У Свечаној сали Градске куће, у петак 22. априла са почетком у 18
часова одржаће се Свечана академија Костићу и Шекспиру у спомен поводом 175
година од рођења Лазе Костића и 400 година од смрти Вилијама Шекспира.
Програм организују Градска управа за културу Новог Сада, Културни центар и
Организациони одбор Нови Сад – кандидат за Европску престоницу културе 2021.
Аутор програма је Хаџи Зоран Лазин, а учесници су:
Сенка Недељковић, Бранислав Цвијић, Милош Милојевић,
Мина Момчиловић, Александра Ракић, Новосадски дувачки квинтет,
Жељка Јелић, Миодраг Петровић и Милутин
На крају, намеће се закључак да Лаза Костић није направио од Шекспира идола којем би се клањао, нити је уопште био опсједнут и опсјењен Шекспиром, као што су то за његовог живота тврдили најпознатији српски критичари на крају његовог умјетничког рада и животног пута. Костић је на Шекспира гледао и приступао му критички, расуђивао о његовој умјетности на исти начин као што се односио и према нашој народној књижевности, према Хомеру и античким трагичарима. Својим критичким исказима, као и својим дјелом у цјелини, показивао је већу интимну блискост с домаћом духовном традицијом, али и изражавао тежњу да је обогати формама и садржајима из велике ризнице свјетског умјетничког блага. Што је при том Шекспира издвајао више од свих других, и данас му за то припада само част и хвала. Што његов цјелокупан допринос нашем познавању Шекспира није био плодотворан и инспиративан за нове нараштаје широм земље у већој мјери, и томе је крива људска слабост и сујета његових моћних савременика и њихових утицајних ученика и сљедбеника. Али они изузетни који су наставили Костићево дјело и непосредно послије њега и између два свјтска рата, знали су цијенити и његов преводилачки и критички допринос.
Можемо спремно закључити да би Костић био критичар Шекспира свјетскога гласа да је више писао о Шекспиру, али и оволико колико је написао заслужио је наше дивљење и учврстио нас у увјерењу да ће Шекспир остати темом за вјечне расправе, како је то рекао и Гете – кога је Костић изузетно цијенио – Shakespeare und keine Ende.
(1999) Вујадин Милановић
Као преводилац Лаза Костић је за позориште најзаслужнији својим изузетним преводима Шекспирових дела. Превођењем Ромеа и Јулије, Хамлета, Цара Лира, Ричарда III бавио се дуго, непрекидно их усавршавајући. Прослава Шекспирове 300-годишњице, којој је Лаза Костић био покретач, била је за Српско народно позориште прилика да у свој историјски биланс упише још једну импозантну ставку. Шекспир се са српске сцене први пут огласио за јубилеј априла 1864. одломком из Ричарда III, у Костићевом преводу и његовој и Телечковој режији. Следеће године, априла 1865, исто ово позориште у дослуху са истим преводиоцем игра Ромеа и Јулију као прво целовито Шекспирово дело на балканским сценама у преводу са оригинала. Тај превод, истина нарушен мало обрадом Тоне Хаџића, штампаће се у Позоришту 1876, а то је прво штампање једног Шекспировог дела на српском језику у преводу с оригинала. Када се овоме додају и чињенице да се одломак његовог превода Краља Лира игра 1873, а цео превод Хамлета 1896, да Лаза Костић пише са одушевљењем о Шекспиру и чланке и стихове, нисмо далеко од закључка да је он творац Шекспировог култа у Српском народном позоришту и код Срба уопште, плодотворног јер се српска драматургија почиње у много чему ослањати на највећег светског мајстора драме. Не заборавимо, и јамб као Шекспиров стих у српску поезију долази управо сјајним версификаторским посредовањем Лазе Костића. Он је „тај стих афирмисао и у том смислу увео у српску поезију”.
(1991) Божидар Ковачек