РАЗГОВОР СА ДР ДУШАНКОМ КОМНЕНИЋ ПОВОДОМ ДОБИЈЕНЕ НАГРАДЕ ЗА ФОТОГРАФИЈУ

Награђени рад др Душанке Комненић

Ж.С.: Повод нашег разговора је недавно добијена награда за фотографију, прво место на Салону у Сремским Карловцима за триптих. Шта за једног доктора уметности значи када се примети рад из области фотографије на таквом једном Салону?

Д.К.: Хвала Жељко на посети и на лепом уводу. Значи доста у сваком смислу, и лично и професионално. Већ дуго се бавим фотографијом, уметношћу генерално. Свака награда ми је значајна; ове године посебно због свега што смо имали током претходне године, па ми и ова награда представља симболично некакав нови почетак. Дошла је у право време као подстрек за нове победе.

Ж.С.: Што се тиче Вашег усавршавања из области фотографије, када сте заправо почели да се бавите фотографијом?

Д.К.: Заинтересовала сам се за фотографију поприлично рано, још пре средње школе. Запазила сам фотографију Љубинка Кожула која је стајала у излогу галерије „Сингидунум“. Често сам се враћала да је изнова и изнова гледам. То ми је била вероватно прва фасцинација фотографијом. Сећам се да је на фотографији била балерина у црвеном, снимљена дугом експозицијом. Гледајући је имала сам утисак да чујем и музику у позадини.

Негде у то време сам уписала Дизајнерску школу, па сам тамо почела да изучавам фотографију. Потом сам уписала фотографију на Примењеној академији код професора Карановића. Тада смо радили аналогним фотоапаратом и много времена проводили у мрачној комори. Тек негде на крају студија дигитална фотографија је почела полако да улази у свакодневну употребу.

Мислим да је знање које сам добила из аналогне фотографије пресудно за сваку даљу причу о фотографији. Када имате то искусво онда се више ослањате на знање, на правила, кршење тих правила и на све што се може назвати техником. Визуелну писменост подразумевам. Фотографије су тада биле ограничене на 36 снимака, а сада можемо да шкљоцамо до бескраја и да тек онда можда испадне нешто. Данас се више функционише по принципу покушаја и насумичности. Ја не волим то; волим размишљање. Наравно, увек ме обрадује када се нешто непланирано деси, када експериментишем. Волим када ме нешто изненади. То је цела поента уметности: истраживање, експериментисање, стицање нових знања и као награда задовољство што сте превазишли самог себе.

Ж.С.: У Новом Саду Академија уметности и Висока техничка школа струковних студија поседују два студија за аналогну фотографију, чак имамо и у Музеју пчеларства једну дагеротипију коју је Анастас Јовановић направио. Какво је стање са аналогном фотографијом у Београду? Да ли ви још увек изучавате те старе технике израде и да ли је приступачна сада та врста фотографије?

Д.К.: Предајем фотографију, али само као дигиталну због тога што се на овим факултетима не изучава фотографија као усмерење, већ као предмет искључиво. Поента је да се студенти оспособе како би могли да се служе фотографијом у професији коју су изабрали. Увек крећем са знањима из аналогне фотографије. Пре него што крену да користе фотоапарат морају да савладају теорију. Заправо, паралелно радимо практични и теоријски део, али се доста ослањамо на аналогни приступ. Има студената који због цене дигиталних апарата нису у могућности да их приуште, па им предложим да нађу неки аналогни, крену да користе и филм и потом га скенирају. То не буде толика компликација у финансијском смислу, а много тога науче. Постоји и друга категорија студента који уживају у целом процесу и заволе исход аналогне фотографије. Другачије су боје и утисак. Аналогне фотографије имају много другачију атмосферу, сензибилитет и зрнатост, све оно што дигитална фотографија још увек нема.

Ж.С.: Фотографи својим рукама развијају те филмове и имају прилику да осете и хемију развијача, фиксира и остале варијанте. Та врста хемије је помало и опасна за оне који немају искуства. Да ли Ви препоручујете аналогну фотографију почетницима?

Д.К.: Свакако да. Ко има могућности да направи мрачну комору, зашто да не. Све је у контролисаним условима рада. Радили смо и ми то на Академији. Може да буде опасно, али зато је и забавно. Неке фотке које сам радила као студент, су већ почеле да бледе. То ме мало баца у депресију због брзог протока времена. Ипак, кад рационално размислим вероватно нисам хемију добро размутила. Волим да верујем да ми фиксир није био добар те да је то разлог што фотке бледе (а не зато што је прошло више десетина година 😉).

Ж.С.: Када причамо о историји фотографије на овом нашем подручју, Анастас Јовановић, је један од значајнијих фотографа из тог неког ранијег периода. Колико су доступни његови радови? Он је само након три године од појаве фотографије у свету имао прилику да дагеротипише наше владаре и угледне људе. Да ли сада то изучавају школе у Београду? Помињу ли та имена и да ли је то уопште приступачно студентима?

Д.К.: Неминовно је да се спомене рад Анастаса Јовановића када говоримо о фотографији. Код мене на предмету студенти раде и семинарске радове, како би што боље упознали и разумели рад различитих фотографа. У сваком семестру неко изабре Анастаса Јовановића. Он је један од наших најважнијих фотографа управо зато што је био пионир фотографије на овим просторима.

Ж.С. Када радите фотографију да ли Ви осмишљате мотиве, па се бавите тематиком или спонтано реагујете на оно што видите? Како Ви стварате, како креирате фотографију?

Д.К.: Све креће из идеје. Некада дозволим да то иде и обрнутим смером, да ме инспирише некаква визуелна појава, па да онда одатле тражим суштину. Немам праву линију, идем са једним циљем, али дозвољавам и изненађењима да се десе и онда често одем и у другом смеру. Није ми то проблем и није ми страно. Свакако ћу да испуним оно за чим сам кренула, али врло је могуће да ћу то одложити за неко следеће истраживање.

Ж.С.: Рад који сте изложили у Сремским Карловцима, који смо поменули, је триптих. Да ли је у питању серија фотографија или је реч о једном раду из три дела?

Д.К.: Јесте, то је цела серија фотографија где сам радила то што зовем топографијом градова. Фотографисала сам шахтове који онако прилично банално изгледају када их прегазимо. Била ми је занимљива промена перспективе када нешто што је у хоринзонтали, испод нас подигнемо на вертикалу, у ниво очију. Самим тим чином се мења читање, па потом и значење визуелне појаве.

Слику постављену у ниво очију почињемо да посматрамо као некакав рељеф и као нешто што више има потенцијално духовно значење, за разлику од онога преко чега прескачемо свакодневно. Било ми је занимљиво да запазим различите рељефе и уочим различите топографије градова. Много сам их видела; волела сам да забележим тај мотив у сваком граду у којем сам била.

Ж.С.: Ти радови су занимљиви и са ликовног аспекта, пошто се ликовни елементи ту преплићу и обједињују. Што се тиче радова из те серије, да ли је она обликована? Планирате ли изложбе?

Д.К.: Било је изложби неких радова. У неком каснијем таласу можда ћу их објединити као целину. Сакупљала сам их баш са идејом да направим једну велику изложбу само тих радова. Када ће то тачно бити не знам да Вам кажем у овом моменту.

Ж.С.: Бавећи се фотографијом, које су Вам теме биле најтеже за обраду и да ли су неке теме код Вас имале у приватном животу неку врсту последица или неку врсту отежавајућих околности? Примера ради, мушкарци фотографи који су ожењени, када раде тему женских актова имају често проблем са дамама или ако обрадите неку друштвено неактуелну тему можете да имате проблем са актуелном влашћу и слично. Да ли сте се бавили са ризичним темама?

Д.К.: Ризичним темама се нисам бавила. Оно што је мени можда било најтеже је сарадња са људима. Управо са мушким моделима јер нису спремни много на сарадњу, док су женски модели много флексибилнији.

Једно од најзанимљивијих искустава је свакако фотографисање говорника и конференцијe у Вашингтон Д. Ц. где сам сарађивала са „The World Affairs Councils of America“. Они су сваке године имали конференцију када су позивали различите дипломате, амбасадоре, политичаре. Једна од најбитнијих личности је био Колин Пауел којег сам фотографисала када је завршио са мандатом секретара Америке. Њему је то било прво јавно појављивање након мандата. У конкретном случају било ми је битно да портрет урадим добро фотографски, али сам тада била и у позицији да будем амбасадор своје земље те да нас представим на адекватан начин. То ми је у професионалном и у личном смислу било врло значајно.

Ж.С.: Која је фотографија у Вашем раду оставила најјачи устисак; коју бисте издвојили као нешто што је за Вас реликвија?

Д.К.: Увек је инспиративно када у кадру уочим апстраховане облике. Није ми толико важно шта је полазна тачка мотива који кадрирам, већ када запазим једноставност и суштину тог мотива. Тада осетим искрену радост. Немам реликвију, али ако бих бирала окружење који ме изнова изненађује онда је то улица.

Ж.С.: Новосађани су имали прилику да виде и Ваш педагошки рад . Ваши студенти су били гости на једној занимљивој фотографској колонији међународног карактера и оставили су један фин утисак радне групе из Београда која је дошла под Вашим менторством. Публика је те радове могла да види у Музеју Војводине и на још неколико локација. Од када Ви предајете као професор и како изгледа та перцепција фотографа сада када треба да пренесете знање студентима?

Д.К.: Као професор радим већ 20 година, а фотографију предајем већ 16 година на неколико високошколских установа овде и у Америци. Оно што је мени најфасцинантније у предавачком послу је чињеница да ваше предавање студенти претварају у дело. Комуникација је оно што је најдрагоценије у овом послу. Ви јасно видите на који начин они преводе ваше речи у дело. Такође, ја волим да чувам прве радове које студенти направе као и оне завршне са којима заврше семестар или годину. Увиђам велику разлику и огроман пут који су студенти прешли од првих фотографија, које су биле насумично рађене телефоном, до озбиљних кадрова који причају причу. Није кликтање поента, већ осмишљен рад и осмишљена порука којом желите да комуницирате.

Очигледно на добар начин успевам да усмерим студенте и да им укажем на који начин да напредују и побољшају сопствени рад. То је свакако награда сама по себи.

Ж.С.: Дигитална продукција нам је омогућила да радимо један велики број фотографија, да их лако обрађујемо, лако их дистрибуирамо путем друштвених мрежа. У ком правцу иде фотографија? Шта је проблем у тој претераној доступности када је реч о професионалном раду?

Д.К.: Проблем је што то можда више није фотографија, што је то можда више колажирање или некаква мултипликлација различитих визуелних појава. То не мора да буде проблем, али када причамо о свести и о буђењу свести, онда јесте проблем јер буђење свести не долази са манипулисаним фотографијама. Све што је манипулисано на други начин се обраћа нашој свести и подсвести, али то није оно што ми зовемо фотографијом у традиционалном смислу те речи.

Фотографија најпре иде у правцу виртуелне реалности. Заправо већ сада знамо да је искуство оно што је важно, а да ли је то искуство „реално“ или „виртуелно“ то постаје мање важно. За мене је све то застрашујуће, али видим да млађи људи немају проблем са тим схватањем.

Ж.С.: Једно је поглед професионалаца ка традиционалној фотографији која није подложна дизајну фотографије, док имамо и чисто дизајнерски обрађену фотографију која може да изманипулише све сегменте фотографије. Када покушавам да приближим фотографију настојим да раздвојим та два сегмента, да фотограф мора да научи да мисли фотографски и да фотографише. Којој врсти фотографа Ви припадате?

Д.К.: Не бих се определила искључиво ни за једно ни за друго. Ја такође манипулишем фотографијама али онда их можда нећу назвати фотографијом, радије ћу их назвати колажима када се бавим врстом фотографије где ћу тенденциозно да радим манипулацију. Слажем се са Вама да морате да размишљате фотографски, ако причамо о фотографији у традиционалном смислу. Ако ћемо да причамо рецимо о документарности неког догађаја онда ми морамо да се трудимо да будемо што је више могуће објективни. Објективност не постоји, зато наглашавам „што је више могуће“.

И Ви и ја ћемо изабрати други кадар из ове визуре што је испред нас и самим тим ћемо да комуницирамо другу поруку. Али и поред тога трудићемо се да што мање утичемо на оно шта је у том кадру. Покушаћу да будем неко ко је на јасан начин комуницирао нешто што се десило мени испред очију и нешто што сам одлучила да пренесем даље. У овом случају никаква манипулација не долази у обзир.

Ж.С.: Када причамо о уметничкој фотографији дозвољено је комбиновање у апстрактној или некој другој врсти фотографије. Да ли има неки фотограф који са уметничког аспекта Вама привлачи посебно пажњу?

Д.К.: Увек волим да издвојим Елиот Ирвита који је документарни фотограф, али је увек уносио и одређену дозу хумора у своје фотографије. Он обједињује оно што је мени важно у фотографији: тренутак, традиционални приступ кадрирању и размишљању о фотографији. Он такође доноси и једну одређену дозу ишчашености, као лични печат, којим нам омогућава да на специфичан начин видимо скривене кутке онога што се зове свакодневица.

Ж.С.: Фотографија као један од сегмената медија у комбинацији са овим другим медијима свакако може да се преточи у неку другу врсту медија. Из класичне фотографије ми данас можемо да направимо видео снимак, покретну фотографију, можемо да манипулишемо на разне начине. То спада у домен предмета који такође предајете који носи назив интердисциплинарна истраживања у области графичког дизајна. Шта истражујете у оквиру предмета?

Д.К.: Истражујемо на које начине више медија можете да спојите у један ликовно-дизајнерски израз. У том смислу размишљамо о ономе шта хоћемо да кажемо. Морамо да размишљамо и у начину као и о контексту у коме саопштавате ту поруку. Није важно да само поставите слике на зид; важна је прича али је важно и како сте је испричали. Морамо да размишљамо о ономе што је само дело, али и о просторном деловању као и читању тог рада.

Ж.С.: За сам крај разговора, замолићу Вас да направите избор од десет Ваших најбољих фотографија са неким кратким описима да публика Арс медије може да погледа Ваше радове.

Д.К.: Договорено.

Фотографије:

Облици 1, 2 и 3: Скулпторски приступ фотографији или како бих из једног блока извајала тело.

Топографија 1, 2 и 3: У овој серији фотографија је занимљива промена перспективе када нешто што је у хоринзонтали, испод нас подигнемо на вертикалу, у ниво очију. Самим тим чином се мења читање, па потом и значење визуелне појаве. Слику постављену у ниво очију почињемо да посматрамо као некакав рељеф и као нешто што више има потенцијално духовно значење, за разлику од онога преко чега прескачемо свакодневно. Било ми је занимљиво да запазим различите рељефе и уочим различите топографије градова.

Ретикулација, мрешкање (експеримент): Ова серија фотографија је рађена аналогним фотоапаратом. Намерно сам експериментисала са филмом – потапала сам га из фиксира у ледену воду и на тај начин изазивала пуцање емулзије.