Kao dosledni i neustrašivi borac za istinu kroz proverene i utvrđene činjenice o najsurovijim i najprovokativnijim temama savremenih političkih odnosa na Balkanu, pre svega vezanih za sudbinu srpskog naroda, ispisala je brojne tekstove, feljtone, knjige… kao svedoke jednog vremena u svom bogatom novinarskom i književnom stažu. Jedno od povelja ZLATNO PERO, za izuzetan doprinos novinarstvu i celokupan dosadašnji rad, Društvo novinara Vojvodine dodelilo je Ljiljani Bulatović Medić 27.11.2018. godine. To je bio povod za ovaj razgovor sa dobitnicom nagrade.
Dobitnica „Zlatnog pera“ DNV-a Ljiljana Bulatović Medić
LJILJANA BULATOVIĆ MEDIĆ je novinar, publicista i književnik. Bavila se i politikom u mladosti. Svojom voljom, napustila je na vreme visoke političke funkcije.
Prepoznatljiva je po svojim istraživačkim feljtonima, hrabrim komentarima, ekskluzivnim reportažama, najčešće se bavila otkrivanjem zabranjenih tema, strogo kontrolisanih od strane političkih vlasti. Čuvena je i po svojim prilozima koje je izlagala na međunarodnim naučno-popularnim skupovima u slovenskim zemljama: Rusiji, Belorusiji, Bugarskoj, Pridnjestrovlju, Kirgiziji… U tim zemljama, od uglednih međunarodnih institucija i udruženja svuda gde je nastupala dobila je, kao znak poštovanja, mnoge povelje i odlikovanja.
B.D: Poštovana gospođo Bulatović, šta za Vas znači nagrada „Zlatno pero“, koja se dodeljuje pojedincima za izuzetan doprinos novinarskoj profesiji od strane Društva novinara Vojvodine?
Laureati sa predstavnicima DNV-a i Pokrajinskog sekretarijata
LJ.B.M: Moram da kažem da je ovo moja prva novinarska nagrada u Srbiji, dobila sam čak četiri u Rusiji… A, pre svega, ističem da je svečanost dodele nagrada održana u atmosferi otmenosti, ljubaznosti i kolegijalnosti, kako dolikuje uglednim novinarima i njihovim prijateljima. Tome je posebno doprinelo i obraćanje gospođe Dragane Milošević, profesionalno utemeljeno i doziranom političkom leksikom, kako dolikuje sekretarki za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama Pokrajinske vlade Vojvodine. Takva obraćanja prava su retkost na sličnim događajima. Ali, istina je i da delovanje Društva novinara Vojvodine predstavlja izuzetnu instituciju među sličnim današnjim društvima i udruženjima. Zato sam ponosna na tu jedinstvenu nagradu mojih kolega.
Društvo novinara Vojvodine i u ovom segmentu svoga delovanja pokazalo je visoki nivo novinarske profesionalnosti i etičke objektivnosti. A danas je apsolutno teško i odgovorno pri odlučivanju za takvu Povelju, kakva je ZLATNO PERO, izdržati tri osnovna kriterijuma: ISTINA, POŠTENJE, TRADICIJA! To što je Društvo novinara Vojvodine dodelilo ZLATNO PERO svima nama, ali iz aktuelnih razloga – posebno meni, za moj životni novinarski doprinos, mislim da predstavlja i poseban događaj za novinarsku profesiju u Srbiji danas. Gotovo da bih mogla reći da je Društvo novinara Vojvodine bilo hrabro.
Svečanost uručenja povelja „Zlatno pero“
B.D: Nagradu ste dobili za celokupni doprinos istini i profesionalnom novinarstvu. Mnogi su reagovali, ali samo na neke od naslova koje ste u svom bogatom novinarskom i književnom opusu ostavili nekim budućim zainteresovanim istoričarima da svedoče o vremenima u kojima je stradao srpski narod.?
LJ.B.M.: Dobro je da smo ovom mojom nagradom izazvali komešanje u javnosti i različita reagovanja.. Čak sam pročitala da sam “među prvih pet najupornijih negatora genocida u Srebrenici“. Naravno da jesam, jer me haški tribunal nije ubedio da su Srbi izvršili genocid u Srebrenici – za razliku od genocida koji se dogodio u Hrvatskoj, kao i na Kosovu i Metohiji. To znam. I priznajem.
Ali, nema smisla umanjivati vrednost nagrade, baveći se bledim likovima propagandista raspadajuće Jugoslavije i ponižavajuće Srbije… Što reče moj najbolji ratni drug – „Oni nisu pročitali toliko valjanih knjiga, koliko si ti napisala“. To mi se baš dopalo. Ali, i oni pišu… knjige „sabranih imena“ – nas koje „treba obesiti na Terazijama, bez suđenja“…
U novinarstvu se jednako sa pismenošću, poštuje hrabrost. Nikada nisam pripadala nikakvom klanu, a danas sam jedino član Međunarodne asocijacije novinara. Zato mogu za sebe da kažem da sam bila i ostala novinar, koja je pisala i govorila ono što drugi nisu ni smeli, ni hteli, ni znali. I tako u hiljadama izveštaja, reportaža, komentara, TV i novinskih feljtona i knjiga. Dakle, nije moguće svesti moj doprinos razvoju i ugledu novinarstva na dve knjige koje nekom tamo ne odgovaraju… Ja pišem da bih ostavila zabeležene istinite, dokazane činjenice o najtežim temama naše savremene istorije. Da bismo znali i tako sačuvali svoje dostojanstvo i samopouzdanje, kada je u pitanju stradanje srpskog naroda.
Ljiljana Bulatović Medić na srpskom vojničkom spomen-groblju „Mali Zejtinlik“, Sokolac
B.D: Ovaj razgovor vodimo u trenutku koji je izuzetno težak po srpski narod… Posle velike dugogodišnje terorističke, separatističke i ostalih načina borbe za otimanje teritorije države Srbije, posle OKUPACIJE i bombardovanja Srbije i Srba, instaliranja Bondstila na srpskoj zemlji, i pored postojanja međunarodne Rezolucije 1244 SBUN – „velike sile“ su uspele da za teroriste i ubice organizuju takozvanu „državu“ i terorističku UČK-OVK (kako su ih oni ranije klasifikovali i objavili) proizvedu u „Vojsku Kosova“ uz pomoć njihove NATO vojske… Šta mislite o tome?
LJ.B.M: Tačno je da ovaj razgovor vodimo u atmosferi proglašenja ALBANSKE VOJSKE KOSOVA – na teritoriji koju smatramo srcem otadžbine Srbije! Pokrajine u Srbiji. Rekoše da ima pet hiljada pripadnika te vojske, pod maskama i bez maski, pod uniformama i oružjem! Uvežbavanog koraka u Bondstilu i kojekuda po svetu, tamo gde su im prijatelji i zaštitnici. Nekima se ne vide lica pod maskama. Ostaje nam da nagađamo odakle su…
Ozareni zločinac Tači Zmija sa značajnim osmehom reče danas i da su promenili ime vojsci… Pretpostavljam da su u tom svečanom, istorijskom trenutku nosili s ponosom svoje ratne zastave! Zlokobne zastave UČK! Pod kojima su ubijali, silovali decu, progonili sve što je srpsko sa srpskog zavetnog ognjišta. I što danas prete RATOM svojim letkom – pozivom za mobilizaciju, na albanskom jeziku! Poziv na etničko čišćenje, na genocid, glasi u citatima:
„Ovaj poziv za mobilizaciju je polazna tačka pažnje za zaštitu severnih albanskih teritorija i bića, vrste, naše krvi i albanskog bića…“
„… Poštovani, vi koji osećate albansku krv u Vašim venama, pozvani ste da se ujedinite i povežete se u čvor kao jedan jedinstven organizam. Da se organizujemo na dobrovoljnoj bazi, da se formiraju patrole i straže, počevši od zona šaljskih sela, koja su ugrožena, takođe i kod Suvog Dola, kod Tri solitera, kod ibarskog mosta i u okolini.“
„Da se identifikuje ovaj otrov koji prouzrokuje rizik za teritoriju, ali i civile. Da mislimo o teritoriji i bezbednosti albanskih građana, da na svojoj zemlji ne žive kao manjine i ugroženi, za bezbednost članova naših porodica i naše dece, za budućnost albanskog naroda.
Da objavimo rat i otpor riziku koji nam preti i da potisnemo i gazimo sve što umanjuje naše biće, samo i samo zbog toga da ostvarimo Pobedu, Slobodu i Ujedinjenu naciju.“
„Jedna krv – Jedan jezik – Jedna zemlja!“
I, dakle, tim povodom na žešći način razmišljam o ulozi naših pera u savremenoj istoriji našeg naroda, naše otadžbine! Zastala su u zamahu! Zasitila se i svojih nepriznatih istina i njihovih zadatih pretnji! Neki – demokrate, mi – negatori! Oni u Hag šalju heroje koji su sa svojim narodom branili svoje iskonske države od okupatora, a nas su uklonili iz medija, iz javnosti. Neki se povukli. Neki uplašili. A ima još upornih istinoljubivih, po cenu… – nema cene.
B.D: Sagledavajući dosadašnji rad, molim da kažete šta je za Vas lično najznačajnije što ste uradili ili napisali? Znam da je teško izdvojiti, ali Vi ste novinar koji je u vreme kad se to nije smelo ni pomisliti objavljivali tekstove o ,,Prizrenskom procesu“, ,,zelenoj transverzali“ i proterivanju Srba iz raške oblasti, o stradanju Srba, uređivali ondašnje ugledne i veoma čitane magazine, u kojima su objavljivale kolege čije tekstove nisu smele da objave njihove matične redakcije?
LJ.B.M: Lično se ponosim svojom prvom serijom radio-intervjua na tada najpopularnijoj Radio-DVESTADVOJCI, koja se zvala „Savremenici svakodnevno“ i koja je trajala godinu dana 1974. sa velikom slušanošću. Kada sam konkurisala na Drugi program radio-Beograda za jutarnji program – nisu me primili. Rekli su da imam neprijatan glas, ali da bih mogla ako… Mogla sam, ali nisam tako htela.
U Radioteleviziji Beograd radila sam najlepše dokumentarne filmove, serije, uvela Programske akcije, intervjuisala desetine šefova država u vreme Titove sahrane i – otišla u Ekspres Politiku, da bih mogla da idem na Kosmet, gde se vatra razgorevala, da pišem o tome šta se tamo dešava. Bilo je to zlatno vreme briljantnog Ekspresa!
Od tada pa do penzije prošla sam uzduž i popreko to nesrećno SRCE SRBIJE i ostavila četiri knjige dokumentarnih svedočenja, naročito za vreme bombardovanja 1999. – do okupacije NATO snaga. To su moje zakletvene knjige: «Prizrenski proces», «Kosovo, ne dam te zaboravu», «Zar je zločin braniti otadžbinu», «Lament nad Kosovom».
U vreme kada je na Kosovu i Metohiji šiptarski politički klan, na čelu sa Fadilj Hodžom i ostalima, bio nedodirljiv objavljivala sam feljton o PRIZRENSKOM PROCESU u časopisu „Intervju“, iako sam bila novinar Ekspres Politike! “Ekspres“ to nije smeo! Kada je, uprkos svemu, INTERVJU odštampan u specijalnom izdanju ,,PRIZRENSKI PROCES U SVETLU DOKUMENATA I SVEDOČENJA: TRAGANJE ZA ISTINOM“, u 70.000 tiraža digla se strašna sveopšta galama, pre svega od strane tadašnje političke elite! Na plenumima, komisijama, jedni su branili Tita, drugi Fadilja Hodžu, i tako redom: osuđivali, tražili da me isključe iz Partije! Ali – niko nije ukazao na neistine u tom po Državu opasnom tekstu! Od Uprave „Politike“ dobila sam zahvalnicu za ekonomski doprinos Kući – jer je zarada od prodaje ovog feljtona bila značajna… Taj feljton sam kasnije pretočila i u knjigu!
Zbog neposlušnosti, zbog toga što sam ušla u najskrivenije državne tajne, što sam otkrila korene separatizma i pravce današnjeg stanja i položaja srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, uklonjena sam iz redakcije i ostala na tzv.“belom hlebu“. To ne dozvoljavam da se zaboravi.
Dalje, svakako je moj poseban doprinos novinarstvu to što sam u višestruko dramatičnim devedesetim godinama, uređivala dvonedeljni ilustrovani društveni magazin „Politikin svet“, i podigla tiraž od 24.500 primeraka do 95.000 sa minimalnom remitendom. Od 60 strana i sitnog formata, došli smo do 100 stranica i sa specijalnim dodacima… Osnov moje uređivačke politike bio je: odgovarati na pitanje – zašto nam se to i to dešava i kuda to vodi! Ali, odgovarati dokumentima i svedočenjem. Podudara se i sa motom ove nagrade: ISTINA, POŠTENJE, TRADICIJA! Svake druge nedelje pisala sam Uvodnik IZMEĐU DVE SREDE! Zato se, takvima kao što sam ja, uspeh ne oprašta. Makar bio i kažnjiv uspeh. Najugledniji novinari, književnici, istoričari objavljivali su na stranicama tadašnjeg, „moga SVET-a“ to što im nije moglo proći u matičnim redakcijama (naročito Drugog programa Radio Beograda) a donosilo je dragocena istorijska otkrića i predivne tekstove…
Najpre je u SVET-u počelo da se piše o nadolazećoj pošasti, koju danas zovemo migrantima, otkrivali smo Zelenu transverzalu, pisali smo ubojitu seriju tekstova o izgonu Srba iz Raške oblasti. Osnovala sam sa uglednim Srbima Udruženje RAS za opstanak i ostanak Srba u Raškoj oblasti. Slobodan Milošević je bio besan što „zabadam trn u zdravu nogu“! Kad sam bila urednik Svet-a pisali smo o prodoru te islamističke ideje. Ne smemo da zaboravimo referendum „o Sandžaku“ devedesetih godina u nekoliko opština, za koji je Savezni sud doneo rešenje i osudio organizatore – a organizatori su bili Rasim Ljajić, Sulejman Ugljanin i ekipa, pod dirigentskom palicom reisuleme Cerića… Oni imaju, to može na internetu da se vidi, mapu organizovane „republike sandžak“, zastavu, grb, ustav… od tada do danas su baš napredovali u tom separatističkom smeru…
Kada nisam prenela intervju Mire Marković iz nekih zagrebačkih komunističkih novina, posle mesec dana – smenili su me. Smenili su me pripadnici novog sindikata, pola moga uredništva, a Kolegijum direktora doneo definitivnu odluku… Bukvalno i pogromaški iz redakcije su me oterali pripiti novinari, od kojih je jedan pijan pretio pištoljem… Na trgovima su me “plišani revolucionari “ ogovarali na razne načine. Posle svega nekoliko meseci nova redakcija ugasila je SVET!
A na dan grubog linča u redakciji predstavila sam dragoceni zbornik radova najuglednijih opozicionih intelektualaca „SRPSKO PITANJE“, koji smo zajedno uredili dr Aleksa Đilas i ja! Sa dr Đilasom sam uradila i ekskluzivni intervju za POLITIKIN SVET, pre njegovog povratka u Beograd.
Tada sam prihvatila da konkurišem za glavnog i odgovornog urednika Drugog programa Radio Beograda, verujući da ću sa svojim dotadašnjim novinarima-saradnicima još bolje sarađivati! Na nož i laž su me dočekali. Danonoćno štrajkovali. Vređali mi i poslednji tračak dostojanstva. Nisam znala zašto… Napadali su me lažljivo, iz svih oruđa, po ulicama i salama, po tv programima, neprestano lagali i manipulisali… Jezgro je činilo njih 26 bojovnika pripadnika raznih novih političkih stranaka. Njih je poimence prozvao Vojislav Šešelj na svojoj konferenciji i onda se rulja okrenula ka njemu.
Bespomoćno sama, bez ikakvog oslonca u rukovodstvu RTS, svojom energijom preživela sam i taj linč! U “Politici“ me je čekalo mesto urednika posebnih izdanja. I opet sam objavila specijalno izdanje posvećeno Istini o Kosovu, 1993. godine.
1995. objavila sam ISPOVESTI, svojevrsnu radnu autobiografiju u biografiji vremena u kome smo živeli. Knjiga počinje sa ,,Ovako jeste bilo…“. Netaknutog sadržaja izlazi uskoro iz štampe, u čast ove „zlatne“ nagrade!
B.D: Nažalost, nije običaj da se uz Nagradu objavljuje kompletna biografija dobitnika a to bi u Vašem slučaju za širu javnost, onu koja Vas poznaje samo po „nekoliko“ osporavanih naslova u trenutku kada su teme bile aktuelne, bilo zaista veoma važno… Zahvaljujem na ovom iskrenom odgovoru.
LJ.B.M: Ko hoće da zna – saznaće. Doduše, u mom slučaju bilo bi previše teksta za takvu priliku, ali – na novinarima je da saznaju šta ih interesuje o temi, da bi odgovorno stajali iza svojih izveštaja a potom i kvalifikacija. Dakle, za mene lično, ova Povelja je znak da novinarska etika ima traga u Srbiji, u ovo vreme sveopštih manipulacija, pretnji, ucena i ohrabruje novinare da se bore za svoja saznanja u svim oblastima života.
Inače, ko u novinarstvu radi za nagrade i za novce – bojaće se čitavog života od greške (tj. gazde)! Novinarstvo je ograđeno od greške sa onih osnovnih pet pitanja, na koja se mora odgovoriti pouzdano i jasno. A strah je čovečija najveća muka.
Foto. Neke od naslovnih strana knjiga Ljiljane Bulatnović
B.D: Predstavili ste svoje knjige širom Rusije, a zašto su Vam ranije zabranjivali da ih predstavite u Srbiji, čak ste dočekani „sa kordonom policije u nekim mestima“?
LJ.B.M: Nije bilo objašnjenja. Samo su me opštinski šefovi policije molili da ne pravim probleme, jer „imaju nalog“. Sećam se da je u Kuli stajao kordon policije pod punom opremom za razbijanje demonstracija oko zgrade Opštine, na čijim je ulaznim vratima uredno stajao plakat sa našim imenima i imenima knjiga. Ali, nas troje: Veselin Dželetović, kao izdavač, Mladen Obradović, kao organizator i ja kao autor, nismo smeli ni da priđemo ulazu. Kordon policije je ogradio zgradu u čitavom kvartu. Niko nije smeo da priđe. Oko nas je kružio visoki čovek u teget mantilu i praznjikavoj akt-tašni. Rekoše mi da je to general policije, specijalno iz Beograda došao.
Sledeće zakazano mesto bila je Crvenka. Molio nas je šef policije da ne idemo, jer će i on morati da vodi svoje policajce…. A tamo, ispred Doma kulture, okupilo se mnoštvo sveta. Hteli su da uđu, ali je direktor pobegao i odneo ključeve, dok je na vratima nešto pisalo – valjda da je otkazana promocija: „Raport Komandantu“ i „Srpske mučenice Srebrenice“! A rekoše mi i da je on „poznati pesnik i rodoljub“, „dobitnik nagrada“…
Posle su nam, ista brigada i isti general, zabranili promociju knjiga u Prokuplju… Pitah ga – zašto! Kaže: zbog „Obraza“ – da „im ne dajem podršku na ovaj način“… a većina udruženja i organizacija se nije ni usudila da organizuje predstavljanje mojih knjiga o borbi srpskog naroda za odbranu svojih temelja i svoga života na svojoj zemlji, u današnjoj Republici Srpskoj…
B.D: Interesantno bi bilo da kažete, ako želite naravno, o tome kako je svojevremeno prethodna „vlast slala interventnu policiju“ u Vaš stan u Beogradu?
LJ.B.M: Tražili su generala Mladića. To je posebna priča o istinskom pritisku na Istinu, koji im nije urodio plodom. Opisala sam je u knjizi „Raport Komandantu u ogledalu epohe“. U toj knjizi sam ostavila istinu o odnosu srpske javnosti prema borbi srpskog naroda u Bosni i Hercegovini za opstanak, za slobodu na sopstvenoj vekovnoj zemlji… I dodajem – da nije bilo stava zvanične države „da se u Srebrenici desio genocid“ i da nije bilo „klanjanja srpskih vlasti“ i tzv. nevladinih galamdžija u izmišljenom stratištu u Potočarima – ne bi se proglasilo istinom ono što se nije desilo. Najzad, ne bi godinama, decenijama trajalo i po čitavom svetu prosipalo lažne suze i kletve jedno, moglo bi se reći „genocidno“ udruženje „Majke Srebrenice“. A zašto kažem „genocidno“? Jer svojim delovanjem promovišu zabludu da su u Srebrenici jedino muslimanske majke paćenice… Da su jedino njima stradala deca „od genocida srpskog naroda“! STRAŠNO I NEPRAVEDNO, zar ne!? Suzama srpskih majki, srpske dece – čak ni srpski narod u Srbiji ne veruje!
Pa se sada još pitam – gde je briga naše Pravoslavne crkve za negovanje istinitog sećanja, ne samo od jedne Eparhije!? Ako iko ima svedočanstva o progonu, o zlodelima nad ženama, decom, nad čitavim selima – ima naša pravoslavna crkva! Gde su škole da neguju osećanje ponosa što su im roditelji odbranili prag, ostavili Republiku Srpsku!?
Zato nije važno šta govori šaka imena, koja će izbledeti u svojim potpisima pred našim knjigama istine. I – nije hrabrost govoriti i pisati istinu! Ali – jeste sramota prećutkivati je!
Posle promocije knjige „Raport komandantu“ u Novom Sadu 2013. godine.
B.D: Posle gotovo deset godina dočekali ste promociju Vaše knjige u Novom Sadu. Da li ste zadovoljni reakcijom stručne javnosti sa promocije knjige „Raport komadantu“ koja je održana 2013. godine na SPENS-u?
LJ.B.M: Ostaće nezaboravna promocija mojih knjiga u SPENS-u. Čak mi se desilo da baš neki dan uoči zakazane promocije slomim nogu. Sa gipsom sam doklecala da se poklonim pred prepunom salom – poštovaocima ISTINITE REČI! Meni je u Novom Sadu uvek prelepo. Uvek me tu ponese duh gospodstva i poštovanja. Osim Društva novinara Vojvodine, uvek su uz moje knjige i akcije bili Srpski domaćini, ali srpska zavičajna udruženja. I, kada govorimo o odnosu prema mojim knjigama, moram istaći da je u Republici Srpskoj taj odnos na nivou odbrane istine o sopstvenoj borbi za slobodu.
Link sa promocije knjige „Raport komadantu“ održane u Novom Sadu na SPENSU 24. oktobra 2013. godine.
Link sa promocije knjige „Raport komadantu“ održane u Novom Sadu na SPENSU 24. oktobra 2013. godine.
B.D: Koju temu trenutno radite, šta novo pripremate? I za kraj, da čujemo poruku javnosti nosioca nagrade ZLATNO PERO?
LJ.B.M: Htela bih da zaslužim «dijamantsko pero», od nebrušenog dijamanta… na tome danas radim. Završavam zapise o aktivnostima Međunarodne organizacije žena, sa sedištem u Moskvi, koja radi po principima narodne diplomatije u tridesetak zemalja u svetu gde ima svoje predstavnice. Kao nosilac odlikovanja „Srebrni golub“ za doprinos afirmaciji ove organizacije, sledeće godine imam nameru da u Srbiji organizujemo jednu od prigodnih manifestacija…
A opet, ko zna šta nas čeka!
ZLATNO PERO iz mene poručuje ono što sam uvek i nosila u sebi – treba esnafski, argumentovano, biti utkan u sudbinu svoga naroda!
14.12.2018. Novi Sad
Razgovarala: Biljana Diković
Fotografije i video: TV Ars Medija