Разговарали смо са Јеленом Трајановски Станковић, песникињом и прозним писцем из Београда. Повод за разговор су њене две књиге – првенци, које је истовремено објавила ове године, у издању ИК „Партенон“, Београд. Јелена Трајановски Станковић је већ низ година присутна на књижевној сцени – објављивала је у разним реномираним књижевним часописима, порталима, зборницима, збиркама, алманасима и другим публикацијама. Својим песмама и причама заступљена је и у различитим регионалним и светским антологијама: Антологија савремене кратке књижевне форме – Институт за науку, алтернативу, културу и уметност (ИНАКУ), Светска тематска антологија: Aphroditeи др. Чланица је Светске организације Песници за мир, Удружења песника Србије (УПС) и Удружења независних писаца Србије (УНПС). Била је члан уређивачког тима књижевног часописа Суштина поетике. Осим књижевности, Јелена се бави и сликарством.
Јелена је недуго после објављивања својих књига имала три успешна представљања – у родном Београду два пута, у клубу Бети Форд, 10.04. и у клубу Тулуз Лотрек, 23.04, као и у Новом Саду, 17.04. Утисци са ових књижевних промоција су још свежи.
В. Р. Т.: Поштована Јелена, реците нам, за почетак, о чему певају Ваше песме, а о чему причају Ваше приче?
Ј. Т. С.: Мислим да не постоји неки егзактан одговор на ово питање, јер колико читалаца, њихових доживљаја и тумачења има – толико је и одговора. Ипак, иако су и песме и приче разноликог спектра тематике и рефлексије, код прича ситуационо и у карактеризацији ликова разноврсне, иза њих увек и иза свих манифестованих емоција својствених сваком људском бићу, стоји љубав у свим њеним фазама и облицима; љубав као есенција, тригер или конац поетске и прозне фабуле. Свепрожимајућа љубав.
В. Р. Т.: Шта Вас највише инспирише за писање, шта Вас интригира? Постоји ли неки посебан период или тренутак када имате потребу или жељу да пишете?
Ј. Т. С.: Писање је неодвојив део мог бића; стога, верујем да свако ко се на такав начин бави књижевношћу мора бити најпре изузетно интроспективан и неустрашив у том походу да осветли све ћошкове сопствене душе, затим, добар посматрач и психолог. У том смислу, човек, уопште људи су непресушан извор инспирације. Све може бити интригантно, некад чак и покрет, начин на који неко уздахне, погледа у страну… најситнији детаљи око којих се плете креативна и узбудљива мрежа уметничке слободе. Мени лично, увек се по глави врзмају неки стихови, идеје, па могу рећи да увек имам жељу и потребу да пишем. Наравно, не радим то, нити сматрам да је све што напишем нешто што би требало објавити по сваку цену. Писање је више средство него што је циљ (нпр. „Сад ћу нешто написати да бих објавила“ – не.). Као средство је лековито и за писца и за читаоца, јер у тим речима свако можда може наћи радост, охрабрење, утеху, одговоре које тражи… шта коме треба.
В. Р. Т.: С обзиром да пишете и поезију и прозу, можете ли нам рећи какав је осећај када пишете песме, а какав када пишете приче? Каква је разлика између писања поезиоје и писања прозе? Како се Ви лично боље изражавате и од чега то зависи?
Ј. Т. С.: Било да пишем поезију или прозу, осећај је скоро исти. Увек је то неко узбудљиво путовање кроз себе или пак кроз скројене светове потенцијалних епилога, и заиста никада не знате где ће вас тај пут одвести и на шта ћете све наићи док њиме ходите и шта вас на крају тог пута чека.Оно што, у мом случају, прави разлику између писања поезије и прозе је сам начин и ток стварања; поезију пишем у даху, док код прича треба и промишљати о детаљима, заплетима, тј. проза има својеврсну рационализацију у стварању и зато се не пише одједном као песма. Где се боље изражавам, опет је релативно; неком ће се више допасти приче а неком песме. Ја, лично, поезију сматрам блискијом мом сензибилитету.
В. Р. Т.: Имате ли неке своје омиљене песнике и писце? Ко је од песника и писаца на Вас највише утицао?
Ј. Т. С.: Као неко ко је одрастао у кући пуној књига и дан данас живим са гомилом књига коју редовно допуњујемо, тешко ми је да издвојим једног омиљеног писца или песника. Моје читалаштво укрстило је путеве са бројним класицима; почевши од руске књижевности коју, можда, ипак преферирам највише, преко Ремарка, Кронина, Лоренса, Фицџералда, Хесеа, Маркеса, Золе, Зилахија…и наравно, наших великана Андрића, Нушића, Ћосића, Пекића, Капора, Селенића…списак је предугачак и за поезију: Лорка, Едгар Алан По, Превер…и наши дивни песници Шантић, Дучић, Дис, Антић, Миљковић… Заиста ми је немогуће да издвојим неког као „омиљеног“, могла сам само имати фазе када сам форсирала неког у датом тренутку. Верујем да ме је свака прочитана књига несвесно обликовала и имала утицај на моје стваралаштво, које је, опет, аутентично и своје. Мислим да је код свих писаца тако. Просто, не можете написати више књига него што сте их прочитали. За мене је то златно правило у овом времену књижевне хиперпродукције.
В. Р. Т.: Какво је Ваше мишљење о писању данас? Да ли је то потреба, занат или умеће? Да ли може свако да пише? И да ли нам је потребно писање, да ли су нам потребне књиге данас, када живимо у доба дигиталне економије и друштва, када имамо интернет?
Ј. Т. С.: Има сјајних песника и књижевника, али и доста неке врсте тренда и злоупотребе истог, да тако кажем, али и време све то провуче кроз своје сито. Оно што вреди остаће, намеће се само питање социолошког карактера – којеће то вредности доминирати човечанством у некој будућности. Писање је свакако и потреба и занат и умеће, за оне којима је то „жила куцавица“.Да ли може свако да пише – очигледно, да. Да ли би требало свако да пише – заштода не, катарзично је, ослобађајуће и има терапијска својства. Но, да ли би баш свако требало да објави своје писање – не. Моје лично мишљење је да ће нам књиге увек бити потребне, јер управо превелика дигитализација свега учинила је људе отуђеним и од себе и од других. Негде у подсвести то, верујем, осећамо и можда не умемо да дефинишемо потребу за блискошћу, умирујућим мирисима, тактилним сензацијама…нпр. мирис књига и текстура хартије под прстима. Иначе, зашто често управо на интернету наилазимо на слике ушушканих собица препуних књига?
В. Р. Т.: За крај, да ли имате нешто да поручите својим читаоцима и колегама књижевницима?
Ј. Т. С.: Својим драгим читаоцима, а и колегама, јер и писци су читаоци, желим да кажем да све што долази из душе, непрорачунато, неупрљано калкулацијама, топлом искреношћу избрушено попут дијаманта увек, заиста увек, попут воде налази пут, глача каменчиће који се нађу на путу, и од сопственог срца – извориштастиже до многих срца – исходишта.
В. Р. Т.: Хвала Вам на издвојеном времену и одговорима.
Ј. Т. С.: Хвала вама.
Извор: ТВ Арс Медија
Разговарао: Виктор Радун Теон
Администратор: ДНМ