Kulturni Centar „Karlovačka umetnička radionica”,
Društvo novinara Vojvodine i Ars akademija pozivaju Vas, na otvaranje izložbe Umetnički ženski aktovi autora Željka Savića.
Mesto: KC „Karlovačka umetnička radionica”
Trg Branka Radičevića 7, Sremski Karlovci
Subota, 29. 8. 2020, u 12 sati
Dobro došli!
Željko Savić – Serija ženskih aktova
Željko Savić publici predstavlja seriju svetlopisanih ženskih aktova. Sa velikim interesovanjem posmatra vizuelne događaje na ženskom telu i otkriva ih posmatraču kao skrivanu tajnu. Imamo utisak da gledamo bezvremene fotografije, bezvremene žene. Formalni kvaliteti fotografija nas ne smeštaju neophodno u kontekst sadašnjice, fotografije lako mogu da pripadaju i nekoj prošloj ili budućoj epohi. Modeli na fotografijama takođe ne gestikuliraju kako bi bilo očekivano danas, već suvereno, utemeljeno u tradiciji, poziraju.
Fotografije su izvedene u crno-beloj tehnici, te je i ovo jedan od razloga što fotografije doživljavamo kao tradicionalne. Crno-bela fotografija svodi opažaje na osnovne – bez detalja i preterivanja. Kroz crno-belo se više fokusiramo na linije, teksture, svetlo i senku. Kolor nam daje sliku onakvu kakvu vidimo, ometa nas da vidimo odnos svetlo-tamno. Sa crno-belom fotografijom se vraćamo u prošlost, ona potvrđuje nešto dobro, mesto gde se osećamo sigurno i toplo, te joj verujemo. Crno-bela fotografija nam daje određenu istorijsko-tradicionalnu vrednost koju boja nema.
Primećujemo, ipak, da nas autor vešto vodi kroz tri priče. Prva je ispričana klasično. Na fotografijama dominira pažljivo usmereno osvetljenje i klasična poza – vidimo celu figuru na kojoj je naglašena mekoća i putenost ženskog tela. U drugoj priči autor na apstraktni način istražuje akt kroz detalj i mesto susreta. Razlaže kompleksnost tela na primarne principe i elemente: liniju, površinu, valer, teksturu i kontrast. U trećoj priči koristi i dodatne elemente kao što su violončelo, lepeza, itd., kojim nastoji da gledaocu približi kako oblik tako i senzibilitet žene. Ovim fotografijama Željko nam simbolično saopštava ličnu viziju žene koja je zabeležena na tradicionalan način. Žena je nežna, suptilna i zavodljiva.
Zajednička nit na svim fotografijama je činjenica da se modelima ne vidi lice. Tu pojavu možemo da tumačimo dvojako. Prva mogućnost je da su modeli stidljivi. Ovu mogućnost bih odbacila, jer modeli slobodno poziraju, te svojim stavom, često gordo, izazivaju fotografa (time i posmatrača). Druga mogućnost deluje izvesnije, a to je da autor namerno izbegava portretisanje lica, kako bi eliminisao osobenost modela i zaustavio emotivno povezivanje modela sa posmatračem. Ovaj kontakt se obično uspostavlja pogledom. Pošto nam pogled nije omogućen, ostaje nam da se sa modelom povežemo preko svetla, senke i zatalasanih obrisa tela. Ovim ne sugerišem da autor objektifikuje modele. Iako autorova žena nema ime i on ne „govori” ni o jednoj ženi osobno, autor nam priča priču o Ženi. Željko nastoji da posmatrača opije lepotom ženske pojave i bića.
Važna napomena je da aktovi mogu da budu zastrašujući kako za modela tako i za fotografa. Kreativnost, hrabrost i odlučnost treba da se spoje i izvedu „bešumno”, kako bi autor mogao kompletno da se izrazi. Ako se model stidi, ako je fotograf uzdržan ili gledalac odbijen, na bilo koji način, fotografija je neuspešna.
Kod Željka Savića vidimo nabrojane kvalitete integrisane u svaki kadar pojedinačno, kao i u čitavu seriju fotografija koja je zaokružena jasnim, ličnim rukopisom autora. Autor je determinisan i model je motivisan. Tako i posmatrač ispred sebe ima pitku seriju klasičnih aktova kroz koje uviđa neprolaznu lepotu žene kao forme i kao suštine.
Autor: Dr um., MFA, Dušanka Komnenić, vanredni profesor fotografije