Planinari iz Novog Sada, Bačke Palanke, Siriga, Zrenjanina i Bele Crkve, odazvali su se u subotu, 27. oktobra 2021. planinarskom maršu u čast naših predaka i njihove hrabre borbe u Kolubarskoj (Suvoborskoj bici). U pitanju je republička akcija čiji je domaćin PSD „Ćira” iz Lajkovca. Skup planinara organizovan je na otvorenom. Priređeno je slano i slatko posluženje. Nakon prijave oko 50 udruženja sa preko 600 planinara iz Srbije i Republike Srpske među kojima je bilo i mnogo dečice, formirala se kolona na čijem čelu su išli vodiči ali i muškarci u vojničkoj uniformi sa zastavama. Dežurala je medicinska ekipa, pridružili su se i članovi Gorske službe spasavanja Srbije.
Planinari su obišli arheološko nalazište Anine, najbolje očuvanu rimsku palatu iz 3 ili 4. veka n. e. Lokalitet još zovu Gamzigrad na Ljigu jer se istoimena reka samo kilometar dalje uliva u Kolubaru.
Zatim su posećene kote Čovka gde su vođene najljuće bitke, kao i spomenik Dimitriju Tucoviću na Vrače brdu gde je poginulo 20 hiljada srpskih i 30 hiljada neprijateljskih vojnika. Kod manastira-kosturnice Ćelije lajkovačke, održan je parastos vojskovođama i vojnicima stradalim za veru i otadžbinu. Tu su pohranjene i kosti austrougarskih vojnika, prvenstveno Čeha, te vidimo i zvono sa trnovim vencem posvećeno palim vojnicima Devete praške pešadijske divizije.
Iguman manastira Ćelije kolubarske, o. Dositej Hilandarac zahvalio je svima koji su došli na hodočašće i prošli stazama gde su ginuli naši slavni borci. Podsetio je da je bitka počela u vreme praznika Đurđic te da je manastirska crkva posvećena upravo Sv. Đorđu. Da je sagrađena na temeljima srednjovekovne crkve posle Prvog svetskog rata, nad hiljadama kostiju palih vojnika. Za dve godine crkva će obeležiti 100 godina obnove i potrebno je da se freskopiše. „Male su naše reči da iskažemo poštovanje za ljubav naših predaka”, rekao je o. Dositej. Stihove pesama „Vojničko pismo” i „Mati i sin” V. I. Mlađeg kazivala je dramska umetnica i profesorka Biljana Đurović iz Beograda. Domaćini su kod manastira poslužili kuvano vino i čaj.
Biljana Đurović
O slavnom vojskovođi Mišiću govorio je njegov potomak preko najstarijeg brata Nikole – Miodrag Mišić iz Struganika.
Miodrag Mišić
Ovom prilikom, posetioci su čuli da je Živojin rođen u Struganiku 20. jula 1855. kao trinaesto dete svojih roditelja Radovana i Anđelije. Bratstvo Mišića potiče od Kaljevića iz sela Tepići sa Durmitora. Prošao je Živojin sve, od čuvanja ovaca i koza po suvoborskim brdima, do komadanta Prve srpske armije na Kolubari. Bio je načelnih pobedonosne solunske ofanzive i prvi načelnik Generalštaba vojske Kraljevine SHS. Tri puta penzionisan i ponovo vraćan kad je to trebalo otadžbini i narodu. Kao tvorac vojne strategije i doktrine, priznat za najvećeg stratega 20. veka. Njegovo ratovanje proučava Amerika na Vest Pointu. Umro je u Beogradu 20. januara 1921. i sahranjen na Novom groblju.
O vojvodinom detinjstvu saznajemo od g. Miodraga, da Mišića sa 10 godinu daju u školu na insistiranje seoskog kmeta. Škola se nalazila kod sadašnjeg manastira Ribnica. Potom ga stariji brat Lazar na staroj kobili vodi u Kragujevac na školovanje samo da ga oslobodi ovaca i koza koje su mu teško padale. Za godinu dana, u Kragujevcu završava dva razreda. Tamo ga u seoskoj odeći i opancima maltretiraju varoška deca, posle čega je Mišić pružio otpor jačima od sebe, te ga više nisu dirali. Posle gimnazije u Kragujevcu i Beogradu, upisuje vojnu školu, artiljerijsku 11. klase koju je završio u Beogradu uporedo sa ratom sa Turcima. Službu nije birao, nego gde ga potreba odvede. Na balu upoznaje Lujzu, ćerku bogatog preduzetnika protestantske vere koji je radio Staro zdanje u Aranđelovcu. Tu je mlad oficir u Lujzin blokčić na svih 10 plesova odmah upisao svoje ime. Venčavaju 1884. se u Hramu Vaznesenja u Beogradu na negodovanje njenih roditelja koji se nikad nisu ni pomirili sa mladencima.
Imali su Mišići lep brak, tri ćerke i tri sina. Najstariji sinovi Radovan i Aleksandar učestvovali su sa vojvodom kao oficiri u Prvom svetskom ratu. Tragedija njegovih sinova je u Drugom svetskom ratu. Radovan biva zarobljen, umro je u nemačkom logoru. Srednji sin Aleksandar osniva Ravnogorski pokret sa Dražom Mihajlović. Pošto Nemcima nisu predali oružje i potpisali kapitulaciju u Divcima kod Valjeva, Nemci dolaze u Struganik. Opkoljavaju kuću gde je boravio štab. Aleksandar Mišić uzima Dražin šinjel i navlači poteru na sebe. Nemci prekidaju opsadu, pale kuću štaba i odvode ga u Valjevo. Tamo im se Aleksandar obraća na nemačkom da on nije Draža. Nude mu poštedu života ali da sarađuje sa okupatorom pošto je delom nemačke krvi. Odbija to rečima da je deo njegove nemačke krvi zauvek istekao na bojnom polju. Streljan je u Valjevu 1941. Najmlađi sin Vojislav odlazi u partizane, preživljava Goli otok i Informbiro, te umire u Beogradu 1948, čime vojvoda ostaje bez sva tri sina.
Teške momente preživeo je vojvoda i u svojoj vojničkoj karijeri. Kako su 1903. u Majskom prevratu ubijeni kralj i kraljica, krug zaverenika je bio i protiv vojvode Mišića koji je bio kraljev ađutant. Važan je i prethodni momenat: sa kraljem je Mišić boravio na prvim obnovljenim olimpijskim igrama u Atini, te posetio Hilandar, kada je i doneto Miroslavljevo jevanđelje u Srbiju. Dakle, penzionišu vojvodu 1904, on piše braći da prodaju nešto zemlje da iškoluje decu, zadužuje se kod banke i 1907. izdaje knjigu „Strategija” koju danas svet proučava. Vraćaju ga u službu 1909. nakon aneksione krize. Slede Balkanski ratovi 1912. i 1913. Nakon ratova, opet im više nije potreban te ga udaljuju iz službe. Objavom rata 1914. Srbiji od strane Austrugarske, Radomir Putnik vraća Mišića u službu. Posle Cera i Drine, kada je 260 hiljada Austrougara napalo naših 120 hiljada vojnika- seljaka u opancima, povlači se Prva armija prema Valjevu. Vojvoda Putnik šalje svog pomoćnika Mišića da preuzme vojsku od ranjenog Bojovića sa rečima „idite, i šta učinite, učinjeno je!” Postoji spomenik na Ribničkom mostu u Mionici gde je Mišić zaustavio Prvu armiju da ne beži više od Švaba. Time je haotično odstupanje pretvorio u organizovano, pokušavajući da ih pod Suvoborom malo odmori, nahrani i obuče. Granate koje su dočekali od Francuza nisu odgovarale po dimenzijama, žene i deca ih u zavodu moraju da prerade dok su „ljudi” na frontu. Drugog decembra Mišić izdaje naredbu za kontraofanzivu protiv neprijatelja. Trećeg dana po završetku Kolubarske bitke, zvonila su zvona Notr Dama za pobedu jedne male zemlje nad moćnom Austrougarskom carevinom. Mišića unapređuju u vojvodu.
Godine 1915. vlada pegavi tifus, Valjevo je grad smrti. Ponovo objava rata Srbiji od Austrougarske i Nemačke, priključuje se Bugarska. Mišić se u Peći suprotstavlja napuštanju zemlje. Po prelasku Albanije, ponovo ga stavljaju u neraspoređene. Godine 1918. kada se formirao Solunski front, Mišić izdaje naredbu da se krene u napad do granica izdržljivosti konjske i ljudske snage. Za samo 45 dana pređeno je 750 km. U toj novoj oslobođenoj zemlji, Mišić je načelnik generalštaba vojske Kraljevine SHS za koju on nije bio. Smatrao je da sa Hrvatima i Slovencima nema dogovora, da su im Srbi trebali samo dok ih oslobode.
Da se svega toga još jednom podsetimo, ne postoji bolje mesto i bolji predavač od Mišićevog potomka. Kolubara teče i pamti a planinari neguju sećanje na slavne pretke, zato su se kući vratili sa još jednim bedžom na kojem je vojvodin lik.
Tekst i foto: V. Raonić;
Izvor: TV Ars medija – potral