Уметничке изложбе слика проф. др Татјана Бурзановић из Подгорице, које су недавно организоване у Новом Саду и Београду, оставиле су леп утисак на нашу редакцију али и на публику која је имала прилику да види ове радове. Уметник, декан, мајка Татјана Бурзановић добитник је више награда за своја дела у земљи и иностранству. Учесник је великог броја колективних изложби, и више од 25 самосталних изложби. Татјана Бурзановић кроз свој уметнички и педагошки рад, истражује однос симултане и сукцесивне уметности, као и математичке аналогије међу уметностима. Добитник више награда за своја дјела у земљи и иностранству. Овим разговором који је припремио новинар Жељко Савић приближићемо њен рад нашим гледаоцима – читаоцима портала Арс Медија.
Ж. С. Поштована проф. др Татјана Бурзановић, недавно сте излагали две самосталне изложбе у Новом Саду и Београду. Који је био разлог излагања ваших радова у исто време у ова два града? Приближите нашим гледаоцима вашу сарадњу са организаторима ових изложби?
Т. Б. Прије него што одговорим на питање, желим да Вам се захвалим на прилици да се и на овај начин представим јавности. У Новом Саду 8. маја 2024. године представљена је моја самостална изложба 40 илустрација Лирике Јована Дучића, под називом У души засвијетли, комбинованом техником, формата 35х50цм , коју је организовао господин мр Милован Вујовић, чије је цјеложивотно дјеловање посвећено култури.
Догађај под називом Рабиндранат Тагоре – песник и нобеловац поводом 163 годишњице од његовог рођења и прославе 75. годишњице културне, научне и дипломатске сарадње Републике Србије и Републике Индије, удружење српско – индијског пријатељства Маја медија је 9. маја 2024. године у 18 часова организовало овај догађај у сарадњи са Центром српско-индијске културе и Универзитетом Мегатренд, као део и наставак ранијих дешавања које је ово удружење организовало прошле године под називом Дани Индије у Србији. У оквиру овог догађаја је организована моја самостална изложба 40 илустрација поезије Индијског Нобеловца Рабиндраната Тагора, са називом Химна човјеку. Почасни гост овог догађаја је била амбасадор Индије Њена Екселенција госпођа Субдаршини Трипати, као и представник амбасаде Индије, први секретар господин Сандип Кумар такође и господин Владимир Бокан, директор CG foods Europe (Чаудари групе за Европу), која је помогла догађај који је званично отворио ректор Мегатренд Универзитета професор др Светислав Лутовац.
Један од почасних гостију ове вечери је био познати уметник и поштовалац лика и дела песника Рабиндранат Тагоре господин Горан Каран из Сплита који се обратио видео поруком у којој је надахнуто говорио стихове познатог нобеловца.
Чињеница да су се двије изложбе десиле једна за другом у два дана, 8. маја у Новом Саду и 9. маја у Београду је стицај околности, будући да се Дан Тагоре у Индији слави 9. маја, а претходна изложба посвећена стваралаштву Јована Дучића, У души засвијетли у Новом Саду је била на неки начин такође тематска, будући да су између осталог богатог културног садржаја, у организацији господина мр Милована Вујовића, о Јовану Дучићу веома надахнуто говорили еминентни професори, књижевници, сликари, те на тај начин уљепшали и увеличали цијели догађај, што је за мене представљало посебну част и задовољство. Вишедеценијско познанство са господином мр Милованом Вујовићем, је 9. маја изнова крунисано прославом 150 година од рођења изузетног Јована Дучића и отварањем самосталне изложбе У души засвијетли.
Ж. С. Примећујем да су Ваши радови настали као комбинована техника, ослањате се на искуства сликарских и дизајнерских техника, како би ви описали вашу технику рада?
Т. Б. На свакој од слика – илустрација, примијењено је пет до шест техника, већином цртачких. На некима од њих су апликоване и органске материје, као што су латице руже у воску, цвијет хибискуса, кора дрвета кедар, листови, јавора, храста, гинко билобе, ловора, што пружа специфичан дојам повезаности са природом. На оригиналним радовима се може примијетити и техника која се примјењује на стаклу, а сада је то успјешно присутно и на тонираном папиру, гдје одаје тродимензионални ефекат. Техника коју примјењујем ми пружа могућност да на својим радовима дотакнем област дизајна, сликарства, вајарства. Напоменула бих и да комбинујем принципе дискретне геометрије, кроз релативне позиције једноставних геометријских објеката, као што су тачке, линије и кругови, што резултира одређеним пропорцијским односима, који су ми неопходни приликом остваривања адекватне композиције.
Ж. С. Докторирали сте у Београду на Факултету за уметност и дизајн, на тему Иманентна логика симултане и сукцесивне умјетности – илустрације Bhagavad Gite, шта би то заправо значило у погледу ваших изложених радова?
Т. Б. Умјетност није само узвишени облик људског изражавања, она је иманентно разоткривање бити љепоте, специфично успостављање живота у истини и слободи ума. Филозофија, Религија и Етика, исказане су у Бхагавад Гити у пјесничком облику на један тако органски начин, у једној таквој органској цјелини, да се оне не могу раставити једна од друге. У Гити (Пјесма о божанству – најљепши дио Махабхарате) сједињен је идеал са практичним животом. Отуда и долази њена општа вриједност. Сва књижевна раскош ове филозофске пјесме, посебна енергија којом је проткана, подсјећа на одговорност при илустровању оваквог дјела. Ријеч је о прожимању између поезије и сликарства.
Још од давнина постоје такви органски спојеви између ове двије умјетности, да их можемо назвати једним именом: пикто-поезија. Сликарство и поезија је једна умјетност са два лица. Као што сам у свим циклусима које сам остварила на одређену тематску цјелину, тако је и поезија Лирика Јована Дучића илустрована, кроз истраживање просторне и временске умјетности. Настојала сам ликовним средствима пренијети идеју, мисли и осјећања пјесме, дати им нову форму. Живот је форма а форма начин живота. Умјетничко дјело је истовремено и једно и друго, али једно у другом, не једно поред другог. Симултано око je посредник, средина између знака и означеног. Разумијевање је један дио доживљаја свијета, али управо кроз тај дио свијет долази у дјело. Разлика између сликарства и поезије постоји на основу природе средстава односно врсте знака који се користи, јер се сликарство служи фигурама и бојама у простору, а поезија артикулисаним звуцима у времену и то је посебан изазов за мене као умјетника. Сукцесија у времену је особеност пјесникова, а сукцесија у простору, сликарева. Покушала сам кроз илустрације, изразити „савршени облик” добијен у духу, захватити облик, захватити значење кроз облике, пошто су у умјетности грађење облика и стварање смисла, два процеса симултана, међусобно испреплетена и апсолутно нераздвојива. Савршени облик је створен у духу, али дух нема свој језик, он говори свим језицима, а управо је умјетност та која може да му пружи више језика; тамо гдје језик саме филозофије, језик дискурзивног мишљења застаје немоћан, проговориће језик поезије, а тамо гдје и он ћути јавиће се можда језик музике.
Ж. С. Колико је вама важна ликовно – визуелна семантика? Каква су ваша искуства у погледу опремања књига за друге ауторе, пренесите нам ту врсту искуства када сте ликовно опремали књигу Химна човјеку?
Т. Б. Визуелна семантика је основа мог стваралачког процеса у умјетности. Сваки циклус слика има и своје библиофилско издање књиге. Опремом књиге – дизајном, пружамо књижевности могућност да превазиђе своју временску одређеност, односно да изађе у простор, а ликовној умјетности да превазиђе своју просторну омеђеност. Књижевност нема чак ни у поезији, то природно двојство које има музика. Књижевна порука као и њена језичка основа је темпорална и усваја се као сукцесија знакова, те сходно томе и јесте занимљиво за мене као умјетника, да покушам да омогућим кроз дизајн књиге да књижевност оствари већу универзалност значења и да „искорачи” из времена у простор, односно да поезију организујем – визуализујем у дословне ликовне форме.
Књига је један од највећих проналазака човјечанства и једно од најпотпунијих испуњења жеље књижевности за искорачењем у простор, односно за обезбјеђењем симултане перцепције примаоцу. Књига је једини комуникацијски канал који припада књижевности. Опремање књиге за друге ауторе, садржи велики ниво одговорности, посебан изазов али и задовољство током разноликог приступа у стваралачком процесу, али ипак и задржавању сопственог рукописа. Књига Химна човјеку је библиофилско издање које је освојило прву награду на другом Сајму књига у Подгорици, између 130 излагача из свијета, као најбоље опремљено умјетничко издање. Поменуту књигу сам дизајнирала инспирисана поезијом индијског нобеловца Рабиндраната Тагоре, и илустровала такође. Књига посједује веома луксузну опрему, формата 30х30, са неуобичајеним преломом страна, са продуженим и скраћеним страницама, као и употребом паус папира са одређеном функцијом, не као само декоративно дејство. Књига Химна човјеку била је веома запажено издање на сајму књига, а то је и данас остала. Максимална посвећеност је дала трајно добре резултате.
Ж. С. Тренутно радите као декан и предавач на Факултету за дизајн и мултимедију, на Универзитету Доња Горица у Подгорици. Како изгледа та унутрашња борба уметника и предавача са једне стране и обавезе које имате као декан са друге стране?
Т. Б. Трећа сам генерација просвјетара у мојој породици, и уживам у свом послу. Умјетност је мој рани избор, већ од пете године живота, који сам касније на најљепши могући начин ујединила кроз претварање литерарног садржаја у визуелни, приликом чега је изграђен затворен систем ликовног представљања, не преузимајући и не модификујући књижевна средства. Идеја надилази слику. Бити педагог и умјетник је чини ми се мој начин живота, не осјећам апсолутно никакву борбу, као ни терет, напротив, изнова се радујем филозофским дубинама мог умјетничког стварања, као и заједничким успјесима наших талентованих студената, и могућности да им будем расположива када је то потребно са одређеним сугестијама, а активности које обављам као декан Факултета за дизајн и мултимедију Универзитета Доња Горица, шанса су да видим, како може да функционише и напредује један квалитетан систем у високом образовању, што схватам као част и привилегију и трудим се да природни осјећај одговорности и посвећености који посједујем, траје и даље у континуитету, докле год могу да пружим свој допринос. Познато је да су здравство и просвјета два веома важна стуба сваке друштвене заједнице, те сходно томе када добијете такво повјерење, онда је потпуно природно да то и поштујете кроз свој рад.
Ако студенти осјете радост у мом сваком радном дану, онда ћу сматрати да сам успјела, и оставити простора да се потрудим да досегнем и више циљеве, да буде још боље.
Ж. С. Да ли уметник у вама плете Горске вјенце? Tрага ли за Лучом микрокозмом, хоће ли врх на Ловћену заслужено добити још једног ствараоца, поред оног коме је маузолеј подигнут уместо завештане капеле?
Т. Б. Плетем своју особеност, која се очитује у унутрашњим структуралним односима разних слојева и облика, а умјетничко дјело је у свом највишем облику порука, мада је свакако предуслов за успјешни пренос поруке, импресивни, занимљиви, беспрекорни облик (основан на некој поруци) и који се трудим да досегнем. Доживотно ћу трагати за исконом, за Лучом микрокозмом, као дио тога космоса. Умјетност је неодвојива од трагања за истином. Ово посљедње питање ћу схватити као изузетно вриједан комплимент, на који не могу дати одговор, јер га ни немам, али прија што га немам, и трудићу се да и даље гордост не заузме ни на тренутак мјесто у мом начину размишљања.
Хвала Вам на разговору.
Текст припремио: Жељко Савић
Фотографије: Жељко Савић
Извор: ТВ Арс Медија – портал
О АУТОРУ
Татјана Бурзановић, рођена је 23.04.1964. године у Општини Центар Сарајево (Кошево), Босна и Херцеговина. У Сарајеву је завршила, основну школу „Ахмет Фетахагић”, Гимназију „Огњен Прица”, и Академију ликовних умјетности, у класи професора Младена Колобарића и професорице Радмиле Јовандић Ђапић, гдје је и магистрирала на тему Интеррелација између писма и тиска. Татјана Бурзановић је била најмлађи ученик, и студент, будући да је кренула у основну школу са 5 година, а на Академији ликовних умјетности је дипломирала са 20 година. Докторирала је у Београду на Факултету за уметност и дизајн, на тему Иманентна логика симултане и сукцесивне умјетности – илустрације Бхагавад Гите. Тренутно је ангажована као декан и предавач на Факултету за дизајн и мултимедију, на Универзитету Доња Горица у Подгорици.
Татјана Бурзановић је добитник више награда за своја дјела у земљи и иностранству. Учесник је великог броја колективних изложби, и више од 25 самосталних, од којих издвајам изложбу од 61 слике комбинованом техником, у Дворцу Петровића на Крушевцу, којом је Индија славила први пут у Црној Гори 60 година независности Индије, као и изложбе u Њу Делхију и Калкути (80 слика), у организацији Владе Индије и Амбасаде Индије из Беча. Татјана Бурзановић сарађује више од 17 година са амбасадом Индије из Беча. Предавач је на Факултету за културу и туризам (Универзитет Доња Горица) на предмету Индијска култура. Предаје и на докторским студијама Факултета умјетности Универзитета Доња Горица. Татјана Бурзановић је члан Удружења ликовних умјетника Црне Горе. На листи је експерата Агенције за обезбјеђење квалитета високог образовања Црне Горе. Сарадник је Центра за стручно образовање , као и Министарства просвјете на изради тестова за матуру. Сарадник је на докторским студијама на Факултету за уметност и дизајн у Београду.
Татјана Бурзановић је аутор неколико књига које је амбасада Индије из Беча превела на енглески језик, од којих су двије за сада штампане у Америци. За књигу Химна човјеку је добила прву награду за најбоље опремљено умјетничко библиофилско издање на II сајму књига у Подгорици, између 130 излагача из свијета. На 11. сајму књига је добила прву награду за најбоље опремљено умјетничко библиофилско издање, за књигу Међуодноси умјетничких свјетова – илустрације Бхагавад Гите, између 150 излагача из свијета. Татјана Бурзановић кроз свој умјетнички и педагошки рад, истражује однос симултане и сукцесивне умјетности, као и математичке аналогије међу умјетностима.