komentar iskreno dopao.
Kada pitate kako su nastali ciklusi koje ilustrujem fotografijama, oni su nastali inicijalno spontano. Posle sam tražila određene trenutke kako bih kompletirala zamišljenu scenu.
To je moj stvaralački postupak. Prvo radim šta volim a onda mu nađem značenje. Volim da me prvi impuls povede, pa posle uključujem svest i znanje.
Što se tiče samih kadrova nastajali su na raznim mestima. Od Grčke, preko Crne Gore, Hercegovine, Srbije. Fotografisala sam nebo i vodu svuda gde sam putovala u poslednjih par meseci (od kad se intenzivno bavim realizacijom ovih fotografija).
Vezano za tehnički deo fotografije, one su morale da budu velikog formata kako bih uključila posmatrača u čitanje priče. Veliki formati progutaju distancu, te možda ne možemo dovoljno da im se približimo i analiziramo, ali daju mogućnost da posmatrač bude deo postavke i to je aspekt koji sam htela da uposlim. Kada jedan kadar fotografije uveličate na ovoliku dimenziju, ona se pikselizuje i izgubi zrno, koje sam beskompromisno htela da sačuvam. Zato sam odlučila da eksperimentišem i nađem način da izvedem ono što sam zamislila. Kao rezultat eksperimenta sam dobila fotografije koje su sastavljene od više desetina kadrova. Svako nebo i svaka voda zapravo sadrže deset i više kadrova koji su uklapani u celine. U postprodukciji sam se služila slikarskim tehnikama kako bih napravila nevidljive spojeve.
Rezultat deluje skoro ubedljivo (volim i taj deo „skoro“ ubedljivog). Sa namerom sam ostavila posmatraču da zaključi da ne gleda u realne pejzaže, već u ideju, alegoriju prikazanu pejzažom.
Ž.S. U vašim foto alegorijama posmatrač može naći više od jednog značenja, nazivi radova su: Sumnja, Nada, Preispitivanje, Suočavanje, Inspiracija, Nemir i Vera. Da li ove fotografije nose i dublju poruku, otvaraju li filozofska i duhovna preispitivanja sopstvenog unutrašnjeg bića, koje kroz fotografiju korespondira ne samo sa posmatračem, već i tvorcem prirode?
dr Dušanka Komnenić: Naravno, pojam alegorije je upravo to – preneseno, slikovito kazivanje određene poruke ili ideje. Ove fotografije ilustruju naša različita stanja i raspoloženja. Te nazive sam i koristila kako bih posmatraču približila nameru.
Poenta cele serije fotografija je da se mi zapravo vrtimo u krug kroz procese talasanja i opuštanja. Zamisao je bila da dočaram ideju da su jedina životna konstanta zapravo promene. Motivi su korišćeni sa namerom da dočaraju ideju da se promene neminovno dešavaju u prirodi, te da će se posledično dešavati i nama, kao vrlo malim delovima sistema koji nazivamo prirodom. Želela sam komparativno da pokrenem i pitanje našeg problematičnog shvatanja sopstvene centralne pozicije u ekosistemu.
Ž.S. Imali ste priliku da izložite svoje umetničke fotografije u Umetničkoj galeriji Stara kapetanija. Kako je publika reagovala na Vaše umetničke eksponate? Da li je Vama važno kako publika reaguje? Koja publika prati Vaš rad?
dr Dušanka Komnenić: Publika voli pejzaže, to je verovatno tema za koju ćete retko dobiti negativan komentar. Ipak, ovo nisu klasični pejzaži, već su kolažirani, pa se tu otvorio prostor za potencijalne izazove. Ovi radovi se ne uklapaju u koncept klasične fotografije.
Da odgovorim na pitanje, komentari su više nego pozitivni. Najlepše mi je bilo da posmatram ljude koji nasumično ulaze sa ulice jer su ih kadrovi zaintrigirali. Kada uđu, počinju da se smeju i da komentarišu naglas. Svi vole nebo i vodu. Ima li išta lepše od neba i vode, ustvari.
U svom likovnom istraživanju dugo sam se bavila antiestetikom. Sada sam poželela da se vratim klasičnom konceptu lepote i da vratim pojam lepote nazad u umetnost. Važno je da bude i lepo to u šta gledamo.
Bitno mi je kako publika reaguje, naravno. Umetnost je komunikacija; ako nemam sagovornika sa druge strane, onda ne radim dobar posao, ili nisam umetnik. Ne mogu da se nazivam umetnicom ako moj rad nije viđen i izložen za komentare.
Ovo je možda moja prva izložba koja komunicira sa najrazličitijim grupama. Ovde mislim i na stare i na mlade, i na različite polove i na umetnički školovane i one koji to nisu, na domaću i inostranu javnost, itd. Zaista sam dobila vrlo slične, pozitivne komentare od najrazličitijih ljudi i srce mi se smeje.
Ž.S. Vi prenosite fotografska i dizajnerska znanja na fakultetu, sa druge strane ste umetnik, kreativac, koji ima potrebu za sopstvenim traganjem i umetničkim izražavanjem. Koji je osećaj jači? Potreba za stvaranjem ili prenošenjem znanja?
dr Dušanka Komnenić: Dobro pitanje ste postavili. Za mene su ova dva načina funkcionisanja neodvojiva. Smatram da kao predavač moram stalno da istražujem i postavljam sebi nove izazove kako bih sačuvala relevantnost. Paralelno, relevantnost čuvam iznoseći svoja mišljenja i suočavajući ih sa mladim ljudima, tako da je i ovaj ciklus prenošenja znanja i stvaranja zapravo uzročno posledičan. Svakako, mogu da izdvojim stvaralački proces i kao nezavisnu aktivnost. Stvaranje je sreća sama po sebi i svako od nas, ko se bavi ovim poslom, ne razmišlja o tome da jednom ode u penziju i konačno se odmori. Za stvaraoca je stvaranje poenta; proces i cilj zajedno. Svaki put posle izložbe osetim prvo sreću što je sve uspešno obavljeno, a vrlo brzo i izvesnu melanholiju zato što se završio taj ciklus. Tada moram ponovo da krenem da stvaram. To je pravo talasanje, opuštanje, kruženje.
Ž.S. Za sam kraj, kad pomislite na nadu, čemu se može nadati umetnik? Nemirima, sumnjama, da li će se stalno prispitivati? U šta će verovati?
dr Dušanka Komnenić: Pre nekoliko godina mi je astrolog rekao da je jedna od mojih izraženih crta i konstatno počinjanje iz početka. Mislim da nije mogao nešto strašnije da mi kaže u datom trenutku. Ipak, sa godinama razumem da to može da znači i samoobnavljanje. Počinjanje iz početka ne mora da bude loša stvar. To naravno zaključimo tek kada izazov prođe.
Umetnik, kao i svaka druga osoba, treba da uči, da veruje i da se raduje; preispitivaće se, naravno. Bez preispitivanja nema ni učenja i nema napredovanja. Mislim da treba da težimo uvek boljoj verziji sebe. Ipak, u nekom trenutku ne treba ničemu da težimo, već samo da budemo. Samo to može da bude više nego dovoljan izvor inspiracije.
Hvala Vam na odvojenom vremenu i iskrenim odgovorima.
Uz saglasnost autora teksta i fotografija, možete pogledati radove Dušanke Komnemić i likovni prikaz istoričarke umetnosti Irine Tomić.
TALASANJE–OPUŠTANJE–KRUŽENJE
Fotografije, odnosno foto alegorije Dušanke Komnenić nisu rađene iz jednog kadra, već iz više kolažiranih snimaka. Alegorija kao pojam je grčkog porekla nastao od reči allegorein, što se može prevesti kao slikovito pričanje. U likovnim umetnostima ona je pojam prenesenog izražavanja i može nositi vrlo kompleksan smisao. Alegorija, tako, ima drugačiji smisao od onoga što se neposredno prikazuje. Foto alegorija bi zato predstavljala vrstu slojevite fotografije, koja u sebi sadrži više od jednog snimka i više od jednog značenja. Kompleksnost značenja, međutim, nije uslovljena ni prikazom ni metaforom, već njihovim jedinstvom.
Pristup za koji se umetnica opredelila iznova otvara brojna pitanja. Jedno od njih svakako se odnosi na definisanje fotografije kao medija, koja je od svog nastanka do danas doživela brojne preobražaje. Najveći od svih je nastanak digitalne fotografije, koja umetniku daje moć ne samo da zabeleži određeni trenutak u vremenu i prostoru, već i da ga, nalik impresionistima, predstavi i kroz dimenziju lične impresije.
Time se otvara i tema čije poreklo je u antičkoj kulturi, a to je odnos prema umetnosti iz filozofske perspektive prevashodno Platona i Aristotela. Platon pojam mimezis (μίμησις) koristi u svojoj kritici umetnosti i prema njemu, svaka umetnička kreacija predstavlja oblik imitacije. Ona samo oponaša ono što stvari jesu, a i same stvari su tek slučajna oponašanja svojih večnih oblika, svoje biti, svoje ideje. Umetnik samo „oblikuje“ materiju u odnosu na istinske oblike, odnosno večne i nepromenljive ideje. Umetnik je podražavalac onoga što postoji u materiji i to samo jednog aspekta, a to je izgled. Tako, mimetička umetnost ne podražava istinu, nego iluziju, i kao takva ona ne može biti istinita, jer je senka senke. Njen glavni problem je što ona ne podražava suštinu stvari, sa čime se slaže i Aristotel koji je smatrao da umetnik podražavanu stvar prikazuje najbolje što može. Po njemu je uživanje u oponašanju i uživanje u prepoznavanju. Aristotel, međutim, za razliku od Platona nastoji da pozicionira umetnost kao specifično područje u kojem idealno i realno, mogu biti potvrđeni i posredovani kvalitetom umeća i da umetnost, kao antropološka potreba, ne zahteva zadovoljenje isključivo kroz čulnu percepciju, već i kroz intelekt. Antički Grci su razlikovali dva principa spoznaje, gde je čulni bio na nižem stupnju, dok su se razumskim spoznavale unutrašnje suštine svih stvari.
Kako je Aristotel isticao da su ljudi suštinski „mimetična” bića, koja sadrže unutar nagona i impuls da imitiraju i osvoje stvarnost kroz umetnost, tako je i Dušanka Komnenić kroz foto alegorije osvajala stvarnost. Ona je na čulnom nivou prezentovala vidljivi deo stvarnosti, dok je na razumskom nivou predstavila vreme u kojem živimo, gde se periodi oluja, turbulencija, smenjuju sa mirnim vodama, koje, nažalost, kratko traju. Talasanje je tako dominantna pojava, ali ne nužno loša, što umetnica nagoveštava i kroz nazive radova u kojima se pomenuti periodi ciklično smenjuju: Sumnja, Nada, Preispitivanje, Suočavanje, Inspiracija, Nemir i Vera.
Irina Tomić
Izvor: TV Ars Medija – portal
Razgovor pripremio: Željko Savić
Fotografije: dr Dušanka Komnenić