U Galeriji Kulturnog centra „Karlovačka umetnička radionica” u subotu, 29. avgusta 2020, otvorena je izložba fotografija Umetnički ženski aktovi autora Željka Savića. Organizatori izložbe su Društvo novinara Vojvodine i Ars akademija a zainteresovani posetioci izložbu mogu pogledati u narednih 10 dana.
Pozdravljajući prisutne, u ime Kulturnog centra Sremski Karlovci, dipl. filolog Mirko Dimić istakao je da je ova izložba pre svega jedan umetnički čin izražavajući uverenje da je tabu ženskog tela Željko Savić uspeo da prikaže na jedan umetnički spontan način.
Mirko Dimić
Pesnikinja Vesna Fekete, stalni saradnik Kulturnog centra i član Društva novinara Vojvodine, pesmom „Žena” uveličala je otvaranje izložbe.
Vesna Fekete
– Izložba je rezultat mog višegodišnjeg rada. Ovom temom se bavim 10 godina. Ovde je jedan manji deo serijala. Oko 40 modela sam fotografisao a na ovoj izložbi su zastupljena tri modela. Akt je uvek osetljiva tema i svaki umetnik na svoj način prilazi ovoj tematici. Fotograf treba da bude oprezan da svojim aktom ne prelazi granicu dobrog ukusa i ne ode u neku vulgarnost. Ovde sam se bavio nekim likovnim aspektima fotografije, valerima, kontrastima, komponovanjima koje razume akademski svet – ali je ona lepa i za druge ljubitelje fotografije. Žene su tema koja inspiriše ljude od kada postoji čovečanstvo, verujem da će tako i ostati. Nadam se da će ovu temu nastaviti mladi fotografi – istakao je Željko Savić, zahvalivši Kulturnom centru Sremski Karlovci i Opštini na pomoći u realizaciji ove izložbe.
Željko Savić
Željko Savić je master kulturolog, strukovni inženjer fotografije-specijalista, predavač je na Visokoj školi „Logos centar” u Mostaru i Školi fotografije Ars akademije u Novom Sadu. Savić je fotografije izlagao u preko 10 samostalnih i mnogo kolektivnih izložbi, autor je brojnih grupnih izložbi i slikarskih kolonija kao i projekcija dokumentarnih filmova. Član je brojnih novinarskih, fotografskih i umetničkih udruženja, između ostalih i UPIDIV-a.
U katalogu izložbe nalazi se tekst dr umetnosti Dušanke Komnenić, vanrednog profesora fotografije iz Beograda:
„Željko Savić publici predstavlja seriju svetlopisanih ženskih aktova. Sa velikim interesovanjem posmatra vizuelne događaje na ženskom telu i otkriva ih posmatraču kao skrivanu tajnu. Imamo utisak da gledamo bezvremene fotografije, bezvremene žene. Formalni kvaliteti fotografija nas ne smeštaju neophodno u kontekst sadašnjice, fotografije lako mogu da pripadaju i nekoj prošloj ili budućoj epohi. Modeli na fotografijama takođe ne gestikuliraju kako bi bilo očekivano danas, već suvereno, utemeljeno u tradiciji, poziraju.
Fotografije su izvedene u crno-beloj tehnici, te je i ovo jedan od razloga što fotografije doživljavamo kao tradicionalne. Crno-bela fotografija svodi opažaje na osnovne – bez detalja i preterivanja. Kroz crno-belo se više fokusiramo na linije, teksture, svetlo i senku. Kolor nam daje sliku onakvu kakvu vidimo, ometa nas da vidimo odnos svetlo-tamno. Sa crno-belom fotografijom se vraćamo u prošlost, ona potvrđuje nešto dobro, mesto gde se osećamo sigurno i toplo, te joj verujemo. Crno-bela fotografija nam daje određenu istorijsko-tradicionalnu vrednost koju boja nema.
Primećujemo, ipak, da nas autor vešto vodi kroz tri priče. Prva je ispričana klasično. Na fotografijama dominira pažljivo usmereno osvetljenje i klasična poza – vidimo celu figuru na kojoj je naglašena mekoća i putenost ženskog tela. U drugoj priči autor na apstraktni način istražuje akt kroz detalj i mesto susreta. Razlaže kompleksnost tela na primarne principe i elemente: liniju, površinu, valer, teksturu i kontrast. U trećoj priči koristi i dodatne elemente kao što su violončelo, lepeza, itd., kojim nastoji da gledaocu približi kako oblik tako i senzibilitet žene. Ovim fotografijama Željko nam simbolično saopštava ličnu viziju žene koja je zabeležena na tradicionalan način. Žena je nežna, suptilna i zavodljiva.
Zajednička nit na svim fotografijama je činjenica da se modelima ne vidi lice. Tu pojavu možemo da tumačimo dvojako. Prva mogućnost je da su modeli stidljivi. Ovu mogućnost bih odbacila, jer modeli slobodno poziraju, te svojim stavom, često gordo, izazivaju fotografa (time i posmatrača). Druga mogućnost deluje izvesnije, a to je da autor namerno izbegava portretisanje lica, kako bi eliminisao osobenost modela i zaustavio emotivno povezivanje modela sa posmatračem. Ovaj kontakt se obično uspostavlja pogledom. Pošto nam pogled nije omogućen, ostaje nam da se sa modelom povežemo preko svetla, senke i zatalasanih obrisa tela. Ovim ne sugerišem da autor objektifikuje modele. Iako autorova žena nema ime i on ne ‘govori’ ni o jednoj ženi osobno, autor nam priča priču o Ženi. Željko nastoji da posmatrača opije lepotom ženske pojave i bića.
Važna napomena je da aktovi mogu da budu zastrašujući kako za modela tako i za fotografa. Kreativnost, hrabrost i odlučnost treba da se spoje i izvedu ‘bešumno’, kako bi autor mogao kompletno da se izrazi. Ako se model stidi, ako je fotograf uzdržan ili gledalac odbijen, na bilo koji način, fotografija je neuspešna.
Kod Željka Savića vidimo nabrojane kvalitete integrisane u svaki kadar pojedinačno, kao i u čitavu seriju fotografija koja je zaokružena jasnim, ličnim rukopisom autora. Autor je determinisan i model je motivisan. Tako i posmatrač ispred sebe ima pitku seriju klasičnih aktova kroz koje uviđa neprolaznu lepotu žene kao forme i kao suštine”, navodi se u stručnom tekstu.
Tekst :V. Raonić
foto: V. Raonić i Nemanja Vuković
Izvor: TV Ars Medija-portal