GOSTI U SRPSKOM NARODNOM POZORIŠTU – MAJ 2018.

Gosti u SNP-u – maj 2018.

četvrtak, 3maja, scena „Pera Dobrinović“, 19.30

Lift – Slobodan šou, Tekst i dramaturgija: Jelena Bogavac, NP Priština, Gračanica

Režija: Nenad Todorović

Predstava u svojoj postmodernoj formi kombinuje i različite žanrovske i stilske pristupe. Najbliže žanrovsko određenje moglo bi biti: politički komad sa pevanjem.

Igraju: Ivana Kovačević, Dejan Cicmilović, Milorad Kapor, Anika Grujić, Milena Jakšić, Jelena Orlović, Tamara Tomanović, Jovan Zdravković, Uroš Novović, Vasilj Adžić, Marko Panajotović i Omladinski hor „Glee Srbija“ pod vođstvom Dimitrija Dimitrijevića.

Ovo su generacije „poslednjih beba devedesetih“. Komad kroz njihovu prizmu tumači i problematizuje socio-politički sadržaj devedesetih koji je uticao na živote njihovih roditelja i nude dirljive i iskrene stavove i sećanja na period najranije mladosti.

„Lift – Slobodan šou“ je postdramska predstava koja se bavi umetničkom analizom devedesetih godina prošlog veka, sa naglaskom na vladavinu Slobodana Miloševića. Proučavanjem i rekonstrukcijom dokumentarnih snimaka, transkripata razgovora, dokumenata, memorijalnih beleški, transkripata iz Haga te političko analitičke literature, ali i intervjua sa stanovništvom, te biografskih priča glumaca iz predstave, pokušali smo da uđemo u umetnički dijalog sa vremenom koje je odredilo naše živote, blisku i dalju budućnost, nacionalne, teritorijalne i identitetske redefinicije.

—————————————

Utorak, 8. maja, Kamerna scena, 20.30

Sivi vrtovi, zasnovano na istoimenom dokumentarnom filmu braće Mejzls

Režija: Ivana Janošev
Savez dramskih umetnika Vojvodine

Braća Mejzls, snimajući dokumentarni film o Džeki Kenedi, upoznaju njene rođake, Malu i Veliku Idi Buvije i reše da ipak snime film o njih dve. Majka, Velika Idi i njena ćerka, Mala Idi, žive u Ist Hemptonu, na imanju koje se zove „Sivi vrtovi“, u velikoj staroj oronuloj kući sa rakunima, mačkama i buvama. Izolovane od društva one uživaju u onome što obe vole: muzici i njihovim starim fotografijama koje ih vraćaju u neko vreme koje je bilo bolje za njih. Ali vraćanjem u prošlost otkrivaju se i sukobi između njih dve koji i dalje nisu razrešeni, stvari koje nisu oproštene i sve to postaje njihova sadašnjost. I kao što Mala Idi kaže: „Postaje sve teže razgraničiti prošlost i sadašnjost“.

Predstava je nastala kao master rad studentkinje glume Ivane Pančić. Zasnovana je na dokumentarnom filmu „Sivi vrtovi“ Braće Mejzls iz 1975. i igranom filmu “Grey gardens” iz 2009. Igrana je prvobitno u autentičnom prostoru koji podseća baš na imanje Sivih vrtova, a sada „Sive vrtove“ oživljavamo na sceni.

Velika Idi: Draginja Voganjac
Mala Idi: Ivana Pančić
Dejvid Mejzls: Aleksandar Milković
Al Mejzls: Nikola Končarević

Scenografija: Miroslav Živanov
Dizajn zvuka: Rastko Ilić

—————————————————-

sreda, 9. majascena „Pera Dobrinović“, 19.30

Malograđanska svadba, Bertold Breht, Pozorište „Stevan Sremac“, Crvenka

Režija: Radoje Čupić

Igraju: Željka Jelić, Biljana Bjelan, Cvijeta Jovanović Mučalica, Zoran Radulović, Jelena Đurica, Jovana Radulović, Jovana Horvat, Dušan Nikolić, David Batinić, Gordana Mešter, Milorad Blejan.

O predstavi: Malograđanstvo je u stvari karakterna osobina osoba koje žive u sredini u kojoj svi poznaju jedni druge i u kojoj postoji utakmica u tome čije će šta biti bolje. Zabadanje nosa u način života drugih je jedna od glavnih osobina malograđanina. Sakrivanje loših stvari u vlastitoj porodici, a raskopavanje i razotkrivanje o tuđoj, jedna je od njihovih značajnih osobina. Tu spada i život po strogo utvrđenim pravilima, kao i strah od toga da „ne pukne bruka“ u familiji…“ (dr Ferid Čengić). Sve ovo je Bertold Breht hirurškom preciznošću locirao i smestio u nekoliko sati svadbenog veselja. Nas je u ovoj predstavi najviše zanimalo do kakvog ekstremnog ponašanja može dovesti traumatičan život prepun pritisaka i stresa u ovakvoj sredini koji se ogleda kroz doživljaj mladenaca.

Predstava je više puta proglašena najboljom na ovogodišnjim festivalima (Trebinje, Stara Pazova).

Predstava traje: sat i petnaest minuta

——————————————-

subota, 12. maja, scena „Pera Dobrinović“, 19.30

Govorna mana, Goran Marković, NP Subotica

Režija i izbor muzike: Petar Jovanović

Igraju: Mišel – Vladimir Grbić, Petar – Dimitrije Dinić, Slavica – Jovana Belović

Mišel: Ljudi su sakriveni iza svojih maski kao iza nekog štita i samo u izuzetno retkim trenucima uklanjaju taj zaklon pokazujući šta stvarno osećaju. Sve ostalo vreme, svako od nas igra nekog drugog: ili predstavu o sebi, ili ono što misli da ljudi od njega očekuju da bude. Kada tome dodamo vaspitanje, društvene rituale, obaveze i zabrane, onda ispada da smo svi mi besprekidno preobučeni u ličnosti koje su sve osim nas samih… To je jedini način da preživimo. Zamislite svet u kome bi svi govorili samo istinu i ponašali se jedino u skladu sa svojim trenutnim osećanjima. To bi bio pakao, zar ne? – G. Marković, Govorna mana (6. slika, II čin)

Predstava traje: sat i dvadeset minuta

————————————————

utorak, 22. maja, Kamerna scena, 20.30

CABAres CABArei, Zijah A. Sokolović, životna komedija: od neukrotivog smeha do ledene užasnutosti…

Izvođenjem u SNP-u, obeležava jubilej predstave: 25 godina od prvog izvođenja („Interkulttheater“, Beč, 1993)

„Zijah A. Sokolović govori i igra i vodi gledaoce od neukrotivog smijeha do ledene užasnutosti, poigrava se osjećajima i mišljenjem publike do ivice izdržljivosti, dok igrajući prepliće dvije velike, za svakog značajne teme, ljubav i smrt…“ – iz kritike R. Šuklju, „Dnevnik“, Ljubljana, 1993. „…CABAres, CABArei govori o dezorijentiranosti modernog čovjeka koji je izgubio ideale i uopće vjeru u njih, a nije u stanju postati žilavi „mediokritet“ koji, slijedeći samo goli nagon samoodržanja, uvijek odnosi pobjedu nad bilo kakvim duhovnim vrijednostima i intelektom. Ovu smrtno ozbiljnu problematiku Zijah A. Sokolović oblaže specifičnom vrstom crnog humora, koji funkcionira kao agresivno karikiranje čulnosti, kao nemoćna osveta uma nad tijelom…“ – iz kritike R. P., „Naši dani“, Sarajevo, 1998.

————————————————-

sreda, 23. maja, Kamerna scena, 21.30

Glumac… je glumac… je glumac, monodrama u izvođenju Zijaha A. Sokolovića

Neobičan jubilej jednog glumca, 40 godina igranja

Monodrama, predstava Glumac…je glumac…je glumac nastala je u Sarajevu davne 1978 „kao buntovni čin“ o razumijevanju glumca i znatiželjno istraživanje granica pozorišne umjetnosti. „I obračun sa kritičarima: ko je vladar pozorišne iluzije“. „Glumim, dakle jesam”, čovjek po zanimanju Glumac. „Kada po izlasku stupi na sredinu pozornice i odbaci tekst, to je jasna poruka gledaocima da su stupili u pozorišnu stvarnost“. „Obračun Glumca sa samim sobom“. „Drugo što treba znati, je to, da se on očito ne šali“. „Može li samo jedno lice nositi dramsku radnju? Za radnju su, naime, potrebna dvojica! Monodrame su po tom traženju mrtvačka mjesta dramske radnje! One, monodrame, od epskog pokušavaju napraviti dramatično. Je li to moguće?“. „Cirkus je najpristojnija forma pozorišta“. „Za Zijaha, princip nije nepoznat. Posuđen iz cirkusa, ukraden od klauna koji to radi već stoljećima“. „On je nakaznost i ljepota te profesije, dakle njeno puno lice. I prototip, i Glumac sam. I mi smo svjedoci njegovog paradoksa, ali također u prvom licu“. „Đavolski par, pisac i Glumac“.

Zijah je i pisac monodrame, ali i prvo lice te jednine dignuto u transpoziciju Glumca. Budući je iz sebe, smiješan, naivan, glup, tup, ograničen, dakle, iskren, i nama postaje poetičan i drag. „Klaun, Glumac, Zijah, je, dakle, pronašao čak četiri partnera za svoj solo!“. „Autorsko scensko ostvarenje, kao pozorišni čin i samim tim prestaje biti monodrama“. „Zijahov Glumac, postaje nulti momenat pozorišta, a njegov Glumac i gluma ulaze u čin visokog rizika“. „Biti i igrati sam na sceni“… „Zijahova gluma posjeduje nekavu izazivačku dimenziju koja ne dozvoljava diktaturu doslovnosti“. „Ne znam je li to novo pozorište, ako jeste, onda će vječno ostati novo. Ovako, ni sam više ne znam što bih o glumi mislio, kada sam tu zvijer opet vidio na daskama, na kojima je ostavio dušu i srce. I onu kap znoja meni, koja se nikada neće osušiti. Kao što ni ja nikada neću znati jesam li zapravo vidio komediju ili tragediju!“. „Remek djelo, pozorišna rapsodija“. „Briljantna, suptilna, zbunjujuća“. „Tako i jeste predstava Glumac postala neki sinonim za opstanak pozorišta, za opstanak, čovjeka, za opstanak, slobode, za opstanak umjetnosti, za opstanak vjere u ljude, za opstanak života!“ „Ova predstava ima jednu manu, čovjek niti zna, niti ima potrebu da je analizira“. „I sad, kako ja mogu pisati, o nečemu izmišljenom ni od čega, za što nam je rečeno da se ne može izvesti, ali se ipak desilo, mada nije stvarno bilo… O jadan ja! Hej, vi?!“. – Citati iz knjige „Glumac…je glumac…je glumac“ HENA, Zagreb, Ministarstvo kulture Hrvatske, 2015, (3. izdanje).

————————————

ponedeljak, 4. juna, scena „Pera Dobrinović“, 19.30

Čarobnjak, Fedor Šili, NP Sombor

Režija: Boris Liješević, dramaturg: Branko Dimitrijević

Igraju: Tomas Man – Saša Torlaković, Johan Volfgang Gete, Semjuel Fišer – Svetozar Cvetković, Hajnrih Man – Radoje Čupić, Marija Albreht, Katja Man – Tatjana Šanta/Ivana V. Jovanović, Hans Gerlingen, Hans Gerlingen mlađi, Mihail Man – Marko Marković

Predstava govori o životu Tomasa Mana. Radnja komada obuhvata period od 1891. godine, kada je Tomas Man bio đak i imao petnaest godina, do 1949. godine, kada je njegov sin Klaus izvršio samoubistvo. Naizgled biografska, ova drama, osim činjenica, zasnovanih na motivima Manovog književnog dela i istorijskim podacima o njegovom životu, u sebi meša biografske činjenice i fiktivne događaje, kao i likove. Ova predstava nije koncipirana kao biografija Tomasa Mana već kao pozorišna igra. U njoj je gledalac, od samog početka, aktivni učesnik.

„Ova predstava ne imitira stvarnost i stvarne događaje, već na neki drugi način priča priču, pozivajući se na gledaočevu spremnost da ne dobije sve „na tanjiru“ već da zamišlja, shvata, dešifruje i time zapravo aktivno učestvuje u nastajanju predstave. Upravo taj gledalac je najveća snaga i moć pozorišta i molim ga da nam pomogne da izgradimo i ovu predstavu.“ – Boris Liješević

predstava traje oko 90 minuta

————————————————

sreda, 6. juna, scena „Pera Dobrinović“ 19.30

Crna kutija, Ana Đorđević, Beogradsko dramsko pozorište i BEOART

(Insirisano filmom „Savršeni stranci“ Paola Đenovezea)

Režija: Andrej Nosov

Lica: Nikola – Ivan Zarić, Sofija – Ljubinka Klarić, Miki – Petar Benčina, Milena – Nataša Marković, Filip – Nemanja Oliverić, Vanja – Ivana Nikolić, Stefan – Miloš Timotijević.

O predstavi: Svi živimo tri života: javni, privatni i tajni. Nekada smo tajne čuvali u glavi a danas u SIM kartici. Šta bi bilo kada bi SIM kartica mogla da govori?

Okupljeni da dočekaju pomračenje meseca, sedmoro prijatelja tokom večere razotkriva svoje najintimnije tajne i žudnje, tražeći izlaz iz igre istine mobilnim telefonima. Šta je istina, a šta tajna? Koliko dobro poznajemo one najbliže sa kojima i pored kojih živimo?

Napomena: ne pokušavajte ovo kod kuće

„U noći pomračenja meseca, koje se od davnina smatra mistrioznim pokretačem velikih ličnih promena, civilizovan čovek, upakovan u šareni papir bračnog i profesionalnog statusa, sakriven iza svojih hobija i društvnih uloga, pokazaće pravu prirodu – ili neće? Ukoliko je pokaže, kula na čijem je vrhu živeo, naizgled zaštićen, survaće se u ponor, ali će na goloj zemlji možda nići seme života kakav zaslužuje svako dostojanstveno ljudsko biće. Ukoliko je ne pokaže, ostaće relativno zadovoljan, a šta je civilizovanom čoveku modernog doba drugo i potrebno osim udobnog, poznatog, dosadnog, ali prijatno uobičajnog osećanja relativnog zadovoljstva? Snaga pomračenog meseca nemoćna je spram prijateljstva koji je čovek izgradio prema tom mlakom stanju polulaži u kojoj živi i u kojoj će i umreti, kao da ga nikada nije ni bilo.“ – Ana Đorđević

 

Izvor: Srpsko narodno pozorište

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *