RAZGOVOR SA LJILJANOMK DOŽIĆ O IZLOŽBI „MUČENICI ČURUŠKI- OTRGNUTI OD ZABORAVA"

MUČENICI ČURUŠKI OTRGNUTI OD ZABORAVA naziv je dokumentarne izložbe postavljene u
Arhivu Vojvodine, od 21. januar do 5. februara 2021. godine.

Čurug je ne samo mesto gde je započet pogrom (Racija) 1942. godine, nego i mesto u kojem su primenjivane, pa kasnije ponegde preslikavane, užasne i svirepe metode mučenja i ubijanja nedužnih ljudi. Čak i da je ovaj zločin izvršen samo u Čurugu i nigde drugo, sramotno bi bilo nazvati ga odvratnim eufemizmom Racija.
Pored činjenice da ovaj termin nikako ne odgovara razmeri zločina, on je neadekvatan i po osnovu izvršilaca ovog nedela, jer su u pokolju nedužnog civilnog stanovništva, pored policijskih snaga, učestvovale elitne vojne jedinice i domaće mađarsko stanovništvo. Ničim se, dakle, ne može opravdati naziv Racija koji je prevarom nametnut kako od strane izvršilaca – zbog skrivanja prave razmere zločina, tako i od strane nove komunističke vlasti posle rata – radi izgradnje takozvanog bratstva i izmišljenog jedinstva svih naroda i narodnosti u novom totalitarnom režimu. Na području Bačke u Raciji ubijeno 3340 lica, od čega na teritoriji sreza žabaljskog ukupno 1824. Prema izveštaju segedinskog žandarmerijskog okruga, popis za oko 1100 nestalih lica u Čurugu je bio još u toku. Uključujući i ovaj broj u zvanični izveštaj mađarske vlade, može se tvrditi da je u Čurugu ubijeno blizu 2000 lica, dok je broj žrtava na teritoriji sreza bio oko 3000 lica.

Ovim malim uvodom preuzetim iz kataloga prateće izložbe, počinjemo razgovor sa Ljiljanom Dožić, arhivskim savetnikom i istoričarem i jednim od autora izložbe.

Ž.S.: Poštovana Ljiljana Dožić, Vi ste jedan od autora izložbe „Mučenici čuruški otrgnuti od zaborava“, ko je pored Vas, još autor ove izložbe?

LJ.D.: Izložba je realizovana u saradnji sa Eparhijom bačkom. Autori su protojerej Vladan Simić, sekretar Eparhije bačke, dr Nebojša Kuzmanović i ja.

Ž.S.: Kada ste pripremali ovu izložbu kako ste zamislili koncept? Ovde vidimo dokumentarne fotografije, neke od zapisa, tekstove i propratni materijal koji je povezan sa tim ljudima. Čime ste se vodili kada ste koncipirali ovu izložbu?

Sav materijal koji je izložen je materijal koji se čuva u Arhivu Vojvodine, u fondu komisije za utvrđivanje zločina okupatora u Vojvodini, koja je postojala i radila nakon Drugog svetskog rata i čiji zadatak je bio da utvrdi zločine koji su počinjeni na teritoriji Vojvodine. Izloženo je oko 350 fotografija Čuružana koji su nastradali u Raciji 1942. godine. Mnogo više ljudi je nastradalo, ali ovo su fotografije koje su sačuvane, sakupljene su odmah posle rata, komisija ih je tada sakupila. Interesantno je da su izloženi digitalni snimci prednjih i zadnjih strana fotografija. Na zadnjem delu nalaze se biografski podaci za svaku žrtvu ( kada i gde je rođena, zanimanje i opis načina na koji je stradala tokom Racije) koji čine jedno autentično svedočanstvo o ljudima koji su tada stradali. Takođe, tu su i originalna dokumenta koja se mogu podeliti u dve grupe. Jednu grupu čine prijave zločina koje su oštećenici ili njihovi rođaci, prijatelji, potomci prijavljivali komisiji. Zločin je bilo ubistvo, krađa, otuđivanje dobara. U svakom mestu je postojala komisija za prijavu zločina svake vrste. Za svako mesto u Vojvodini postoje prijave koje se čuvaju ovde u Arhivu. Drugu vrstu svedočanstva čine zapisnici saslušanja svedoka Racije. Oni su preživeli Raciju i u svojim svedočenjima opisivali su šta se događalo tih januarskih dana. Pred nama je svedočanstvo Petra Kekića sa fotografijom njegove porodice. U Raciji je izgubio oca, majku i sestru. Otac mu je ranije odveden, a on zajedno sa majkom i sestrom u Lamplov magacin, jedan od dva magacina gde su vršene masovne egzekucije, koje su se takođe vršile i u školskoj i opštinskoj zgradi. U Novakovom magacinu su takođe ljudi mučeni, a zatim odvođeni u opštinsku zgradu i tamo su im na još brutalniji način oduzimani životi. On je sa majkom i sestrom prvo odveden u magacin. Posle mitraljeske paljbe preživeli su sve troje, zatim su ih odveli u opštinsku zgradu koja je bila preko puta samog magacina. Tu ga je jedan Mađar tokom noći slučajno primetio, osvetlio baterijskom lampom, sažalio se na dete, odveo ga u opštinsku kancelariju i tu je dočekao zoru. Ujutru su ga odveli kod dede. Majka i sestra se nikada nisu vratile, a otac je još ranije stradao. U trenutku zločina, on ima deset godina, a tokom izjave 13. Za mene je ovaj dokument posebno potresan.

Dara, Petar, Milica i Ljubomir Kekić

Jedini preživeli član porodice Kekić, Petar, sa ocem Ljubomirom, majkom Darom i sestrom
Milicom koji su stradali u čuruškoj Raciji 1942. godine. (AV, F. 183, Žrtve racije u Čurugu, fotografija br. 181)

Jako sam se rasplakala kada sam to čitala, naročito kod dela gde on opisuje kako ulazi u magacin, kako je majka sela, uzela ga u krilo, a sestra je bila pored njih. Nije mi bilo jasno zašto sam se rasplakala kod tog dela kada sam čitala mnogo strašnije stvari koje su me na drugi način dotakle i potresle. Inače, ja sam Čuružanka, pa na drugačiji način doživljavam celu ovu priču. Ono što me je potreslo su njegova sećanja kao tinejdžera, posle tri godine od događaja, sećanja na majčino krilo i to je deo koji je za mene posebno potresan. Interesantno je da je Petar Kekić i dalje živ. U dubokoj starosti je, bolestan je i jedan je od vrlo retkih preživelih nakon Racije.

Ž.S.: Ovde je spisak nastradalih ljudi, 402 je završni broj. Da li je to utvrđen broj ili postoji još žrtava?

LJ.D.: Pred nama je spisak koji prati fotografije. Po tom spisku postoji 402 ljudi, ali nemamo za sve fotografije jer ovo su originalni spiskovi na kojima piše da za određene žrtve nema fotografija. To je spisak iz 1945. godine, tada oni nisu imali fotografije. Postoji više od 350 fotografija žrtava. Do sada je identifikovano da je u Čurugu stradalo oko 1300 žrtava. Kada kažem „do sada“ to uključuje i tvrdnje da je broj veći. Čitave porodice nisu preživele, niti je imao ko da prijavi njihovo stradanje. Zato se i dalje radi na njihovoj identifikaciji.

Ž.S.: Pred nama su razna svedočanstva, a imamo i priliku da vidimo jedno svedočenje čoveka koji je preživeo Raciju. Možete li nešto o tome da nam kažete?

LJ.D.: Ovo je intersantan dokument. U pitanju je Živan Popov, čovek koji zajedno sa stotinama drugih ljudi u Lamplovom magacinu, posle mitraljeske paljbe bio ranjen. Legao je dole i shvatio će mu u tom trenutku najbolje biti da se pravi mrtav. One koji su preživeli, mađarski fašisti su terali da leševe utovaraju na kola.Tako su i njega na kola natovarili i uputili se ka Tisi, nasipom. Imao je sreće što je bio na vrhu, to mu je pomoglo da iskoči sa kola na izlasku iz sela. To se dogodilo 1942. godine, u januaru mesecu. Sneg je odao njegove tragove kada su u svitanje primetili da je iskočio sa kola. Uspeo je da se spase i dođe kući. Pre rata su kopali skloništa protiv vazdušnog napada u zemlji. Sakrivao se u skloništu neko vreme dok ga nisu potkazali. Nisu ga pogubili, sačuvali su mu život.

Vi ste u okviru vaše porodice, na žalost, isto imali takvu vrstu iskustava da su neki vaši članovi isto odvođeni u logore. Neki su preživeli, neki možda i stradali. Možete li o tome nešto da nam kažete?

U pravu ste. Moj deda je trebao da bude odveden prilikom Racije. Bio je na spisku koji su mađarski fašisti sačinili. Mnoga svedočanstva onih koji su preživeli govore o tome da su to spiskovi koji su još ranije bili sačinjeni. Jedan od motiva, između ostalog je bio i pljačka imovinom. Moj deda je bio obućar i potkazao ga je čovek kome je on bio konkurencija. Ali spasao ga je jedan Mađar, čovek koji mu je bio prijatelj. Tih januarskih dana on je dva puta bio odvođen i dva puta bio vraćen, uspeo je da preživi. Kasnije je bio odveden u logor, u Bačku Topolu. Dočekao je kraj Drugog svetskog rata, na sreću preživeo je. Interesantno je da je čovek koji je spasao mog dedu, posle Drugog svetskog rata ostao da živi u Čurugu. Njegovo ime je Lacika Martinović. Do pre nekoliko godina živeo je preko puta moje kuće, tako da nas je sudbina po drugi put spojila.

Koliko još će biti postavka otvorena za javnost ovde i da li imate planove negde drugo da prikažete ovu izložbu?

Izložba će biti otvorena do petog februara ove godine u Arhivu Vojvodine, u Novom Sadu. Što se tiče prikazivanja izložbe imamo neke ponude, ali o tome još nemamo komletno postignute dogovore. Digitalne skenove ovih fotogafija ćemo pokloniti Muzeju žrtava racije u Čurugu, pa će one moći da se vide i tamo kada oni svoju postavku obogate tim materijalom.

Snimak sa otvaranja izložbe.