Razgovarali smo sa Jelenom Trajanovski Stanković, pesnikinjom i proznim piscem iz Beograda. Povod za razgovor su njene dve knjige – prvenci, koje je istovremeno objavila ove godine, u izdanju IK „Partenon“, Beograd. Jelena Trajanovski Stanković je već niz godina prisutna na književnoj sceni – objavljivala je u raznim renomiranim književnim časopisima, portalima, zbornicima, zbirkama, almanasima i drugim publikacijama. Svojim pesmama i pričama zastupljena je i u različitim regionalnim i svetskim antologijama: Antologija savremene kratke književne forme – Institut za nauku, alternativu, kulturu i umetnost (INAKU), Svetska tematska antologija: Aphroditei dr. Članica je Svetske organizacije Pesnici za mir, Udruženja pesnika Srbije (UPS) i Udruženja nezavisnih pisaca Srbije (UNPS). Bila je član uređivačkog tima književnog časopisa Suština poetike. Osim književnosti, Jelena se bavi i slikarstvom.
Jelena je nedugo posle objavljivanja svojih knjiga imala tri uspešna predstavljanja – u rodnom Beogradu dva puta, u klubu Beti Ford, 10.04. i u klubu Tuluz Lotrek, 23.04, kao i u Novom Sadu, 17.04. Utisci sa ovih književnih promocija su još sveži.
V. R. T.: Poštovana Jelena, recite nam, za početak, o čemu pevaju Vaše pesme, a o čemu pričaju Vaše priče?
J. T. S.: Mislim da ne postoji neki egzaktan odgovor na ovo pitanje, jer koliko čitalaca, njihovih doživljaja i tumačenja ima – toliko je i odgovora. Ipak, iako su i pesme i priče raznolikog spektra tematike i refleksije, kod priča situaciono i u karakterizaciji likova raznovrsne, iza njih uvek i iza svih manifestovanih emocija svojstvenih svakom ljudskom biću, stoji ljubav u svim njenim fazama i oblicima; ljubav kao esencija, triger ili konac poetske i prozne fabule. Sveprožimajuća ljubav.
V. R. T.: Šta Vas najviše inspiriše za pisanje, šta Vas intrigira? Postoji li neki poseban period ili trenutak kada imate potrebu ili želju da pišete?
J. T. S.: Pisanje je neodvojiv deo mog bića; stoga, verujem da svako ko se na takav način bavi književnošću mora biti najpre izuzetno introspektivan i neustrašiv u tom pohodu da osvetli sve ćoškove sopstvene duše, zatim, dobar posmatrač i psiholog. U tom smislu, čovek, uopšte ljudi su nepresušan izvor inspiracije. Sve može biti intrigantno, nekad čak i pokret, način na koji neko uzdahne, pogleda u stranu… najsitniji detalji oko kojih se plete kreativna i uzbudljiva mreža umetničke slobode. Meni lično, uvek se po glavi vrzmaju neki stihovi, ideje, pa mogu reći da uvek imam želju i potrebu da pišem. Naravno, ne radim to, niti smatram da je sve što napišem nešto što bi trebalo objaviti po svaku cenu. Pisanje je više sredstvo nego što je cilj (npr. „Sad ću nešto napisati da bih objavila“ – ne.). Kao sredstvo je lekovito i za pisca i za čitaoca, jer u tim rečima svako možda može naći radost, ohrabrenje, utehu, odgovore koje traži… šta kome treba.
V. R. T.: S obzirom da pišete i poeziju i prozu, možete li nam reći kakav je osećaj kada pišete pesme, a kakav kada pišete priče? Kakva je razlika između pisanja poezioje i pisanja proze? Kako se Vi lično bolje izražavate i od čega to zavisi?
J. T. S.: Bilo da pišem poeziju ili prozu, osećaj je skoro isti. Uvek je to neko uzbudljivo putovanje kroz sebe ili pak kroz skrojene svetove potencijalnih epiloga, i zaista nikada ne znate gde će vas taj put odvesti i na šta ćete sve naići dok njime hodite i šta vas na kraju tog puta čeka.Ono što, u mom slučaju, pravi razliku između pisanja poezije i proze je sam način i tok stvaranja; poeziju pišem u dahu, dok kod priča treba i promišljati o detaljima, zapletima, tj. proza ima svojevrsnu racionalizaciju u stvaranju i zato se ne piše odjednom kao pesma. Gde se bolje izražavam, opet je relativno; nekom će se više dopasti priče a nekom pesme. Ja, lično, poeziju smatram bliskijom mom senzibilitetu.
V. R. T.: Imate li neke svoje omiljene pesnike i pisce? Ko je od pesnika i pisaca na Vas najviše uticao?
J. T. S.: Kao neko ko je odrastao u kući punoj knjiga i dan danas živim sa gomilom knjiga koju redovno dopunjujemo, teško mi je da izdvojim jednog omiljenog pisca ili pesnika. Moje čitalaštvo ukrstilo je puteve sa brojnim klasicima; počevši od ruske književnosti koju, možda, ipak preferiram najviše, preko Remarka, Kronina, Lorensa, Ficdžeralda, Hesea, Markesa, Zole, Zilahija…i naravno, naših velikana Andrića, Nušića, Ćosića, Pekića, Kapora, Selenića…spisak je predugačak i za poeziju: Lorka, Edgar Alan Po, Prever…i naši divni pesnici Šantić, Dučić, Dis, Antić, Miljković… Zaista mi je nemoguće da izdvojim nekog kao „omiljenog“, mogla sam samo imati faze kada sam forsirala nekog u datom trenutku. Verujem da me je svaka pročitana knjiga nesvesno oblikovala i imala uticaj na moje stvaralaštvo, koje je, opet, autentično i svoje. Mislim da je kod svih pisaca tako. Prosto, ne možete napisati više knjiga nego što ste ih pročitali. Za mene je to zlatno pravilo u ovom vremenu književne hiperprodukcije.
V. R. T.: Kakvo je Vaše mišljenje o pisanju danas? Da li je to potreba, zanat ili umeće? Da li može svako da piše? I da li nam je potrebno pisanje, da li su nam potrebne knjige danas, kada živimo u doba digitalne ekonomije i društva, kada imamo internet?
J. T. S.: Ima sjajnih pesnika i književnika, ali i dosta neke vrste trenda i zloupotrebe istog, da tako kažem, ali i vreme sve to provuče kroz svoje sito. Ono što vredi ostaće, nameće se samo pitanje sociološkog karaktera – kojeće to vrednosti dominirati čovečanstvom u nekoj budućnosti. Pisanje je svakako i potreba i zanat i umeće, za one kojima je to „žila kucavica“.Da li može svako da piše – očigledno, da. Da li bi trebalo svako da piše – zaštoda ne, katarzično je, oslobađajuće i ima terapijska svojstva. No, da li bi baš svako trebalo da objavi svoje pisanje – ne. Moje lično mišljenje je da će nam knjige uvek biti potrebne, jer upravo prevelika digitalizacija svega učinila je ljude otuđenim i od sebe i od drugih. Negde u podsvesti to, verujem, osećamo i možda ne umemo da definišemo potrebu za bliskošću, umirujućim mirisima, taktilnim senzacijama…npr. miris knjiga i tekstura hartije pod prstima. Inače, zašto često upravo na internetu nailazimo na slike ušuškanih sobica prepunih knjiga?
V. R. T.: Za kraj, da li imate nešto da poručite svojim čitaocima i kolegama književnicima?
J. T. S.: Svojim dragim čitaocima, a i kolegama, jer i pisci su čitaoci, želim da kažem da sve što dolazi iz duše, neproračunato, neuprljano kalkulacijama, toplom iskrenošću izbrušeno poput dijamanta uvek, zaista uvek, poput vode nalazi put, glača kamenčiće koji se nađu na putu, i od sopstvenog srca – izvorištastiže do mnogih srca – ishodišta.
V. R. T.: Hvala Vam na izdvojenom vremenu i odgovorima.
J. T. S.: Hvala vama.
Izvor: TV Ars Medija
Razgovarao: Viktor Radun Teon
Administrator: DNM