Изложба пројекта „4 х 4”, отворена је за новосадску публику у суботу 27. новембра 2021. године у 12.00 сати у галерији Архива Војводине, Жарка Васиљевића 2А, Нови Сад.
Поставку публика може да види до 17 децембра 2021. године.
Пројекат-изложба „4 х 4” окупила је четворо реномираних уметника, различитих генерација а сличних сензибилитета, окренутих традиционалном, али и ванпојавном, који до сада нису излагали заједно. У питању су Јасна Опавски, Бисенија Терешченко, Љубомир Лацковић и Небојша Савовић Нес. Они су аутентични, препознатљиви ствараоци, вечно знатижељни, комплексно искрени, артикулисани у различитим ликовним медијима – сликарству, мозаику и вајарству. Технички, вештине којима они владају јесу само ткиво, а са само четири дела, посебно селектованих за ову поставку, показан је и усклађен спектар еклектичних тема.
Ефектног и једноставног назива, ова изложба показује како са неколико одабраних дела, можемо да сагледамо индивидуалне поетике аутора усклађених у једној целини.
Организатор пројекта, којег би у току наредне године требало да види и публика широм Србије – у Горњем Милановцу, Рашкој и Београду, јесте вајар Небојша Савовић Нес.
Новинар редакције ТВ Арс медија је имао прилику да разговора са Јасном Опавски, која је нашим гледаоцима и читаоцима приближила ову поставку и своје стваралаштво:
Ж. С. Како је дошло до ове изложбе и како је конципирана?
Ј. О. Небојша Савовић Нес, професор вајарства на факултету у Крагујевцу и аутор великог броја споменика у јавним просторима широм Србије је такође и аутор великог броја манифестација које је он утемељио као што је на пример годишња изложба везана за сајам шумадијских вина у тополи „Уметност и вино”. Нас четворо који овде излажемо, у овој концепцији, смо најпре излагали у оквиру те Несове концепције уметност и вино. Ту смо се повезали као пријатељи. Тако да је Нес дошао на идеју да направи једну комбинацију четири аутора са четири различите технике и да свако изложи своја четири рада као што видимо овде. Осим мермерних, клесаних скулптура Небојше Савовића Неса, ту је и други скулптор Љубомир Лацковић који излаже варени метал, скулптуре од вареног метала. Лацковић је иначе добитник Гран прија на салону лепих уметности у Лувру. Ту је и колегиница Бисенија Терешченко која можда ради мозаик најминуциозније у Србији од свих мозаичара које ја знам. Просто поништава тежину и тврдоћу камена и реалистички, у неком стилу руског реализма, са неком посебном поетиком представља људску фигуру, животиње, као што можемо да видимо овде. Ја радим уље на платну, ово су велики формати 140х100. Свака од ових техника даје овом простору Архива Војводине, даје неку другачију структуру. Без уља на платну и ових јаких боја које ја користим би ова изложба сасвим другачије изгледала. Такође би сасвим сиромашно изгледало и да је замислимо без, рецимо, скулптура. Када људима објашњавам, кажем замислите рецимо Змај Јовин трг без скулптуре Змаја Јове. Потпуно се мења простор. Скулптура делује на простор када се у њему налази и зато ова галерија са ових распоређених осам скулптура има карактер.
Ж. С. Део поставке(скулптуре) је рађен са металом а део са мермером?
Ј. О. Да. И управо та два различита приступа дају то неко богатство различитих текстура у овом простору.
Ж. С. Што се тиче ваших радова, колико сте дуго радили на овим радовима који су изложени? Да ли је то део неке самосталне поставке која се уклопила овом приликом, или је наменски рађено за ову поставку?
Ј. О. Ове четири слике су настале овог пролећа и лета и намењене су биле мојој самосталној изложби која је била у галерији 73 у Београду. Међутим нису биле намењене само њој него и овом пројекту за који сам знала од почетка 2021. године. Тако да су то радови које ја радим из потребе и увек осликавају мене али су такође уклопиве у различите приче па тако је било и на бијеналу фантастике сада који се одржао ове јесени у Београду и у Новом Саду, а сада ће се преселити и у Ваљево. Нека митолошка тематика фигурација које се ослања на неке барокне и античке узоре је актуелна у више различитих поставки.
Ж. С. Шта је најуспелије што се тиче вашег рада? Шта бисте издвојили као врхунац оног што сте до сада остварили?
Ј. О. Ево можда последње, добила сам откупну награду на „Бијенале фантастике”. Овако формално да опишем шта је то, то је сложена композиција, има више фигура, има продубљен простор са перспективом и скраћењима облика што је захтевније за приказивање када је људска фигура у питању. И дошла сам до неке обједињености сложене композиције. Разиграна је и пуна покрета, није статична, фигуре не стоје и не леже, него су у покрету, или у ходу или у лету, неке имају и крила, неке су митолошка бића. Тако да мислим да је та покретност, динамика и та обједињеност сложене композиције са више фигура оно чиме сам ја у овом тренутку најзадовољнија.
Ж. С. Какви су планови ове изложбе? Да ли намеравате још негде да излажете?
Ј. О. Небојша Савовић Нес је ово и осмислио као једну путујућу изложбу, као једну турнеју. Ми смо сада једна група која иде на турнеју. Сада је прво у Србији изложено, у Новом Саду – престоници културе 2022. После се сели у Рашку, па у Горњи Милановац, потом у Београд у галерију РТС-а у марту. После тога је планиран излазак преко граница, па ће ту бити Словенија, Хрватска, Македонија, Босна и Црна Гора. Верујем да ће нас видети широка публика.
Текст припремио Жељко Савић;
Фотографије: Мануела Кучмаш
Изложбу прати и луксузан каталог, а ликовни приказ је радила Маја Живановић.
Пројекат-изложба „4 X 4“ окупила је четворо реномираних уметника, различитих генерација а сличних сензибилитета, окренутих традиционалном, али и ванпојавном…
Јасна Опавски, Бисенија Терешченко, Љубомир Лацковић и Небојша Савовић Нес – аутентични су, препознатљиви ствараоци, вечно знатижељни, комплексно искрени, артикулисани у различитим ликовним медијима – сликарству, мозаику и вајарству. Технички, вештине којима они владају јесу само ткиво, а са само четири дела, посебно одабрана за ову поставку, показан је и усклађен спектар еклектичних тема. Фасцинација светом архетипског и митологије, сатканог од наизглед добро познатих бића, добија нову димензију у последњем циклусу нетипичне сликарке Јасне Опавски. Представљена дела можемо двојако да посматрамо. На први поглед, носиоци ликовних прича су заправо реминисценција на антички идеал лепоте у скулптури, са обавезним ренесансним пејсажом у другом плану. Истовремено, то су деликатне композиције, специфичне аналогије с древном митологијом, али и утицајима надреализма. Оне откривају читав универзум метаморфоза људи који добијају животињске атрибуте и постају кентаури, сирене, минотаури, али и анђели и серафими. Та хиперична, недостижна бића – иако симболи варљивости – вечита су прича о оном судбинском у уметности, и животу. Јер, суштински, на Јасниним сликама великих формата, ликови су најпре отелотворење унутарњег, па тек онда оног што се оком сагледава.
Љубав према мозаику, особеној ликовној грани, континуирана је водиља у аутентичном приступу тој древној техници сјајне уметнице Бисеније Терешченко. Лепоту и племенитост фино обрађених каменчића на њеним мозаицима доживљавамо кроз сугестивни приступ колористичким и композиционим изазовима. Они почивају на снажном цртежу, који није ублажен текстуром камена, већ промишљено уклопљен, тако да имамо сталан осећај наративног, сценичног и животног. Мотивски, Бисенијина дела славе природу, у различитим значењима. Импресивним огледалом пратимо живот чворака, од плавих јаја до птице уздигнутог кљуна, устремљене небеском. Огледало је иначе настало као симбиоза рада ове уметнице и Љубомира Лацковића, који ју је оплеменио симболичним, металним финесама. Тондом „Дионис“ представљен је бог плодности и вегетације са савременом Аријадном, аутопортретом ове уметнице.
Комбинација вареног метала и пажљиво одабраних рециклажних детаља битна су карактеристика у раду енергичног вајара Љубомира Лацковића. Овај стваралац вешто влада разиграним, неочекиваним (каткад и прозрачним) формама. У њима откривамо анимални свет, који – иако почива на појавном – формом и људским карактеристикама прераста у митолошко, метафизичко и фантастично. Чудовишни рак наглашеног егзоскелета, храпавих антена, као и снажни диреровски носорог несвакидашње текстуре – само су неке од фасцинација уметника који зналачки комбинује познавање анатомије и умешно преношење у експресивно и ванпојавно. Паралела битака, Леонардове и Косовске, окосница је још једног Љубиног дела, специфичне евокације на изгубљено дело Леонарда Да Винчија „Битка код Ангиарија“. Сваком скулптуром, акцентованог покрета, Лацковић даје нови живот, нову форму и смисао одбаченим стварима.
Метавременском непосредношћу, а контрастним начином приступа обраде различитих врста камена, мермера и травертина – глатко и храпаво – реномирани вајар Небојша Савовић Нес деценијама континуирано деликатно преноси у скулптуре оно најбоље из природе. Доследан својој поетици, и на овој поставци представља се компактним каменим скулптурама, разнородне текстуре. Њима су синтетизовани грубо обрађени постаменти, геометријских форми, који су истовремено у опозиту, али и у складу са вансеријским компонентама фино обрађених торзоа жена, наглашених облина, суздржаног покрета и акцентованих драперија. Неслућеном техничком материјализацијом, у временима када је телесност комерцијализована, доживљавамо чулност која није банална, но метафизичка. Иако само биће камена не допушта претерану наративност, јер носи вековну лепоту, Небојша у својим скулптурама, нераскидивом енергијом, усклађене тактилности а интимистичким приступом – негује различите идентитете приказаних грација, које могу да буду и модерне богиње плодности.
Стваралаштво ова четири аутора, кроз дела којима се враћамо суштини и коренима, доминантно тежи да – у инат времену одбацивања традиционалног приступа – постоји, буде и остане синоним за ону вечиту тенденцију да је уметност мисија очувања сопствености.
У Београду, фебруара 2021. Маја Живановић, новинар и ликовни критичар
Извор: ТВ Арс Медија