Telo i prostor – metafizički smisao akta

-osvrt na doktorski umetnički projekat Uglješe Colića-

Različite aspekte problematike ženskog tela mladi slikar Uglješa Colić je pretočio u lični, jedinstven, ali sveobuhvatan sistem. U nameri da definiše svu kompleksnost teme, umetnik se opredelio za prikazivanje serije ženskih aktova koje je, putem složenih vizuelnih objašnjenja, uzdigao do metafizičkog nivoa. Polazeći od ideje da savremeni svet banalizuje i komercijalizuje, kako naše okruženje, tako i telesnost, zaključio je da se u tom procesu gubi i banalizuje i sama lepota izgleda. Temu „tela“ – ženskog akta kao vizuelnog znaka ugrađenog u prostor slike (odnosno različitih slikovnih medija) osmislio je kao predstavu anonimnog fragmenta ženskog tela, „oslobođenog“ ruku, nogu i glave. To mu je omogućilo da uspostavi kreativno-emotivnu distancu u odnosu na fenomen tretmana ženskog akta u dosadašnjem toku umetnosti, ali i u njegovom tematskom značenju u elementarnom umetničkom edukativnom procesu. Bez obzira što je njegov akt na izvestan način kasnije pretrpeo „sakaćenje“, u prvoj fazi rada nacrtan je „po živom modelu“. U sledećoj etapi taj crtež biva pretočen u sliku (uslovno rečeno realizovanu u klasičnom slikarskom mediju). Pomenuta slika je, u procesu multiplikacije, i sama doživela složene promene, zahvaljujući menjanju poetičkih vrednosti, kolorističkog miljea, same tehnologije i fakture, a u nekim trenucima dobijala taktilni karakter. Bilo je sasvim logično da u narednoj etapi autor posegne za trećom dimenzijom i da tom kreativno modifikovanom motivu podari izgubljenu voluminoznost i telesnost. Da je time proces završen, moglo bi se govoriti o trodelnom ciklusu, ali bi spiralni pristup predstavljao jasniju formulaciju za njegovu celinu, imajući u vidu činjenicu da reljefna struktura ne predstavlja završetak, već tek jednu fazu, za kojom sledi ponovni nastanak crteža. Potom, nacrtana trodimenzionalna predstava pretočena je u sliku – sve se odvija u duhu beskrajne dečje pesmice u kojoj se, nakon niza obrta, uvek dolazi do početnog stiha. Da bi na uverljiv način opravdao ideju „tela u prostoru“ umetnik ne menja samo izgled samih tela, već i prostora koji ih okružuje, kao i međusobni odnos tela u različitim prostornim konstelacijama.

U tom smislu, prostor u koji smešta predstave menja svoje koordinate, od zlatnog preseka, kvadrata, do izduženog pravougaonika, a istovremeno se menjaju i dimenzije – od sasvim malih do krajnje monumentalnih. Samo odnos punog i praznog, prisustva i odsustva, menja se od slike do slike, od crteža do crteža, kao i od jednog do drugog grafičkog otiska. Tako imamo potpunu ispunjenost plohe, ili težnju za izlaskom iz pravougaone dimenzije, na ram ili čak izvan njega, na prazninu koja okružuje motiv, ili poigravanje različitim odnosima više motiva, uz primenu različitih perspektivnih principa. U objašnjenju svog slikarskog rada, autor se poziva na različita shvatanja pojma perspektive u različitim kulturnim i istorijskim periodima, ali u svom radu u najvećoj meri primenjuje tekovine inverzne perspektive. U kompozicionoj organizaciji slike kakvu omogućava ovaj vid perspektive, menja se „tačka motrišta“, odnosno mesto samog umetnika koji „ulazi“ u prostor slike, a dimenzije oblika se određuju drugačijom logikom od one na koju smo navikli u postrenesansnoj kulturi zapada. Osim ove svojevrsne intervencije u okviru poretka u slici, i osnovni motiv ciklusa – telo, dobilo je u nekim etapama svoju istorijsku osnovu. Naime, u objašnjenju filozofsko-estetičkih i emotivnih značenja motiva, umesto da čitav ciklus zasnuje na interpretaciji jednog motiva, Uglješa Colić se upustio u interpretiranje relevantnih tema autora odavno potvrđenih u istoriji umetnosti. Posvećenost Tuluza Lotreka, ili Amedea Modiljanija temi ženskog akta je nešto što se podrazumeva kada se ova imena pomenu. Sa druge strane, ime Franca Marka asocira na aktivnosti Plavog jahača i okupiranost slikara predstavama životinja čije su stilizovane figure skladno uklopljene u formate slika. Da bi stvorio polazni motiv, Colić je preradio aktove Modiljanija i Tuluz Lotreka i oni su nastavili da žive kroz različite etape njegovog ciklusa uporedo sa ostalim figurama.

Kada je o Francu Marku reč, u pitanju je daleko složenija transformacija – zahvaljujući sagledavanju ženskog principa i čulnosti u poetizovanim predstavama životinja, kao i simboličkom značenju boje u izražavanju emocija. Treba naglasiti da je proces nastajanja celokupnog ciklusa trajao pune tri godine – od 2013. do danas, koliko je bilo neophodno za artikulaciju početne ideje. U tom periodu, u svakoj fazi je dolazilo do očiglednih promena u „izgledu“ motiva i njemu pripadajućeg prostora – tako što je uspostavljan sklad suživota jednog i drugog, ili bi kreativni čin odveo u drugom pravcu, ka ultimativnom kontrastu. Polazeći od „klasičnog“ slikarskog postupka, Colić se, negde postepeno, negde radikalno, upuštao u intervencije različitim materijalima, kombinacijama procesa rada, promenama tonaliteta i drugih hromatskih vrednosti. U nastojanju da se osvrne na različite poetike, od poentilističkog prikaza motiva, preko ekspresivnog, do različitih faktura koje je postizao apliciranjem alternativnih materijala, skulptoralne forme i žive slike, uz kombinovanje svih ovih i mnogih drugih procesa, dobijen je konačan proizvod sasvim novog identiteta i čulnih vrednosti. To jeste ono isto telo iz početne faze, zavodljivo i prijemčivo, ali istovremeno i transformisano u čistu vizuelnu strukturu.Utisak izmenjene likovnosti je konstantan, bez obzira da li se radi o slici realizovanoj eksprsivnim gestom i koloritom, tačkastoj ili enformelističkoj površini, „belim“ ili „mračnim“ delima, živom ili usahlom mahovinom obrasloj figuri ili konačno, ali ne stvarno na poslednjem mestu, studijama malog formata koje su dovele početnu ideju do završnice. Tu završnicu je moguće sagledati kroz postavku koja je pred nama, ali samo kao kraj jednog ciklusa koji će svakako, budući da je omeđen strogim konceptualnim okvirima, tek otvoriti puteve nove slobode za svog autora.