Srbija i geopolitički izazovi na Kosovu i Metohiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini
Autor: dr Aleksandar Raković, naučni savetnik
Na početku treće decenije 21. veka globalne prilike postale su znatno bolje za srpski narod i ostvarivanje srpskih nacionalnih interesa. Sjedinjene Američke Države panično su se 2021. povukle iz Avganistana i time su pružile lošu poruku svojim saveznicima da svako može da bude ostavljen na cedilu. Slične su prilike od ranije poznate u Siriji, gde je Rusija porazila američku imperijalističku politiku, kao i u Ukrajini gde je situacija i dalje posebno eksplozivna.
Uprkos tome, Sjedinjene Američke Države ostaju najznačajniji faktor na globalnom nivou ali imaju sve manje načina da prinude druge na prihvatanje vojnog, političkog, ekonomskog, religijskog i kulturnog intervencionizma protiv meta koje zvanični Vašington iscrtava zajedno s Londonom, a katkad i Briselom. To pruža nadu slobodarskom delu sveta da će se pravedne težnje u budućnosti lakše rešavati na pravičan način. Takva rešenja su na vidiku ali je potrebno strpljenje da na srpskom prostoru vidimo prve plodove globalnih promena.
Kada je reč o srpskom pitanju, na tri strateške tačke će se odvijati politička, diplomatska, ekonomska i kulturna borba Republike Srbije i srpskog naroda za zaštitu i očuvanje srpskih nacionalnih interesa: Kosovo i Metohija, Crna Gora i Bosna i Hercegovina.
Mnogi smatraju da su upadi albanskih policijskih snaga na sever Kosova i Metohije propagandni potezi kako bi ovaj ili onaj vlastodržac u Prištini prikupljao poene pred neke od predstojećih izbora. Međutim, to može biti samo kamičak u mozaiku planova u Prištini.
Naime, bilo da je reč o Tačiju, Haradinaju ili Kurtiju, albanske policijske snage su godinama unazad jačale mišiće kako bi na severu Kosova i Metohije demonstrirale silu protiv Republike Srbije i srpskog stanovništva severno od Ibra. Takva demonstracija sile je istovremeno poruka Srbima na Kosovu i Metohiji koji žive južno od Ibra. To je uterivanje straha u kosti kako bi se Srbima život učinio nepodnošljivim da bi se stanovništvo vremenom raselilo.
Pošto albanska agresija na sever Kosova i Metohije neće stati, već će se ponavljati u vremenskim intervalima, u skladu sa interesima albanskih separatista i njihovih sponzora sa Zapada, javnost očekuje da predsednik Aleksandar Vučić – u skladu sa svojom najavom – donese odluku o odbrambenoj akciji Republike Srbije na Kosovu i Metohiji kako bi se zaštitio srpski narod.
Pritom, nastavljaju se pritisci na Srpsku pravoslavnu crkvu na Kosovu i Metohiji, posebno na manastir Visoki Dečani. Albanski separatisti ovu srpsku svetinju već decenijama svojataju kao svoju baštinu. U isto vreme albanski separatisti nastavljaju lažno da prikazuju srpske srednjovekovne crkve i manastire ili kao bivše albanske rimokatoličke crkve ili kao pravoslavne crkve koje su nikle na temeljima rimokatoličkih crkava.
Te albanske tvrdnje su potpune besmislice i nemaju nikakvo uporište u istorijskim činjenicama. Naime, prvi albanski naseljenici pojavljuju se na prostoru Kosova i Metohije u 15. veku u okolini Đakovice gde stižu sa osmanskim zavojevačem. Nažalost, istorijske činjenice ne igraju nikakvu ulogu kada je reč o albanskim namerama da preotmu srednjovekovnu srpsku baštinu na Kosovu i Metohiji.
Vlasti u Prištini već godinama u okviru turističke ponude tzv. Kosova prikazuju srpske srednjovekovne svetinje kao „kosovsku baštinu“, bez pomena da se radi o zdanjima koje je izgradila srpska srednjovekovna država. Prikazivanje tih crkava i manastira kao „kosovske baštine“ samo je faza koja nužno treba da dovede to toga da Pećka Patrijaršija, Visoki Dečani, Gračanica i Bogorodica Ljeviška budu tretirani kao albanska baština.
Srećom, pokušaj albanskih separatista da preotmu te četiri srpske svetinje 2015. preko Generalne skupštine Uneska završio se njihovim porazom. Čak su i neke zemlje koje su priznale jednostrano proglašenu secesiju tzv. Kosova na Generalnoj skupštini Uneska glasale protiv namere Tirane i Prištine da albanski separatisti Pećku Patrijaršiju, Visoke Dečane, Gračanicu i Bogorodicu Ljevišku preuzmu kao kulturnu baštinu tzv. Kosova i preotmu je od nadležnosti Republike Srbije.
Kada je reč o Crnoj Gori, 2020. je iznedrila srpsku revoluciju koja je 30. avgusta 2020. dovela do poraza Đukanovićevog režima na parlamentarnim izborima. Đukanovićev napad na Srpsku pravoslavnu crkvu, pokušaj preotimanja njene imovine i namera da se svetosavlje istera sa svojih osamsto godina dugih kanonskih teritorija doveli su i do promene stava Zapada prema njihovom dotadašnjem miljeniku.
No, Milo Đukanović nije bio njihov miljenik zbog toga što je sprovodio progresivnu politiku tolerancije i sklada. Naprotiv, Đukanović je bio miljenik Zapada jer je od Crne Gore napravio oazu segregacije nad srpskim narodom, iako su Srbi jedina nacija koja je stvorila Crnu Goru kao modernu državu.
Đukanovićeva Crna Gora bila je samo kratkotrajan izdanak hrvatstva, antidržava u kojoj je trebalo da se „neguje crnogorski domovinski identitet“. Pritom, Đukanovićeva Crna Gora je pokušala je da preotme identitet Crne Gore kao istorijske države srpskog naroda, da bi joj na lažima, falsifikatima i represiji nametnula identitet nalik hrvatskom.
Srpski narod ne bi mogao da računa na sigurno priznanje pobede na izborima 30. avgusta 2020. da u Sjedinjenim Američkim Državama na vlasti nije bio Donald Tramp. Ovaj američki predsednik bio je poznat po animozitetu prema crnogorskim separatistima i tu netrpeljivost iskazivao je javno na NATO skupovima i u televizijskim emisijama.
Stoga je bilo očekivano da američka ambasadorka u Podgorici uveče 30. avgusta 2020. pošalje cirkularni imejl ostalim zapadnim ambasadama sa informacijom da je Demokratska partija socijalista izgubila parlamentarne izbore. Pritom, ni britanski ni nemački faktor nije bio za to da Đukanovićev režim opstane. Da je Đukanović imao podršku Zapada, ne bi priznao poraz na parlamentarnim izborima i najverovatnije bi na ulice izveo policiju da se obračuna sa srpskim narodom.
Uprkos pobedi srpskog naroda na tim izborima u Crnoj Gori, mandatar Zdravko Krivokapić ignorisao je izbornu volju građana i nije prihvatio da pobednička koalicija koju je predvodio Demokratski front uđe na ministarskom nivou u novu izvršnu vlast. Pritom, Krivokapić se 8. septembra 2020. obavezao da vlada kojoj on bude na čelu neće povući priznanje tzv. Kosova i da neće vratiti u upotrebu državne simbole Kraljevine Crne Gore: srpsku crveno-plavo-belu trobojku, belog dvoglavog orla Nemanjića, himnu „Ubavoj nam Crnoj Gori“ ili svečanu pesmu „Onamʼ, onamo“.
Takva politika dovela je do suštinskog zatezanja odnosa Zdravka Krivokapića i Demokratskog fronta koja traje do danas. Srećom, uprkos tim veoma teškim nesuglasicama, Demokratski front i ostale srpske stranke dobile su priliku da formiraju vladajuće strukture po dubini državnog aparata. Zahvaljujući tome mnogi Srbi u Crnoj Gori su prvi put dobili priliku da se zaposle.
No, uprkos očitoj nameri zapadnog faktora da ne podrži povratak Đukanovićevog režima na vlast, izvesno je da ti centri moći ne daju saglasnost Vladi Crne Gore da sprovede popis stanovništva jer je već sada očito da će Srbi biti relativna većina po nacionalnosti i apsolutna većina prema maternjem jeziku. Nažalost, mnogima izvan Crne Gore a nekima i u Crnoj Gori ne odgovara da se na popisu verifikuje povratak Crne Gore srpskom nacionalnom identitetu.
Nije isključeno da ćemo Vladu Crne Gore, na čelu sa Zdravkom Krivokapićem, pamtiti po dobru samo zbog toga što je Srbima omogućeno da se zapošljavaju i jer je izmenjen Zakon o slobodi vjeroispovijesti u korist Srpske pravoslavne crkve. Nažalost, neće po dobru biti upamćeni Krivokapićevi potezi da ne potpiše Temeljni ugovor sa Srpskom pravoslavnom crkvom, da ne vrati u upotrebu elemente srpske državnosti Crne Gore, da ne povuče priznanje tzv. Kosova i da u Podgoricu ne bude vraćen ambasador Republike Srbije koji je proteran neposredno pred poraz Đukanovićevog režima.
Dakle, buđenje srpskog naroda u Crnoj Gori i nove geopolitičke prilike omogućile su da padne Đukanovićev segregacionistički režim koji je na Zapadu smatran i kriminalnom hobotnicom. S druge strane, međunarodni faktor je zaustavio srpsku euforiju u Crnoj Gori kako bi se osujetilo čvršće približavanje Crne Gore svom prirodnom okruženju – Republici Srbiji i Republici Srpskoj.
Nakon što je okupacioni guverner u Bosni i Hercegovini Valentin Incko (tzv. visoki predstavnik) 2021. doneo odluku da uvede zakonske mere protiv građana koji činjenicama negiraju da se u Srebrenici 1995. dogodio genocid, Republika Srpska je intenzivirala svoje napore da joj se vrate ovlašćenja data Dejtonskim sporazumom.
Prema tim ovlašćenjima, Republika Srpska je faktički bila država u okviru labave unije Bosne i Hercegovine. Međutim, okupacioni guverneri i sudski organi zvaničnog Sarajeva otimali su tokom prethodne dve i po decenije jednu po jednu nadležnost Republici Srpskoj kako bi je sveli na praznu ljušturu. Namera je bila da Republika Srpska ostane bez mogućnosti da se stara o sebi i svom srpskom narodu.
Na putu povratka svojih ovlašćenja Republika Srpska je u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija dobila podršku od Rusije i Kine. Obe ove stalne članice Saveta bezbednosti zapretile su vetom na imenovanje Kristijana Šmita za tzv. visokog predstavnika u Bosni i Hercegovini. Zemlje Zapada stoga nisu to ni stavile na glasanje u Savetu bezbednosti, čime je Kristijan Šmit postao isključivo i samo tzv. visoki predstavnik zapadne međunarodne zajednice.
Rusija i Kina su stoga obavestile vlasti u Sarajevu i zemlje Zapada da ne priznaju Kristijana Šmita čime je on postao samozvanac, osoba bez ikakvog legaliteta i legitimiteta. Time njegove odluke u protektoratu Bosna i Hercegovina ne mogu imati nikakvu snagu.
Uprkos tome što Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija i Nemačka i dalje stoje na pozicijama prosarajevske politike, prilike su se ipak promenile jer su njihovi predstavnici sada prvi put spremni da čuju argumente Republike Srpske da se Bosni i Hercegovini da poslednja šansa da opstane kao labava unija koju čine samostalne Republika Srpska i Federacija Bosna i Hercegovina.
To je i u vezi s činjenicom da u okviru zapadnog bloka nema više saglasnosti za delovanje protiv Republike Srpske. Naime, Mađarska je saopštila da sankcije protiv predsednika Milorada Dodika i zvanične Banjaluke ne bi bile dobra evropska politika, što je ukazalo na to da će Mađari blokirati pokušaj uvođenja sankcija protiv rukovodstva Republike Srpske. Ima informacija da se takvim sankcijama protive Poljska i još neke zemlje Zapada, što će izvesno dovesti do toga da na najvišem nivou Evropske unije to ni ne bude tema odlučivanja.
Dakle, geopolitičke prilike danas znatno se razlikuju od onih pre trideset ili dvadeset godina kada su Sjedinjene Američke Države preko NATO i ostalih evropskih i evroatlantskih struktura mogle milom ili silom da nameću svoja rešenja. Potrebno je stoga iznaći pravedna rešenja za postjugoslovenski prostor kako bi se ostvario dugotrajan mir.
Pravedno rešenje bi bilo da se protektorat Bosna i Hercegovina razdruži po češkoslovačkom modelu na dve države: Republiku Srpsku i Federaciju Bosne i Hercegovine. Takođe, potrebno je da se na pravedan način reši srpsko pitanje u Crnoj Gori, a s tim u vezi je i neizbežna verifikacija činjenice da se ova država i njen narod vraćaju srpskom identitetu i srpskoj državnosti. Kada je reč o Kosovu i Metohiji, rešavanje ovog važnog pitanja treba prepustiti momentu kada bude bilo mogućnosti da se okonča na pravedan način.
Na kraju, sasvim je progresivna ideja da se Republika Srbija, Republika Srpska i Crna Gora ujedine u saveznu državu. Niko nema pravo da zaustavi i cenzuriše takvu ideju. Ne postoji mehanizam da se kontrolišu misli, reči i dela ljudi koji se zalažu za srpsko ujedinjenje, za stvaranje srpskog sveta na svim poljima: državnom, ekonomskom, kulturnom, prosvetnom, naučnom, sportskom i tako dalje. Srpsko ujedinjenje je mirotvorna ideja koja Srbima i susedima donosi samo dobro jer ih sve lišava tereta prošlosti.
Foto: Jutjub kanal Novosadske TV
Izvor: KCNS