ДУШАНKА KОМНЕНИЋ је рођена 1976. год. у Требињу, Републици Српској. Дипломирала је на одсеку Примењена графика – фотографија на Академији примењених уметности у Београду 2001. у класи проф. Банета Kарановића. Магистрирала је 2003. на Peck School of the Arts, UW Milwaukee, USA и докторирала 2005. на истом универзитету. Десет година касније, 2015. одбранила је још један докторски рад на Факултету за уметност и дизајн у Београду, на тему „Лепота у антиестетици“ под менторством проф. Милоша Шобајића. Члан УЛУС-а је од 2008. године.
До сада је приредила 20 самосталних и више од 40 колективних изложби у земљи и иностранству. Учествовала је у неколико уметничких колонија. Професор је на више факултета, предаје предмете фотографија и дизајн.
Овим мали уводом упознаjeмo читаоце са основним информацијама о нашој гошћи.
Тема овог разговора је нова изложба под називом „Циклуси – ТАЛАСАЊЕ, ОПУШТАЊЕ, KРУЖЕЊЕ“.
Жељко Савић: Поштована колегинице Душанака, на вашим радовима могу се видети вештине фотографисања и дизајна, фотографишући, а затим дизајнерским експериментима, играли сте се са природом, правећи разне фото слојеве, компонујући их у одређене целине. Како је изгледало Ваше трагање за циклусима који се смењују? Где су настале ове фотографије које су касније послужиле и као подлога? Шта Вас је инспирисало?
др Душанка Комненић: Хвала Жељко на позиву да урадимо интервју; разговор са Вама је увек инспиративан. Јесте, моји радови не могу да се назову фотографијама у класичном смислу, то су више фотографски експерименти или колажи. Ипак, када користимо термин колаж ми имамо сасвим другачију технику у глави, те ни овај термин није адекватан. Размишљајући о адекватном термину за дефинисање својих радова у техничком смислу, закључила сам да уствари сам термин фотографије треба да буде редефинисан. Фотографија одавно није фотографија како је познајемо у традиционалном смислу. У ком моменту то престаје да буде фотографија а постаје нешто друго – јесте питање.
Ипак, слажем се да моји радови не могу да се назову баш фотографијом, иако то јесте најближе одређење. Видела сам у једном Фејсбук коментару а на конто моје изложбе, да је извесни фотограф коментарисао да ово нису фотографије, већ сам ја сликарка са фотоапаратом. Мени се и тај коментар искрено допао.
Када питате како су настали циклуси које илуструјем фотографијама, они су настали иницијално спонтано. После сам тражила одређене тренутке како бих комплетирала замишљену сцену.
То је мој стваралачки поступак. Прво радим шта волим а онда му нађем значење. Волим да ме први импулс поведе, па после укључујем свест и знање.
Што се тиче самих кадрова настајали су на разним местима. Од Грчке, преко Црне Горе, Херцеговине, Србије. Фотографисала сам небо и воду свуда где сам путовала у последњих пар месеци (од кад се интензивно бавим реализацијом ових фотографија).
Везано за технички део фотографије, оне су морале да буду великог формата како бих укључила посматрача у читање приче. Велики формати прогутају дистанцу, те можда не можемо довољно да им се приближимо и анализирамо, али дају могућност да посматрач буде део поставке и то је аспект који сам хтела да упослим. Када један кадар фотографије увеличате на оволику димензију, она се пикселизује и изгуби зрно, које сам бескомпромисно хтела да сачувам. Зато сам одлучила да експериментишем и нађем начин да изведем оно што сам замислила. Као резултат експеримента сам добила фотографије које су састављене од више десетина кадрова. Свако небо и свака вода заправо садрже десет и више кадрова који су уклапани у целине. У постпродукцији сам се служила сликарским техникама како бих направила невидљиве спојеве.
Резултат делује скоро убедљиво (волим и тај део „скоро“ убедљивог). Са намером сам оставила посматрачу да закључи да не гледа у реалне пејзаже, већ у идеју, алегорију приказану пејзажом.
Ж.С. У вашим фото алегоријама посматрач може наћи више од једног значења, називи радова су: Сумња, Нада, Преиспитивање, Суочавање, Инспирација, Немир и Вера. Да ли ове фотографије носе и дубљу поруку, отварају ли филозофска и духовна преиспитивања сопственог унутрашњег бића, које кроз фотографију кореспондира не само са посматрачем, већ и творцем природе?
др Душанка Комненић: Наравно, појам алегорије је управо то – пренесено, сликовито казивање одређене поруке или идеје. Ове фотографије илуструју наша различита стања и расположења. Те називе сам и користила како бих посматрачу приближила намеру.
Поента целе серије фотографија је да се ми заправо вртимо у круг кроз процесе таласања и опуштања. Замисао је била да дочарам идеју да су једина животна константа заправо промене. Мотиви су коришћени са намером да дочарају идеју да се промене неминовно дешавају у природи, те да ће се последично дешавати и нама, као врло малим деловима система који називамо природом. Желела сам компаративно да покренем и питање нашeг проблематичног схватања сопствене централне позиције у екосистему.
Ж.С. Имали сте прилику да изложите своје уметничке фотографије у Уметничкој галерији Стара капетанија. Како је публика реаговала на Ваше уметничке експонате? Да ли је Вама важно како публика реагује? Која публика прати Ваш рад?
др Душанка Комненић: Публика воли пејзаже, то је вероватно тема за коју ћете ретко добити негативан коментар. Ипак, ово нису класични пејзажи, већ су колажирани, па се ту отворио простор за потенцијалне изазове. Ови радови се не уклапају у концепт класичне фотографије.
Да одговорим на питање, коментари су више него позитивни. Најлепше ми је било да посматрам људе који насумично улазе са улице јер су их кадрови заинтригирали. Када уђу, почињу да се смеју и да коментаришу наглас. Сви воле небо и воду. Има ли ишта лепше од неба и воде, уствари.
У свом ликовном истраживању дуго сам се бавила антиестетиком. Сада сам пожелела да се вратим класичном концепту лепоте и да вратим појам лепоте назад у уметност. Важно је да буде и лепо то у шта гледамо.
Битно ми је како публика реагује, наравно. Уметност је комуникација; ако немам саговорника са друге стране, онда не радим добар посао, или нисам уметник. Не могу да се називам уметницом ако мој рад није виђен и изложен за коментаре.
Ово је можда моја прва изложба која комуницира са најразличитијим групама. Овде мислим и на старе и на младе, и на различите полове и на уметнички школоване и оне који то нису, на домаћу и инострану јавност, итд. Заиста сам добила врло сличне, позитивне коментаре од најразличитијих људи и срце ми се смеје.
Ж.С. Ви преносите фотографска и дизајнерска знања на факултету, са друге стране сте уметник, креативац, који има потребу за сопственим трагањем и уметничким изражавањем. Који је осећај јачи? Потреба за стварањем или преношењем знања?
др Душанка Комненић: Добро питање сте поставили. За мене су ова два начина функционисања неодвојива. Сматрам да као предавач морам стално да истражујем и постављам себи нове изазове како бих сачувала релевантност. Паралелно, релевантност чувам износећи своја мишљења и суочавајући их са младим људима, тако да је и овај циклус преношења знања и стварања заправо узрочно последичан. Свакако, могу да издвојим стваралачки процес и као независну активност. Стварање је срећа сама по себи и свако од нас, ко се бави овим послом, не размишља о томе да једном оде у пензију и коначно се одмори. За ствараоца је стварање поента; процес и циљ заједно. Сваки пут после изложбе осетим прво срећу што је све успешно обављено, а врло брзо и извесну меланхолију зато што се завршио тај циклус. Тада морам поново да кренем да стварам. То је право таласање, опуштање, кружење.
Ж.С. За сам крај, кад помислите на наду, чему се може надати уметник? Немирима, сумњама, да ли ће се стално приспитивати? У шта ће веровати?
др Душанка Комненић: Пре неколико година ми је астролог рекао да је једна од мојих изражених црта и констатно почињање из почетка. Мислим да није могао нешто страшније да ми каже у датом тренутку. Ипак, са годинама разумем да то може да значи и самообнављање. Почињање из почетка не мора да буде лоша ствар. То наравно закључимо тек када изазов прође.
Уметник, као и свака друга особа, треба да учи, да верује и да се радује; преиспитиваће се, наравно. Без преиспитивања нема ни учења и нема напредовања. Мислим да треба да тежимо увек бољој верзији себе. Ипак, у неком тренутку не треба ничему да тежимо, већ само да будемо. Само то може да буде више него довољан извор инспирације.
Хвала Вам на одвојеном времену и искреним одговорима.
Уз сагласност аутора текста и фотографија, можете погледати радове Душанке Kомнемић и ликовни приказ историчарке уметности Ирине Томић.
ТАЛАСАЊЕ–ОПУШТАЊЕ–KРУЖЕЊЕ
Фотографије, односно фото алегорије Душанке Kомненић нису рађене из једног кадра, већ из више колажираних снимака. Алегорија као појам је грчког порекла настао од речи allegorein, што се може превести као сликовито причање. У ликовним уметностима она је појам пренесеног изражавања и може носити врло комплексан смисао. Алегорија, тако, има другачији смисао од онога што се непосредно приказује. Фото алегорија би зато представљала врсту слојевите фотографије, која у себи садржи више од једног снимка и више од једног значења. Kомплексност значења, међутим, није условљена ни приказом ни метафором, већ њиховим јединством.
Приступ за који се уметница определила изнова отвара бројна питања. Једно од њих свакако се односи на дефинисање фотографије као медија, која је од свог настанка до данас доживела бројне преображаје. Највећи од свих је настанак дигиталне фотографије, која уметнику даје моћ не само да забележи одређени тренутак у времену и простору, већ и да га, налик импресионистима, представи и кроз димензију личне импресије.
Тиме се отвара и тема чије порекло је у античкој култури, а то је однос према уметности из филозофске перспективе превасходно Платона и Аристотела. Платон појам мимезис (μίμησις) користи у својој критици уметности и према њему, свака уметничка креација представља облик имитације. Она само опонаша оно што ствари јесу, а и саме ствари су тек случајна опонашања својих вечних облика, своје бити, своје идеје. Уметник само „обликује“ материју у односу на истинске облике, односно вечне и непроменљиве идеје. Уметник је подражавалац онога што постоји у материји и то само једног аспекта, а то је изглед. Тако, миметичка уметност не подражава истину, него илузију, и као таква она не може бити истинита, јер је сенка сенке. Њен главни проблем је што она не подражава суштину ствари, са чиме се слаже и Аристотел који је сматрао да уметник подражавану ствар приказује најбоље што може. По њему је уживање у опонашању и уживање у препознавању. Аристотел, међутим, за разлику од Платона настоји да позиционира уметност као специфично подручје у којем идеално и реално, могу бити потврђени и посредовани квалитетом умећа и да уметност, као антрополошка потреба, не захтева задовољење искључиво кроз чулну перцепцију, већ и кроз интелект. Антички Грци су разликовали два принципа спознаје, где је чулни био на нижем ступњу, док су се разумским спознавале унутрашње суштине свих ствари.
Kако је Аристотел истицао да су људи суштински „миметична” бића, која садрже унутар нагона и импулс да имитирају и освоје стварност кроз уметност, тако је и Душанка Kомненић кроз фото алегорије освајала стварност. Она је на чулном нивоу презентовала видљиви део стварности, док је на разумском нивоу представила време у којем живимо, где се периоди олуја, турбуленција, смењују са мирним водама, које, нажалост, кратко трају. Таласање је тако доминантна појава, али не нужно лоша, што уметница наговештава и кроз називе радова у којима се поменути периоди циклично смењују: Сумња, Нада, Преиспитивање, Суочавање, Инспирација, Немир и Вера.
Ирина Томић
Извор: ТВ Арс Медија – портал
Разговор припремио: Жељко Савић
Фотографије: др Душанка Комненић