PA(R)TOKRATIJA U SRBIJI – UTICAJ PSIHOPATIJE NA SRPSKO DRUŠTVO

Simptomi patokratije – vladavine psihopata, mogu se zapaziti u Srbiji u zabrinjavajućoj meri, kroz državne službe, vlast, uticaj sredine, mobing… Razvoju ove, kako kažu neki naučnici – najteže društvene bolesti, najviše doprinosi neinformisanost stanovništva o psihopatiji i njenom uticaju na društvo, te se jasni znaci tog poremećaja često pripisuju primitivizmu, običnoj bahatosti, nuždi, pa čak i nekoj vrsti običaja.

Možda najopasniji deo te neinformisanosti odnosi se na činjenicu, da psihopatološke individue lako prepoznaju jedni druge, udružuju se i pomkažu u napredku na društvenoj lestvici. Takođe, mogu perfektno da imitiraju normalne ljudske emocije i ponašanje, te ih je bez dugog posmatranja od strane psihijatara teško otkriti. Zato se ovaj tekst neće baviti pojedincima iz javnog života koji pokazuju simptome psihopatije, već će probati da kroz dokumentovane naučne činjenice o ovom poremećaju sagleda pojave u srpskom društvu.

Vaše Ministarstvo unutrašnjih dela ima „Tehničku službu“, koju sam ja svojevremeno osnovao sa namerom da je malo—pomalo osposobim da vam bude od velike koristi. Pošto više nisam mogao da podnosim svakojaka zlostavljanja, naterali su me službenici i rukovodioci tog ministarstva, da napustim to mesto. Zamenio me je inteligentan čovek koji je od obrazovanja imao dva ili tri razreda gimnazije i podoficirsku školu. On je potrošio mnogo novca da bi kupio u Parizu i u drugim mestima odlične instrumente i uređaje, a ne zna njima da se služi niti zna čemu služe. Stavio ih je u zastakljene ormare i od njih napravio izložbu nekorišćenih uređaja. To ga ne sprečava da trči na sve kongrese i da tamo pripoveda kako u službi kojom je zadužen da rukovodi, a ne rukovodi pošto je za to nesposoban, ima toliko najpoznatijih aparata – zabeležio je pre nepunih stotinak godina švajcarski kriminolog Rudolf Arčibald Rajs, u svojoj knjizi „Čujte Srbi, čuvajte se sebe“ – kritici tadašnjeg javnog i političkog života. Ovaj renomirani stručnjak je za vreme Prvog svetskog rata dokumentovao austougarske zločine nad Srbima, a po zvršetku rata ostao je u novoformiranoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, zbog simparija prema srpskom narodu.

I na početku dvadesetprvog veka ovo je sasvim česta pojava u srpskom društvu. Ovakve pojave srećemo u svakodnevnom životu i smatramo ih primitivnim i bahatim, na neki način i uobičajnim. Ali prema naučnim studijama, ovo je primer psihopatološkog uticaja na društvo.

Psihopate nisu psihotični, nisu mentalno, psihijatriski, čak ni zakonski ludi. Njima fali emocionalna veza sa drugim ljudima, oni ne razumeju da i drugi ljudi imaju prava, a razlog tome je nedostatak empatije. Oni su emocionalno plitiki, koriste obmanu i manipulaciju da kontrolišu druge, veruju da je sve podrđeno njima, jednostavno zbog toga ko su – izjavio je u jednoj radijskoj emisiji 2004. godine doktor Robert Her, sa Univerziteta Britanske Kolumbije, vodeći svetski stručnjak u oblasti psihopatije.
Značajan postotak ljudi koje svakodnevno srećemo na ulici su potpuno prazni iznutra, kao da su već mrtvi. Srećni smo što ne znamo i ne možemo videti koji ljudi su takvi. Kada bismo znali koliko je ljudi među nama u stvari mrtvo i da takvi upravljaju našim životima, poludeli bismo od straha – rekao je svojevremeno Georgij Ivanovič Gurđijev, poznati metafizičar iz prve polovine dvadesetog veka.

Kapitalno i nezaobilazno delo o uticaju psihopatije na društvo i državu, zasnovano na empirijskom istraživanju sa grupom naučnika u Poljskoj pod nacističkom i komunističkom diktaturom, objavio je u drugoj polovini dvadesetog veka poljski psihijatar Andrej Lobačevski. On u knjizi „Politička ponerologija – naučna studija o prirodi zla prilagođenog za političke svrhe“ ističe da u svakom društvu postoji oko šest procenata stanovnika sa ovim poremećajem ličnosti. Većina ga je stekla kroz uticaj drugih psihopata u ranom detinjstvu, dok je manji procenat psihopata rođen sa tim poremećajem. Taj procenat ljudi, koji su rođeni kao psihopate, prema već pomenutom doktoru Robertu Heru, iznosi oko jedan odsto stanovništva. Lobačevski kaže da psihopate imaju prirodni nagon za sticanje moći nad drugima, a kada njihov uticaj na društvo preraste u krajnju fazu, koja se naziva „patokratija“, svih šest odsto stanovnika sa psihopatološkim poremećajima čine novu „društvenu elitu“, od lokala, do nivoa centralne vlasti. Duplo više je ljudi koji čine drugu grupu. To su, po Lobačevskom, oni koji su uspeli da izopače svoju ličnost, kako bi odgovorili zahtevima nove realnosti.

U patokratiji sve vodeće pozicije, od seoskog načelnika, preko upravnika zadruga, a da ne pominjemo rukovodioce policijskih jedinica, snage specijalne policije i aktiviste patokratske partije, moraju biti popunjene pojedincima sa odgovarajućim psihološkim devijacijama, koje su po pravilu nasleđene. Ovakvi ljudi čine mali procenat populacije i to ih čini vrednim za patokrate. Ne može se računati na njihove intelektualne i profesionalne sposobnosti, jer je teže naći ljude sa superiornim sposobnostima. Posle nekoliko godina trajanja ovakvog sistema, sto procenata svih slučajeva suštinske psihopatije je uključeno u patokratske aktivnosti i oni se smatraju najlojalnijima. Pod takvim uslovima ni jedna oblast društvenog života se ne može razviti normalno, bila to ekonomija, kultura, nauka, tehnologija, administracija… Patokratija progresivno parališe sve – navodi Lobačevski u svojoj naučnoj studiji, u poglavlju „Patokratija“.

Ukratko objašnjeno, prema studuji Andreja Lobačevskog, psihopate do društvene moći dolaze infiltrirajući se u neku organizaciju normalnih ljudi, koja zastupa neku konstruktivnu ideologiju. Kada steknu dovonjno uticaja u toj organizaciji, izbacuju prvobitne članove, otvaraju put napretku drugim osobama sa psihopatološkim poremećajem i naravno, izokreću prvobitnu ideologiju, tako da služi njihovim ciljevima. Na jednom delu nižih pozicija zadržavaju ljude koji nisu psihopate, ali su podobni najčešće kroz partijsku pripadnost. Razlog tome, prema poljskom psihijatru, jeste taj, da se prava psihopatska priroda vladajuće klase ne bi otkrila, jer će podobni ljudi, koji nisu psihopate, služiti kao spona između društvene elite i naroda.

Upravo podobnost, najčešće partijska, jeste najočigledniji simptom razvoja patokratije u srpskom društvu. Ona sa sobom nosi i drugu očiglednu, ali i veoma opasnu posledicu. Kako je opisano u „Političkoj ponerologiji“, psihopatološke individue su često ispodprosečno sposobne i talentovane, te kada se nađu na odgovornoj visokoj poziciji kojoj nisu dorasli, pokušavaju svoju nekompetentnost da sakriju zlostavljanjem i odstranjivanjem sposobnijih saradnika. Takođe, zbog nesposobnosti da se bave suštinom svog posla, često se hvalisavo bave njegovim perifernim i manje bitnim aspektima, zabeležio je Lobačevsi. Ovo potpuno odgovara primeru koji je ranije u tekstu opisao Arčibald Rajs.

U današnje vreme ovakvih primera je sve više. Stvari su došle do tačke, kada i obični radnici u komunalnim preduzećima moraju biti stranački podobni, da bi dobili, ili sačuvali posao u državnoj službi, te mnoge odgovorne pozicije zauzimaju oni, koji se ne mogu na adekvatan način izboriti sa tim. Ova pojava dovodi do društvenog nezadovoljstva, navodi se u studiji poljskog psihijatra, jer mnogi od normalnih ljudi ne mogu da obavljaju poslove u skladu sa svojim znanjem i talentom. Takođe, sposobni i obrazovani se često odlučuju za odlazak iz Srbije.

Jedan od njih je i Branimir Đurić, diplomirani turizmolog i magistar geografije, koji se pre dve godine odrekao jedne od svojih diploma, jer nije mogao da se zaposli.

Za nas školovane i mlade, koji smo skoro prvi u generaciji završili dva fakulteta, čak jedan master, posla nema ni za lek. Očito političkoj „eliti“ ne odgovaraju pametni ljudi, zato nam ovako i ide. Mora nešto da se preduzme po pitanju departizacije, ili nam nema spasa – rekao je Đurić za dnevni list Blic.
Svi smo odgovorni za partijsko zapošljavanje, ali je ta odgovornost direktno proporcionalna dužini ostanka na vlasti – rekao je polovinom 2015. godine Zoran Babić, poslanik trenutno vladajuće Srpske napredne stranke, a preneo je Blic.

Još jedna pojava, koja je pokazatelj patokratske strane vladajuće klase u Srbiji, jeste i nedoslednost političkim ideologijama. Prema naučnim studijama, psihopate su prinuđene da koriste masku neke ideologije za sticanje društvenog uticaja, jer ne smeju da pokažu svoju stvarnu psihopatološku prirodu. U srpskoj politici često se dešava da pojedinci potpuno promene ideologiju, ili rade nešo što nije u skladu sa njihovim zvaničnim programom, a da pritom ne promene metode kojima dolaze na vlast i ostaju na njoj.

Važno je biti na vlasti kako bi se opstalo, kao i zbog koristi i povlastica. Zato političke institucije gube na autoritetu. Građani su zbunjeni i u neverici. Nije važna ni ideologija, već deljenje kolača – izjavio je 2012. godine za Politiku Miodrag Radojević, politički analitičar.

Ono što prema „Političkoj ponerologiji“ odgovara razvoju patokratije jeste primitivnost. Opasnost je ovde najviše u pojednostavljenom pogledu na svet, zasnovanom na stereotipima, koji se u Srbiji često sistematski podstiču, u ime tradicije, ili pak zbog imitacije modernih tokova.

Samo kada čovek može razumeti jednu osobu u odnosu na njen stvarni unutrašnji sadržaj, a ne u odnosu na neke spošanje etikete, mi mu možemo pomoći u njegovom ispravnom prilagođavanju društvenom životu. Međutim, uvek je bilo „društvenih pedagoga“, koji su manje istaknuti, a više brojni. Takvi ljudi su uvek težili da nameću pedagoške metode, koje bi slabile i deformisale razvoj individualnog i društvenog pogleda na svet. Oni nanose trajnu štetu društvima, lišavajući ih univerzalno korisnih vrednosti. Tvrdeći da rade u ime vrednijih ideja, takvi pedagozi u stvarnosti potkopavaju vrednosti o kojima pričaju i otvaraju vrata za destruktivne ideologije – zapisao je Andrej Lobačevski.

Ovakav vid destruktivne pedagogije u Srbiji je najviše oličen u medijima. Sadržaji koji promovišu stereotipe, kič, neukus i mentalitet stada su dominanti. Sa druge strane, istinski kulturni i naučni sadržaji, koji mogu pomoći ljudima da razviju individualni, nezavistan i kritički pogled na svet su mnogo više izuzetci, nego pravilo.

Rijaliti šou osvojio je poslovnu i umetničku sferu, kao i sferu slobodnog vremena. U štampi i informativnim emisijama detaljno se iznose suvišni detalji, spektakularno se izveštava čak i o tragičnim događajima – rekla je prošle godine za Novosti kulturolog Nevena Miljanović Petaković, govoreći o fenomenu rijaliti programa. Ona je dodala i to, da ljudi u Srbiji gledaju tuđ život, zato što nisu zadovoljni svojim.

Javnost treba podsticati u prosečnosti. Potrebno je ubediti ljude da je poželjno biti glup, vulgaran i neuk. Istovremeno treba izazvati otpor prema kulturi i nauci – jedna je od deset glavnih strategija manipulacije ljudima, prema Noamu Čomskom, američkom lingvisti i kritičaru društva.

Sa te tačke gledišta, može se naučno potvrditi da vladavina psihopata – patokratija i zaglupljujući medijski sadržaji, poput poplave rijaliti šouova idu ruku pod ruku, jer sistematski zaglupljeni ljudi koji ne razviju objektivan, individualni i kritički pogled na svet, ne mogu uočiti uticaj psihopatoloških individua na društvo. To je mnogo više od Oktavijanovog poznatog gesla „hleba i igara“, mada postoje i suprotna mišljenja.

Parovi su školski, edukativni program. Taj rijaliti je samo jedna slika unesrećene Srbije. Zato su svi skočili na nas, jer im se nije svidela ta slika u ogledalu – izjavio je prošle godine Milomir Marić, glavni urednik televizije Hepi, povodom rijalitija „Parovi“, emitovanog na toj televiziji, koji je tada izazvao veliku osudu javnosti. Druga strana tmurne medijske slike u Srbiji je ozbiljno ugrožena sloboda medija.

Slobodu medija u Srbiji danas najviše ugrožavaju besparica i socijalna nesigurnost, kao i strahovita politička polarizacija, koja potkopava i same osnove solidarnosti među kolegama – rekla je Ljiljana Smajlović, predsednica Udruženja novinara Srbije, u izjavii koju je početkom maja preneo Danas.

U poglavlju „Patološki faktori“ svoje naučne studije, poljski psihijatar Lobačevski opisuje istraživanje sprovedeno na 384 poljska građana, koji su se ponašali na način da su ozbiljno povređivali druge, često koristeći suptilne metode, koje zakon ne sankcioniše. Rezultati istraživanja su pokazali da samo 14 do 16 odsto onih koji su povređivali druge, nisu imali nikakve psihopatološke faktore, koji bi mogli uticati na njihovo ponašanje. U svakodnevnim susretima sa psihopatama, patološka potreba za zlostavljanjem drugih ljudi je jedan od najuočljiviih simptoma ovog poremećaja. Setimo se takođe da su u pitanju ljudi koji teže napredovanju na društvenoj lestvici i međusobno se u tome pomažu.

Alternet, aktivistički sajt na engleskom jeziku, objavio je 2015. godine listu deset načešćih zanimanja psihopata, na kojem je između ostalih i posao policajca. Oni posebno ističu istraživanje američke advokatice Dijan Vetendorf, pod nazivom „Policijsko nasilje kod kuće“, prema kojem 40 odsto žena policijskih službenika u SAD-u trpi nasilje, što je daleko iznad američkog proseka od 25 odsto. O tome da ljudi sa poremećajima ličnosti teže ka tome da nose uniforme piše i Andrej Lobačevski u „Političkoj ponerologiji“, govoreći o nemačkom kajzeru Vilhelmu Drugom.

On je prilikom rođenja pretrpeo ozledu na mozgu. Razvio je ličnost sa infantilnim osobinama i nedovoljnom kontrolom nad svojim emocijama. Militarističke poze i generalska uniforma su kompenzovale osećaj inferiornosti i efekivno maskirale njegove nedostatke – beleži Lobačevski. Prema njegovim rečima, psihopate koje se dokopaju visokih duštvenih pozicija teže očuvanju kontrole nad stanovništvom batinaškim metodama i upotrebom sile.

Poslednjih meseci i godina javnost se zgražava nad vestima o prekomernoj upotrebi sile od strane komunalne policije. Na sajtu „Reticije24.com“, podneta je peticija za ukidanje ove službe. U obrazloženju se između ostalog navodi, da je opšte poznato da je komunalna policija strnački ustrojena, kako bi se zaposlilo što više stranačkih aktivista. Prema podnosiocima peticije, ta služba ne ispunjava razloge svog osnivalja, služi isključivo partijskim i ličnim interesima, protipravno primenjuje neprimernu fizičku silu i nema jasno definisane mehanizme kontrole, čime se izdvaja kao posebna paramilitarna jedinica za represiju i zastrašivanje građana.

Krenula sam da spakujem kutije, kada sam čula Vladanov glas. Pogledam, a ono isti komunalac, koji je njegovu ženu maltretirao pre nekoliko meseci. Vratila sam se do tezge, kad je u jednom momentu moj brat povikao „Brzo trči dole, Vlada je pao“ – ispričala je za Blic Snežana Radulović, žena na čijim je rukama letos umro pedesetpetogodišnji Vladan Marinković, prodavac lubenica na Vidikovačkoj pijaci u Beogradu. On je umro od infarkta posle rasprave sa komunalnim policajcima, koji su hteli da ga legitimišu kako bi mu napisali kaznu, zbog palete koja je virila nekoliko centimetara. Iako je upozorio komunalce da je već imao dva srčana udara i da ne sme da se nervira, komunalni policajac mu je prema rečima svedoka odgovorio: „Dobićeš i treći“!

Komunalni policajci, koji su učestvovali u tom incidentu, su suspendovani na zahtev Nikole Ristića, načelnika beogradske komunalne policije, posle interne kontrole, kojom su utvrđene nepravilnosti u njihovom radu, piše Blic. I pored toga što ta služba opravdano nije popularna u narodu, neki funkcioneri je smatraju korisnom.

Posao koji radite nije običan posao. Vaš rad obezbeđuje veću bezbednost i komunalni red u gradu i zbog toga je za svako poštovanje – izjavio je Siniša Mali, gradonačelnik Beograda, prošle godine, povodom obeležavanja petogodišnjice rada te službe u Beogradu. Njegovu izjavu je preneo Kurir.

Ako je Lobačevski na uzorku od skoro 400 ljudi, naučnim metodama došao do zaključka da samo 14 do 16 odsto onih koji zlostavljaju druge, ne čine to zbog urođenih ili stečenih psihopatoloških faktora, još jedan od očiglednih uticaja psihopatije u srpskom društvu je i mobing. Za to se posebno mora imati na umu da psihopate imaju urođenu potrebu da kontrolišu druge, kao i da im zlostavljanje, uglavnom suptilno, ne predstavlja problem zbog nedostatka empatije, što su dve njihove osobine koje se dopunjuju. Takođe, kako je zabeleženo u pomenutom istraživanju sajta Alternet o najčešćim zanimanjima psihopata, na prvom mestu se našla pozicija „šef osoblja“ (engleski: CEO). Prema podacima sajta „Mobing.rs“, u Srbiji mobinga najviše ima u zdravstvu i prosveti. Čak 20 odsto prosvetara žalilo se na zlostavljanje na poslu. Kako se navodi na tom sajtu, mobing je psihičko, fizičko i seksualno zlostavljanje na radu, koje se ponavlja i sprovodi s ciljem da zaposleni koji je meta zlostavljanja sam ode, i da se time poslodavac oslobodi od obaveza pri otkazu. Prema tekstu RTV-a iz prošle godine, 65 odsto žrtvi mobinga su žene. U poslednje vreme, ovo je jedna od tema koja sve češće dobija medijsku pažnju, pogotovo kada su poslodavci strani investitori.

Rekao mi je: „Ne zanima me nikakav deda, ni pokojnik. Moraš da se pojaviš u fabrici, živ ili mrtav“. Celu noć sam plakao od besa – rekao je jedan od radnika „Jure“ iz Leskovca, govoreći o tome kako je šef srpskog porekla, odbio da mu da slobodan dan, za sahranu njegovog dede sa kojim je živeo. Zlostavnjanje radnika u ovoj fabrici, kao i neobaziranje institucija na taj problem, jedna je od tema koje su ove godine odjeknuli u medijima, bar na kratko.

Sa druge strane, jedan od šefova iz Jure, čije ime kao ni ime citiranog radnika nije objavljeno, kaže da je i kod šefova veliki strah od gubitka posla, te rade po prncipu „veži konja kako gazda kaže“. Ekonomsko zlostavljanje, strahom od gubitka posla jedan je od najčešćih i najefikasnijih načina kontrole ljudi, koji su onda primorani da ćute i trpe. Međutim, ta tema je prviše opširna, te bi zahtevala poseban članak. Tome posebno donprinosi činjenica da su vlasnici kapitala i ljudi na vlasti često isprepletani političkim, rodbinskim, interesnim i drugim formalnim i neformalnim vezama.

Još jedna od tema, koja bi zahtevala poseban članak zbog svoje kompleksnosti, te neće biti detaljno razmatrana u ovom tekstu, jeste stanje porodice u Srbiji, kao osnovne jedinice društva, posle individue. Ova tema posebno je kompleksna, jer su neke korisne tradicionalne porodične vrednosti u Srbiji izgubljene tokom poslednjih nekoliko decenija. Sa druge strane, tradicionalni pogled na svet, koji je u našoj zemlji veoma dominantan, u sebi sadrži mnoge stavove o odgajanju porodice, koji u sebi nose psihopatološki materijal. Oni se pre svega odnose na nasilje, koje se često odobrava kao sredstvo kontrole i vaspitavanja.

Kako je ranije rečeno u tekstu, veći deo psihopatoloških individua steklo je taj poremećaj u ranom detinjstvu, kroz uticaj drugih, najčešće odraslih psihopata. Takođe, Lobačevski u „Političkoj ponerologiji“ navodi nekoliko primera kada su zlostavljanja u porodici bila uzrokovana direktno psihopatijom zlostavljača. Porodica je i zajednica u kojoj se uče prvi stereotipi, koji kasnije umanjuju objektivni pogled na svet, često pravdajući i veličajući psihopatsko ponašanje kao korisno, u nekim slučajevima i mitsko, ili herojsko.

Kako stručnjaci ističu, posebno je kontraproduktivno moralno osuđivati psihopatsko ponašanje, jer su njegovi uzroci psihološka, a često i genetska priroda individue, koja takvo ponašanje ispoljava. Da bi se pitanje uticaja psihopatije na srpsko društvo ispitalo i razmotrilo objektivno i nepristrasno sa svih strana, sa aspekta običnih ljudi, stručnnjaka za psihopatologiju, kao i onih koji učestvuju u vlasti i javnom životu, potrebno je da se što više ljudi informiše o ovoj važnoj temi, kao i da se o njoj više raspravlja.

Reference:

http://www.galaksija.com/politicka_ponerologija/ponerologija_sadrzaj.htm

http://documents.tips/documents/politicka-ponerologija.html

https://sr.wikisource.org/sr/%D0%A7%D1%83%D1%98%D1%82%D0%B5_%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8!_%D0%A7%D1%83%D0%B2%D0%B0%D1%98%D1%82%D0%B5_%D1%81%D0%B5_%D1%81%D0%B5%D0%B1%D0%B5_(%D0%90._%D0%A0%D0%B0%D1%98%D1%81)

https://www.youtube.com/watch?v=t4d4euAOq7s

http://www.politika.rs/sr/clanak/227552/Politika/Koalicije-bez-ideologije-kao-sudbina

http://www.6yka.com/novost/15833/comski-deset-strategija-manipulacije-ljudima

http://arhiva.alo.rs/v-i-p/rijaliti-sou/maric-parovi-su-edukativni-program/92489

http://www.peticije24.com/peticija_za_ukidanje_komunalne_policije

http://www.blic.rs/vesti/beograd/svedoci-tragedije-komunalni-policajac-ga-je-gledao-kako-umire-i-vikao-ma-folira-se/400e7t3

http://www.blic.rs/vesti/hronika/kazna-za-komunalce-dva-policajca-suspendovana-zbog-tragedije-na-vidikovackoj-pijaci/8xd8h7h

http://www.blic.rs/vesti/beograd/prodavac-pustite-me-vec-sam-imao-dva-infarkta-komunalac-dobices-i-treci/zd3j568