Željko Š. Samardžić Panonac umetnik je iz Bačke Topole sa preko 30 godina muzičkog iskustva. Pesnik i kompozitor vojvođanskih, lepih kafanskih, kao i patriotskih pesama. Kompletni je autor i originalni izvođač nadaleko poznatih pesama „Pećka kandila” i „Suza Kosova”. Pobednik je dva značajna festivala srpske narodne muzike u Srbiji i dobitnik prestižnih priznanja „Dragiša Nedović” 2005. godine u Vrnjačkoj Banji za pesmu „Suza Kosova” kao i priznanja „Vojvođanske zlatne žice” 2006. u Novom Sadu, oba za najbolji tekst.
U mladim danima bio je vokalni solista bačkotopolske rok grupe „Sedmi peron” koja je izvodeći autorske pesme nizala uspehe na tadašnjim gitarijadama, a zastupljena je i u „Enciklopediji rok muzike u Vojvodini” Bogice Mijatovića. Kao član akustičarskog dua „Pozitivna nula” osvojio je sve tri prve nagrade na festivalu akustičarske muzike „Famus”.
Na Vidovdan 2016. njegova pesma „Pećka kandila“ horski je izvedena kao deo zvaničnog programa podizanja spomenika srpskom knezu Lazaru u severnoj Kosovskoj Mitrovici. Takođe je „Suza Kosova” horski otpevana i u sklopu obeležavanja 20 godina od NATO agresije na našu zemlju ispod obnovljenog TV tornja na Avali.
U filmu „Kosovo: momenat u civilizaciji” režisera Borisa Malagurskog 2017. bile su zastupljene muzičke numere Željka Samardžića Panonca. U ostvarenju koje je obišlo celu planetu, prikazana je lepota ali i ugroženost srpske baštine na Kosovu i Metohiji. Njegova autorska pesma nalazi se u obrazovno-dokumentarnom filmu „Zavratka – porijeklo crnogorske kape” 2021. Muzika mu je zastupljena i u ruskom dokumentarnom filmu o litijama protiv otimanja svetinja u Crnoj Gori „Lastočki Hristovы”.
Predstavljan je publici kao autor i specijalni gost velikog tradicionalnog Vidovdanskog koncerta združenih horova hrama 2020. u kripti Hrama Svetog Save gde su izvedene dve njegove pesme, takođe i na sličnim koncertima u centru „Sava” i Kolarčevom narodnom univerzitetu.
Značajan doprinos Željka Panonca dobrobiti i pozitivnim kretanjima na planu kulture, negovanja tradicije, unapređenja javnog interesa i svih segmenata tolerancije i suživota, prepoznat je od strane Opštine Bačka Topola pa mu je 2021. godine svečano uručeno najveće opštinsko priznanje „Pro Urbe“ – nagrada za životno delo.
Za čitaoce našeg portala TV Ars Medija, sa Željkom Panoncem razgovarala je Vesna Raonić:
V. R: Gde ste rođeni i odrasli, šta ste vredno poneli iz detinjstva?
Ž. P: Rođen sam u Bačkoj Topoli, a kako kažu i reči iz jedne moje pesme „odrast’o sam međ’ četiri njive” u malom mestu Panonija, pored Bačke Topole, po kome nosim i svoj pseudonim Panonac. To je zelena oaza mira i tišine u srcu severne Bačke na „čak” 128 metara nadmorske visine. Panonija je u prošlosti često dobijala epitet najsređenijeg sela, a 1974. je u Holandiji proglašena za najlepše selo u Evropi. U stvari, mali urbani grad, jedinstveno uređeno turističko mesto u koje su sa svih prostora tadašnje Jugoslavije „svi dolazili”. Jedino Tito, kažu – nije.
Svi mi Panončani smo, zahvaljujući pre svega specifično zdravom okruženju u kom smo odrastali, iz svog panonskog detinjstva u život poneli mnogo elementarnih, pozitivnih ljudskih vrednosti. Lepu naviku da čuvamo životnu sredinu, na ulici pozdravljamo jedni druge, pogotovo starije, da poštujemo sve dobre ljude i uopšte budemo korisni za celu zajednicu. Gde god bilo kad bio, deo mene uvek će živeti tamo. „Međ’ četiri njive”.
Vetrenjača – Bačka Topola
V. R: Kako je živeti u manjem gradu poput Bačke Topole?
Ž. P: Bačku Topolu doživljavam kroz prizmu ljubavi koju međusobno razmenjujemo. Kad god sam na putu ili predaleko, u meni uvek dežura onaj „unutrašnji navigacioni uređaj” i radujem se što ću se poput goluba, opet vratiti u svoj rodni grad. Opušta me boravak u prirodi i „autohtona sam vrsta” na našem bačkotopolskom jezeru.
V. R: Da li je to što Vam se ime i prezime poklapa sa imenom drugog našeg umetnika smetalo da izgradite svoju prepoznatljivost?
Ž. P: Gospodin je poznat i sjajan pevač, ali ja sam pored pevačke i u nekoj drugačijoj stvaralačkoj priči. I trudim se da pre svega „izbacim u front” svoj pseudonim Panonac, te da uglavnom pevam pesme koje sam lično napisao. Tako da svako putuje „svojim šinama”.
V. R: Dobili ste dosta nagrada. Koliko one potvrđuju da ste na dobrom putu?
Ž. P: Velike nagrade su potvrda i ujedno overa nečijeg dobrog puta. Svaka od njih ima svoju specifičnu težinu i obavezuje da čovek uvek ostane isti kakav je bio i pre njih. U mom slučaju normalan – prema dobrim ljudima i okolini. Ujedno, dok stvaram vodim računa da sa umetničke strane ne skrenem sa svojih frekvencija i držim se na distanci od svega i svačega što nošeno medijskim krilima neukusa smelo „ordinira” ovdašnjim muzičkim prostorima.
V. R: Negujete vojvođanski melos koji lagano i radosno plovi ravnicom po sistemu „lep je život, lepi su i snovi”. Kakva je Vaša Vojvodina?
Ž. P: Moja Vojvodina je nepresušna inspiracija, što smatram kao normalan i prirodan refleks koji u trenutku rođenja kao Božji dar dobija svaki čovek i nosi u sebi dok je živ. U stihovima pesme „U svakoj kori ‘leba” Vojvodinu doživljavam i kao kraljicu i kao časnu i poštenu paorku. Vojvodina je srce u svome detetu. A njeno dete je srce u njoj.
V. R: Imate dosta pesama koje donose kafanski duh, sa iskrenim komentarima pratilaca ispod tih pesama. One zaista imaju posebnu boemsku atmosferu. Iako takve pesme malo ko još stvara, Vama baš idu od ruke?
Ž. P: Autorski i izvođački plovio sam kroz razne muzičke pravce i odavno shvatio da je najbitnije nikad „ne siliti” svoje emocije. Kad god sam nešto forsirao ili je u pitanju bilo nekakvo moranje… dobio sam „ništa”. Zbog toga i tugu i radost sačekam da mi dođu, pa kad se pogledamo u oči, iskreno kažu šta im je na duši. E, tada najčešće nastane lepa iskrena pesma.
Manastir Grčanica KIM
V. R: Koliko je važno da prenesemo mladima ljubav prema nasleđu, „da držimo svoje običaje stare i čuvamo pravoslavlje” kako i kažu Vaši stihovi?
Ž. P: To je temelj naše budućnosti! Bez jezika, pisma, vere i kulture svaki narod gubi identitet. Treba poštovati tuđe, ali se držati svojih običaja, pravoslavne vere, ćiriličnog pisma i kulture. Valja biti oprezan po pitanju „evroutopije” i ostalih globalnih „čarolija” prekompozicije sveta. Na mladima je da budu pametna straža na bedemu srpstva i da opstanu sa stvaralačkim potencijalima i dostojanstvom.
Često nastupam među našim ljudima u inostranstvu, ali bih posebno pohvalno spomenuo srpske kulturne pregaoce i ujedno moje prijatelje, čuvare pravoslavlja širom susedne republike Mađarske, od Deske kod Segedina pa do istorijske Sentandreje. U njoj sam pre tri godine imao čast i zadovoljstvo da na Trgu cara Lazara pevam na celovečernjem otvorenom nastupu na praznik Preobraženje Gospodnje koji je hramovna slava Sentandreje. Lepo je videti i čuti „Radosna je Srbadija”, kako kaže jedna moja pesma.
Jutjub kanal:
V. R: Kad su nastale pesme „Pećka kandila” i „Suza Kosova” budući da ste pre svega pesnik ravnice? Da li ste ih stvorili u jednom dahu ili ste dugo bdili nad njima?
Ž. P: Pesme „Pećka kandila” i „Suza Kosova” nastale su periodu nakon početka okupacije srpskog Kosova i Metohije. Neka unutrašnja borba protiv te nečiste koreografije nije me sklupčala u sebe, već se iz mene burno oslobodila kroz iskrene patriotske i rodoljubive poetske i muzičke sadržaje. Ove pesme nisu proizvod nekakvog „zanatskog rada”. Obe su se u poetskom obliku rodile nenajavljene, kao čista trenutna inspirativna reakcija. Bio sam privilegovan da ih zabeležim. Njihove muzičke podloge nastale su potom, na isti način.
V. R: Vaše pesme su stigle daleko. Kako se osećate sa saznanjem da se one izvode širom sveta, kako na ulicama svetskih metropola, priredbama, pravoslavnim hramovima a tako i u najprestižnijim koncertnim dvoranama? Pevaju ih horovi, sveštena lica, deca školskog i predškolskog uzrasta.
Ž. P: Osećam se nemerljivo srećan i zahvalan Gospodu što su moje pesme zaživele u svekolikom srpstvu i što su već zaplovile u jednu, čini mi se višu dimenziju od ove u kojoj smo mi trenutno. Ušle su i u notne knjige, pesmarice, filmove, prevode se na strane jezike, i naravno obrađuju u različitim aranžmanima. Dobijam mnogo poruka sa svih kontinenata. Uglavnom su to slične, burne emocije pune patriotskog naboja, podrška, podstrek za dalji rad i dokaz da su svi dobri Srbi sabrani zajedno uz „Pećka kandila” i u toj jednoj nasušnoj „Suzi Kosova”. Zahvaljujući ovim pesmama, otvorila su mi se mnoga vrata za koja do tada nisam ni znao da postoje.
Manastir Pećka patrijaršija
V. R: Šta su Kosovo i Metohija i Lazarev zavet za sve nas?
Ž. P: Kosovo i Metohija nisu nekakav mit, kako nam često namerno poturaju, već suština našeg identiteta. Oni su neodvojiv deo srpskog bića i stoga je Lazarev zavet jedini pravi beskonačni put kojim su prošli, prolaze i prolaziće samo pravednici. Za časni krst i otadžbinu.
V. R: Da li nam kosovski zavet svetske agende polako pokušavaju da izbrišu iz kolektivnog sećanja?
Ž. P: Neće uspeti u tome. Mi smo čvrst narod koji je konstantno u muci opstajanja i odbrane svog integriteta i identiteta. Prva konzerva patentirana je 1810. godine, ali pokušaji „pakovanja” Srba u tuđe kalupe počeli su mnogo ranije. I to traje. Moderne zmije neretko, uz osmeh nakače i leptir-mašne. I sve je naizgled glatko i slatko, sve je u boji i holivudski „cool“.
Zato ne smemo dozvoliti da nas bilo ko rašiva na komadiće, po bilo kojem osnovu, običajnom, stranačkom, govornom, geografskom… U prvoj strofi moje pesme „Pećka kandila”, svu tu nečastivu belosvetsku gomilu sabrao sam u jedno zlo, metaforički definisao i ovekovečio. I naravno –„okadio tamjanom”!
V. R: Koji će vetrovi u narednom periodu duvati u Željkova stvaralačka jedra?
Ž. P: Voleo bih da budu topli i plodni. Ali, videćemo. Kad bi čovek znao kad i gde će se spotaći i pasti, on bi se poput žabe dočekao nazad pa pobednički odskočio i dalje i više. Vetar je samo vazduh koji se kreće, a kojom će brzinom i gde udariti, mi se ne pitamo previše. Zato ga treba strahopoštovati. Moj um je uvek otvoren za nove i drugačije ideje. I svestan sam da je sve vibracija i da ništa nije – slučajno!
Tekst: V. Raonić;
Foto: V. Raonić i arhiva Autora;
Izvor: Ars Medija portal;
Hvala Ti Vesna na trudu i sadržaju.