Jedini način za prevazilaženje društvenog uticaja psihopata je razumevanje njihove prirode i delovanje u skladu sa tim razumevanjem, a ne moralna osuda, ili nasilna revolucija. Ovo je stav vodećih stručnjaka u oblasti psihopatologije, rezultat istorijskog iskustva, ali i glas zdravog razuma.
Posle prethodna dva članka o uticaju psihopatije na društvo kao problemu, ovaj tekst namenjen je razumevanju rešenja problema. Kako ističe psihijatar Andrej Lobačevski, koji je postavio temelje razumevanju patokratije – uticaja psihopata na društvo, problem nikada neće biti rešen revolucijom. Iz prostog razloga što nasilna revolucija u svojim prvim redovima mora imati ljude sa određenim psihičkim devijacijama, koji će na sebe preuzeti prljav deo posla i time osigurati svoju poziciju u revolucionarnom pokretu. Vremenom, oni će iz pokreta izbaciti prvobitne članove, koji su nosioci ideologije pokreta, otvoriće vrata drugim pojedincima sa psihičkim devijacijama i prilagodiće ideologiju revolucije svojim psihopatološkim potrebama.
- Ako vi u vašoj borbi ne odolite iskušenju da upotrebite silu, dolazeće generacije moraće za žetvu imati dugu i neutešnu noć – reči su Martina Lutera Kinga, američkog baptističkog sveštenika, borca za građanska prava i uz Mahatmu Gandija, najpoznatijeg zagovornika nenasilne borbe za ljudska prava.
Njegove reči potkrepljuju i naučne činjenice. Svaka nasilna revolucija protiv psihopatskog režima, završava se uspostavljanjem novog psihopatskog režima, samo pod maskom druge ideologije, što na duge staze takođe deformiše prvobitnu ideologiju revolucije. Što bi rekli stihovi grupe D Hu (The Who): „Upoznajte novog šefa, isti je kao stari šef“.
Dakle, rešenje prema stručnjacima nije revolucija, već evolucija. Evolucija ljudske svesti o pojavi pshopatije i njenom uticaju na ljudsku zajednicu. Prema Lobačevskom, svaka moralna osuda psihopatskog delovanja je kontraproduktivna. Oni su poput daltonista koji se ceo život pretvaraju da vide boje, a u stvarnosti, ne samo da ih ne vide, već nemaju predstavu o tome, šta su te boje o kojima ti drugi ljudi toliko pričaju. Kako ističe poljski psihijatar, psihopata bi se mogao opisati kao daltonista za drugu vrstu doživljaja.
Najčešće se psihopatija opisuje kao nedostatak empatije, ali da li je to tako jednostavno? O tome da li je nedostatak empatije uzrok, ili posledica nekog drugog uzroka, može se i dalje razmišljati.
Jedan od ljudi koji su otišli daleko u razumevanju problema psihopatije, po čijem je kultnom filmu sa kraja osamdesetih godina prošlog veka – „Oni žive“ (They live) naslovljen prvi u ovoj seriji članaka o psihopatiji, jeste američki reditelj Džon Karpenter. U svom filmu iz 1995. godine, pod nazivom „Selo prokletih“ (Village of the Damned), Karpenter opisuje gradić u srcu Amerike, u kojem posle masovnog gubitka svesti devet žena rađa vanzemaljsku decu sa paranormalnim sposobnostima i kolektivnim umom. Deseta devojčica umire na porođaju i njen unapred određeni partner David ostaje sam. Dok druga deca pokazuju klasične simtome psihopatije i deo su kolektivne svesti, David kao usamljenik razvija individualnost i empatiju i na kraju se suprotstavlja drugoj vanzemaljskoj deci, kako bi odbranio svoju biološku majku. Poenta filma je u tome, da se empatija razvija paralelno sa svešću o sebi kao individui.
„Ne čini drugima što ne želiš da drugi tebi čine“ – izreka je koja podrazumeva svesnost o tome da „Ja jesam“. Iz te svesnosti o sebi proističe i svest o drugim ljudima kao individuama, na osnovu čega je moguća i empatija. Kada ljudi imaju svest o sebi oni se pitaju ko su, koja je svrha njihovog postojanja, žele da se samoostvaruju, da postanu vrhunski muzičari, ili vrhunski majstori borilačkih veština i konačno, žele da svojom individualnošću doprinose drugima. Prema Lobačevskom, hedonistička izolacija u individualizam vodi ka gubljenju sebe. Ova svet o sebi je osnova ljudskosti i humanosti, što je blisko Jungovoj tezi, da čovek stiče individualnu dušu otcepljenjem iz kolektivne duše. Poljski psihijatar Andrej Lobačevski, u poglavlju o potpadanju religije pod uticaj psihopata, kaže i to, da i pored toga što su religijski pokreti često nosioci psihopatskog uticaja na društvo, saznanja na polju psihologije sve više sužavaju oblast neznanja, koja odvaja područje duhovne percepcije od prirodnih nauka.
Psihopate osim što nemaju empatiju, funkcionišu na nivou osnovnih nagona za opstankom i dominacijom. Oni ne osećaju porebu sa samoostvarenjem u smislu da se usavršavaju i doprinose društvu. Sve je podređeno njihovom primarnom nagonu. Takođe, nemaju i važnu karakteristiku običnih ljudi – ne uče iz svojih grešaka.
- Psihopate vide bilo koju društvenu razmenu kao „priliku za hranjenje“, takmičenje, ili test volje u kojem može biti samo jedan pobednik. Njihovi motivi su da manipulišu i uzmu, okrutno i bez kajanja – smatra doktor Robert Her sa Univerziteta Britanske Kolumbije, vodeći svetski stručnjak u oblasti psihopatologije.
Iz toga može se zapitati – da li je osnovna karakteristika psihopata nedostatak svesnosti o sebi? Ako i imaju svest o sebe, kako se ona razlikuje od svesti koju imaju obični ljudi? Da li je to uzrok što se dva biološka organizma, koja potencijalno nemaju svest o sebi kao individuama, već samo bazični nagon i mozak koji omogućava logično razmišljanje, mogu lako međusobno prepoznati u gomili ljudi. Nasuprot njima, ljudi koji imaju individualnost, proisteklu iz svesti o sebi, percipiraju psihopate kao individue, jer polaze sa svoje tačke gledišta, da su oni sami individue. Na osnovu toga, psihopate vremenom razvijaju masku, lažnu ličnost koja im služi kao kamuflaža među običnim ljudima.
Sa druge strane psihopate ljudskost „tih drugih“ doživljavaju kao slabost, koje su oni pošteđeni. Da li je to možda prirodni pogled na svet čoveka, koji je nastao evolucijom iz biljnog i životiljskog sveta, ali nije stekao svest o sebi, bar ne na isti način kao obični ljudi? Bazični ljudski nagon za opstankom i dominacijom je sa evolutivne tačke gledišta bio neophodan, da bi evolucija čovekovog tela i mozga – sposobnog za logičko razmišljanje, došla do tog nivoa. Ali u međuvremenom, ljudi su stekli svest o sebi i na osnovu toga razvili empatiju, želju za samoostvarenjem, doprinosom zajednici, traganjem za svrhom svog postojanja…
Kroz ovo se može dublje sagledati današnji proces transhumanizacije – svođenja čoveka na biološki organizam, čija je jedina svrha da obezbedi opstanak i zadovolji svoje osnovne nagone. Ovo je takođe blisko i pogledu na svet čoveka odraslog pod uticajem primitivnije sredine. Međutim, takav čovek nije klinički psihopata, te ima mogućnost da takav pogled na svet prevaziđe. Ipak, zbog toga su primitvniji ljudi mnogo podložniji uticaju psihopata, što je naučna činjenica, prema Lobačevskom. Danas je taj proces transhumanizacije oličen najviše kroz nemilosrdno korporativno društvo, u kojem pshopate lako napreduju do vodećih pozicija svojevrsnim laktanjem i držanjem sebi sličnih.
- Kao psihopatska tvorevina, korporacija ne može ni da prepozna moralne razloge, ni da deluje u skladu sa njima, kako bi se suzdržala od povređivanja drugih – rekao je Džoel Bakan, pisac, džez muzičar i profesor prava na Univerzitetu Britanske Kolumbije, autor knjige i istoimenog dokumentarnog filma „Korporacija“.
U Srbiji bi pandan korporacijama mogle biti političke partije. O tome da je ovakav nehuman sistem neodrživ na duge staze, govori u prilog i jedna od osnovnih karakteristika psihopatije, prema doktoru Robertu Heru. Naime, psihopate ne planiraju dugoročno. Uz to, kao što je već pomenuto, ne uče na svojim greškama. Kako bi se globalni proces transhumanizacije zsustavio, neophodno je razumeti, da psihopate – kao nosioci tog procesa – nisu zli i nemoralni ljudi koje treba osuditi, jer deluju u skladu sa svojom prirodom, koja je kod suštinskih psihopata uslovljena genetskim nasleđem.
Na ljudima, kao svesnim bićima, jeste da spozanju prednosti individualnog pogleda na svet, duhovnosti, empatije i želje za doprinosom zajednici, kao nastavku evolucije čovečanstva. Da je to budućnost čovečanstva, svedoči tvrdnja Lobačevskog, da su psihopate ispodprosečno sposobne i talentovane. Iako je prirodni pogled na svet sličan njihovom možda bio neophodan kako bi omogućio evoluciju čoveka iz biljnog i životinjskog sveta, pojam evolucije se promenio, sa čovekovim razvojem svesti da „Ja jesam“.
Ovo se najbolje može sagledati kroz istorijski primer najpoznatije zavere nemačkih oficira da ubiju Hitlera, preuzmu kontrolu nad Nemačkom i započnu pregovore o završetku rata. U pitanju je Dvadesetojulska zavera, koju je predvodio pukovnik Klaus fon Štaufenberg, koji je na sebe preuzeo i glavnu ulogu u smknuću Hitlera, ostavivši kofer sa bombom u sali za sastanke u kojoj je Hitler bio prisutan. Posle eksplozije bombe, zaverenici su objavili da je firer ubijen u državnom udaru, posle čega su pokušali da pomoću Rezervne armije pohapse sve uticajne predstavnike Rajha, pod optužbom da su učestvovali u državnom udaru. Ipak, plan je propao, jer je Hitler preživeo eksploziju bombe. Pukovnik Štaufenberg i drugi zaverenici su pogubljeni kao izdajnici, a da su uspeli u svojoj nameri, spasli bi brojne živote izgubljene u poslednjoj godini rata, a takođe i Nemačku od savezničkog razaranja. Ovo je praktičan primer, kako lična osvešćenost i samoinicijativa zapravo rade u opštem interesu, čak i kada su suprodstavljeni kolektivnoj svesti diktiranoj od strane psihopata, u ovom slučaju pod maskom nacističke ideologije. To je dokaz, da je osvešćen pojedinac – a ne nešto drugo – osnovna jedinica na kojoj počiva ljudsko društvo.
Transhumanizam, kao ponovno svođenje čoveka na biološki organizam, čija je jedina svrha da združenim snagama i logičkim razmišljanjem obezbedi sebi opstanak i zadovolji osnovne nagone, bio bi prosto korak unazad u evoluciji čoveka. Da bi se taj korak unazad u evoluciji izbegao, neophodno je razviti svest o uticaju psihopatije na ljudsku zajednicu, kao i o načinima na koje se taj uticaj o ostvaruje. A pre toga, razviti svest o tome da psihopate nisu zli i nemoralni ljudi, već samo oni što im je priroda dala da budu.
Prema Andreju Lobačevskom, uz razvoj te svesti, stiče se i imunizacija na društveni uticaj psihopata. On smatra i to, da se uz odgovarajući objektivni jezik, sa psihopatama može ostvariti suživot, uz punu svesnost o njihovoj prirodi.
Tekst: Miloš Pavkov
Reference:
http://www.galaksija.com/politicka_ponerologija/ponerologija_sadrzaj.htm
http://documents.tips/documents/politicka-ponerologija.html