Višegrad je često mesto posete na turističkim putovanjima. Sem uobičajenog, u Višegradu se može posetiti i spomen-učionica Ive Andrića. Ona se nalazi na manje od 500 metara od čuvene ćuprije, sa desne strane rečice Rzav koja se uliva u Drinu upravo kad crkve u Andrićgradu.
Učionicom upravlja susedni Dom kulture u Višegradu, osnovana je 2008. a ulaz u nju košta svega jednu marku ili 60 dinara. Kustoska priča traje oko 15-ak minuta i tamo nas obično čeka gospodin Nikola Đukanović. Kad jednom tu svratite, posle se vraćate kao da posećujete dragog rođaka. Tako beše i ovaj put.
Naš nobelovac svakako zaslužuje da se redovito prisećamo njegovog i književnog i društvenog doprinosa. Ovaj drugi Andrićev angažman, uglavnom je nepoznat široj javnosti, ali, zato je tu gospodin Đukanović. Saznajemo da je Ivo Andrić rođen u selu Dolac kod Travnika i to dok je majka Katarina bila u gostima kod rodbine. Tako je, sticajem okolnosti u Travniku i upisan u crkvene knjige kao Ivan.
Roditelji malog Ive potekli su iz sarajevskih porodica. Kad je Ivo imao dve godine, od tuberkuloze mu umire otac, isto kao i svi stričevi. U nedostatku sredstava, majka daje sina jedinca u Višegrad zaovi Ani i njenom suprugu Ivanu, Čehu koji je u to vreme radio kao komandir žandarmerije. Oni nisu imali dece a bili su boljeg materijalnog stanja. Teča i tetka su odigrali značajnu ulogu u Ivinom životu, a njihove fotografije se mogu videti u memorijalnoj učionici.
Budući da nisu znali da podižu dete a želeli su da mu pruže negu, unajmili su dadilju Ajkunu (Telić?!) koja je bila muslimanka. Nju je Ivo zvao drugom majkom. Kad god je kasnije navraćao u Višegrad, starao se da se sretne sa njom a ona je njemu uvek darivala vunene čarape. Poživela je 96 godina, nije se udavala i nije imala dece, ali je volela Ivu kao svoje dete.
Četvrta osoba važna za Ivu je njegov drug Stevan sa kojim je sedeo u poslednjoj klupi a peta – učitelj Ljubomir Popović kome je posvetio pripovetku.
Godine 1903. Ivo se vraća majci u Sarajevo i upisuje višu gimnaziju. Zanimljivo je da je izgubio šesti razred, i to zbog matematike! Kaže u šali gospodin Đukanović da ko dobro piše – loše računa! Njegov talenat prepoznaje Tugomir Alauković, Ivin profesor jezika koji mu pomaže tri puta u životu: 1911. da objavi svoju prvu pesmu u prozi u knj. časopisu Bosanska vila i 1912. da dobije stupendiju kada je upisao Filozofski fakultet u Zagrebu.
Godine 1913. Andrić je u Beču a 1914. u Krakovu gde ga zatiče početak Prvog svetskog rata. Bio je član Mlade Bosne i družio se sa Gavrilom Principom. Iz Krakova ode u Split kod druga da prenoći, gde ga ujutru hapsi žandar i sprovodi u Maribor. Posle pola godine, prebacuju ga u drugi zatvor, neku vrstu samostana između Travnika i Zenice gde je zatočen do kraja 1917. Krhkog je zdravlja a ratne su godine. Sledeće godine se oporavlja kod tetke i teče, a 1919. postaje građanin Beograda. Tu mu profesor Tugomir pomaže treći put, da se zaposli u Ministarstvo vera gde radi dve godine. Da bi napredovao u službi, odlazi u Grac da završi fakultet a 1924. i doktorira na temu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Poznavao je 12 a koristio sedam jezika. Bio je fanatik u čitanju i istraživanju po arhivama za građu svojih dela. U nekoj bečkoj starinarnici pronašao je i figuru Omer-paše Latasa, koga je opisao u svojim delima.
Stupa u diplomatiju i radi u Francuskoj, Španiji, Italiji, Mađarskoj i Rumuniji, da bi ga početak Drugog svetskog rata zatekao u Berlinu kao ambasadora Kraljevine Jugoslavije. Nemci mu nude mogućnost da ode u Švajcarsku, što Ivo odbija. Dolazi u Beograd, zakupljuje stan, povlači se u miran život ali zato piše. Za vreme rata napisao je svoja tri kapitalna dela Na Drini ćuprija, Travnička hronika i Gospođica.
Što se tiče pomenutog društvenog zalaganja, od gospodina Đukanovića smo čuli da je Ivo Andrić polovinu vrednosti Nobelove nagrade 1961. ustupio biblioteci Bosne i Hercegovine za knjižni fond, što bi sada bilo oko pola miliona evra pomoći, a drugu polovinu 1964. daruje Srbiji za istu namenu.
I kuću teče i tetke poklonio je opštini Višegrad. U nedostatku novca, opština proda tu kuću, Ivo se malo ljutnuo ali i oprostio. Sada kuća pripada privatnom vlasniku koji živi u inostranstvu i ne želi da je proda.
I novčanu nagradu za roman Gospođica prosledio je višegradskoj gimnaziji. Godine 1958. sa svojih 66 godina, Andrić se ženi sa Milicom Babić, udovicom svog prijatelja, kostimografkinjom Narodnog pozorišta. Kaže u šali naš kustos da je Ivo imao osobinu koju žele vole: puno slušanja a malo priče. Nakon sedam godina braka, Milica je preminula a Ivo njenu kuću u Herceg Novom prepušta svastici.
Andrić je bio član SKJ do 1955. godine a pre toga jedan mandat i poslanik. Odrekao se poslaničke nadoknade, a kasnije i penzije. Kako je bio diplomata, iskoristio je kontakte da njegova dela odmah nakon rata budu prevođena na strane jezike, te je od toga živeo. Za vreme rata, molio je izdavača da ne objavljuje njegova dela dok narod pati i strada a kad god je trebalo izjasniti se, izjašnjavao se kao Srbin. Dela su mu prevedena na ukupno 49 jezika.
Zanimljivost o Japancu koji se zaljubio u dela Ive Andrića u toj meri da je upisao slavistiku kako bi Andrića direktno prevodio, kao i epizodu o Gustavu Krklecu – prepuštamo čitaocima kada budu na proputovanju kroz Višegrad, kao i da vide mnoštvo izloženih eksponata. Podsećamo da u Beogradu postoji Spomen-muzej i zadužbina Ive Andrića.
I za kraj, kada je 7. marta 1975. Ivo Andrić napustio ovozemaljski svet u 83. godini, njegova smrt je objavljena 6 dana kasnije kako ta vest ne bi prekrila činjenicu da je 7. marta preminuo Veljko Vlahović, čemu se davao prioritet.
Na nama je da čuvamo sećanje na ovog velikana, jer je po rečima akademika Matije Bećkovića, zajedno sa Vukom i Njegošem – Andrić treći stub srpske kulture. Najmanje što se može u Višegradu – svratiti u njegovu spomen-učionicu pod brdom Bikavac!
Tekst i fotografije: V. Raonić
Izvor: TV Ars Medija