RAZGOVOR SA DR DUŠANKOM KOMNENIĆ POVODOM DOBIJENE NAGRADE ZA FOTOGRAFIJU

Nagrađeni rad dr Dušanke Komnenić

Ž.S.: Povod našeg razgovora je nedavno dobijena nagrada za fotografiju, prvo mesto na Salonu u Sremskim Karlovcima za triptih. Šta za jednog doktora umetnosti znači kada se primeti rad iz oblasti fotografije na takvom jednom Salonu?

D.K.: Hvala Željko na poseti i na lepom uvodu. Znači dosta u svakom smislu, i lično i profesionalno. Već dugo se bavim fotografijom, umetnošću generalno. Svaka nagrada mi je značajna; ove godine posebno zbog svega što smo imali tokom prethodne godine, pa mi i ova nagrada predstavlja simbolično nekakav novi početak. Došla je u pravo vreme kao podstrek za nove pobede.

Ž.S.: Što se tiče Vašeg usavršavanja iz oblasti fotografije, kada ste zapravo počeli da se bavite fotografijom?

D.K.: Zainteresovala sam se za fotografiju poprilično rano, još pre srednje škole. Zapazila sam fotografiju Ljubinka Kožula koja je stajala u izlogu galerije „Singidunum“. Često sam se vraćala da je iznova i iznova gledam. To mi je bila verovatno prva fascinacija fotografijom. Sećam se da je na fotografiji bila balerina u crvenom, snimljena dugom ekspozicijom. Gledajući je imala sam utisak da čujem i muziku u pozadini.

Negde u to vreme sam upisala Dizajnersku školu, pa sam tamo počela da izučavam fotografiju. Potom sam upisala fotografiju na Primenjenoj akademiji kod profesora Karanovića. Tada smo radili analognim fotoaparatom i mnogo vremena provodili u mračnoj komori. Tek negde na kraju studija digitalna fotografija je počela polako da ulazi u svakodnevnu upotrebu.

Mislim da je znanje koje sam dobila iz analogne fotografije presudno za svaku dalju priču o fotografiji. Kada imate to iskusvo onda se više oslanjate na znanje, na pravila, kršenje tih pravila i na sve što se može nazvati tehnikom. Vizuelnu pismenost podrazumevam. Fotografije su tada bile ograničene na 36 snimaka, a sada možemo da škljocamo do beskraja i da tek onda možda ispadne nešto. Danas se više funkcioniše po principu pokušaja i nasumičnosti. Ja ne volim to; volim razmišljanje. Naravno, uvek me obraduje kada se nešto neplanirano desi, kada eksperimentišem. Volim kada me nešto iznenadi. To je cela poenta umetnosti: istraživanje, eksperimentisanje, sticanje novih znanja i kao nagrada zadovoljstvo što ste prevazišli samog sebe.

Ž.S.: U Novom Sadu Akademija umetnosti i Visoka tehnička škola strukovnih studija poseduju dva studija za analognu fotografiju, čak imamo i u Muzeju pčelarstva jednu dagerotipiju koju je Anastas Jovanović napravio. Kakvo je stanje sa analognom fotografijom u Beogradu? Da li vi još uvek izučavate te stare tehnike izrade i da li je pristupačna sada ta vrsta fotografije?

D.K.: Predajem fotografiju, ali samo kao digitalnu zbog toga što se na ovim fakultetima ne izučava fotografija kao usmerenje, već kao predmet isključivo. Poenta je da se studenti osposobe kako bi mogli da se služe fotografijom u profesiji koju su izabrali. Uvek krećem sa znanjima iz analogne fotografije. Pre nego što krenu da koriste fotoaparat moraju da savladaju teoriju. Zapravo, paralelno radimo praktični i teorijski deo, ali se dosta oslanjamo na analogni pristup. Ima studenata koji zbog cene digitalnih aparata nisu u mogućnosti da ih priušte, pa im predložim da nađu neki analogni, krenu da koriste i film i potom ga skeniraju. To ne bude tolika komplikacija u finansijskom smislu, a mnogo toga nauče. Postoji i druga kategorija studenta koji uživaju u celom procesu i zavole ishod analogne fotografije. Drugačije su boje i utisak. Analogne fotografije imaju mnogo drugačiju atmosferu, senzibilitet i zrnatost, sve ono što digitalna fotografija još uvek nema.

Ž.S.: Fotografi svojim rukama razvijaju te filmove i imaju priliku da osete i hemiju razvijača, fiksira i ostale varijante. Ta vrsta hemije je pomalo i opasna za one koji nemaju iskustva. Da li Vi preporučujete analognu fotografiju početnicima?

D.K.: Svakako da. Ko ima mogućnosti da napravi mračnu komoru, zašto da ne. Sve je u kontrolisanim uslovima rada. Radili smo i mi to na Akademiji. Može da bude opasno, ali zato je i zabavno. Neke fotke koje sam radila kao student, su već počele da blede. To me malo baca u depresiju zbog brzog protoka vremena. Ipak, kad racionalno razmislim verovatno nisam hemiju dobro razmutila. Volim da verujem da mi fiksir nije bio dobar te da je to razlog što fotke blede (a ne zato što je prošlo više desetina godina 😉).

Ž.S.: Kada pričamo o istoriji fotografije na ovom našem području, Anastas Jovanović, je jedan od značajnijih fotografa iz tog nekog ranijeg perioda. Koliko su dostupni njegovi radovi? On je samo nakon tri godine od pojave fotografije u svetu imao priliku da dagerotipiše naše vladare i ugledne ljude. Da li sada to izučavaju škole u Beogradu? Pominju li ta imena i da li je to uopšte pristupačno studentima?

D.K.: Neminovno je da se spomene rad Anastasa Jovanovića kada govorimo o fotografiji. Kod mene na predmetu studenti rade i seminarske radove, kako bi što bolje upoznali i razumeli rad različitih fotografa. U svakom semestru neko izabre Anastasa Jovanovića. On je jedan od naših najvažnijih fotografa upravo zato što je bio pionir fotografije na ovim prostorima.

Ž.S. Kada radite fotografiju da li Vi osmišljate motive, pa se bavite tematikom ili spontano reagujete na ono što vidite? Kako Vi stvarate, kako kreirate fotografiju?

D.K.: Sve kreće iz ideje. Nekada dozvolim da to ide i obrnutim smerom, da me inspiriše nekakva vizuelna pojava, pa da onda odatle tražim suštinu. Nemam pravu liniju, idem sa jednim ciljem, ali dozvoljavam i iznenađenjima da se dese i onda često odem i u drugom smeru. Nije mi to problem i nije mi strano. Svakako ću da ispunim ono za čim sam krenula, ali vrlo je moguće da ću to odložiti za neko sledeće istraživanje.

Ž.S.: Rad koji ste izložili u Sremskim Karlovcima, koji smo pomenuli, je triptih. Da li je u pitanju serija fotografija ili je reč o jednom radu iz tri dela?

D.K.: Jeste, to je cela serija fotografija gde sam radila to što zovem topografijom gradova. Fotografisala sam šahtove koji onako prilično banalno izgledaju kada ih pregazimo. Bila mi je zanimljiva promena perspektive kada nešto što je u horinzontali, ispod nas podignemo na vertikalu, u nivo očiju. Samim tim činom se menja čitanje, pa potom i značenje vizuelne pojave.

Sliku postavljenu u nivo očiju počinjemo da posmatramo kao nekakav reljef i kao nešto što više ima potencijalno duhovno značenje, za razliku od onoga preko čega preskačemo svakodnevno. Bilo mi je zanimljivo da zapazim različite reljefe i uočim različite topografije gradova. Mnogo sam ih videla; volela sam da zabeležim taj motiv u svakom gradu u kojem sam bila.

Ž.S.: Ti radovi su zanimljivi i sa likovnog aspekta, pošto se likovni elementi tu prepliću i objedinjuju. Što se tiče radova iz te serije, da li je ona oblikovana? Planirate li izložbe?

D.K.: Bilo je izložbi nekih radova. U nekom kasnijem talasu možda ću ih objediniti kao celinu. Sakupljala sam ih baš sa idejom da napravim jednu veliku izložbu samo tih radova. Kada će to tačno biti ne znam da Vam kažem u ovom momentu.

Ž.S.: Baveći se fotografijom, koje su Vam teme bile najteže za obradu i da li su neke teme kod Vas imale u privatnom životu neku vrstu posledica ili neku vrstu otežavajućih okolnosti? Primera radi, muškarci fotografi koji su oženjeni, kada rade temu ženskih aktova imaju često problem sa damama ili ako obradite neku društveno neaktuelnu temu možete da imate problem sa aktuelnom vlašću i slično. Da li ste se bavili sa rizičnim temama?

D.K.: Rizičnim temama se nisam bavila. Ono što je meni možda bilo najteže je saradnja sa ljudima. Upravo sa muškim modelima jer nisu spremni mnogo na saradnju, dok su ženski modeli mnogo fleksibilniji.

Jedno od najzanimljivijih iskustava je svakako fotografisanje govornika i konferencije u Vašington D. C. gde sam sarađivala sa „The World Affairs Councils of America“. Oni su svake godine imali konferenciju kada su pozivali različite diplomate, ambasadore, političare. Jedna od najbitnijih ličnosti je bio Kolin Pauel kojeg sam fotografisala kada je završio sa mandatom sekretara Amerike. Njemu je to bilo prvo javno pojavljivanje nakon mandata. U konkretnom slučaju bilo mi je bitno da portret uradim dobro fotografski, ali sam tada bila i u poziciji da budem ambasador svoje zemlje te da nas predstavim na adekvatan način. To mi je u profesionalnom i u ličnom smislu bilo vrlo značajno.

Ž.S.: Koja je fotografija u Vašem radu ostavila najjači ustisak; koju biste izdvojili kao nešto što je za Vas relikvija?

D.K.: Uvek je inspirativno kada u kadru uočim apstrahovane oblike. Nije mi toliko važno šta je polazna tačka motiva koji kadriram, već kada zapazim jednostavnost i suštinu tog motiva. Tada osetim iskrenu radost. Nemam relikviju, ali ako bih birala okruženje koji me iznova iznenađuje onda je to ulica.

Ž.S.: Novosađani su imali priliku da vide i Vaš pedagoški rad . Vaši studenti su bili gosti na jednoj zanimljivoj fotografskoj koloniji međunarodnog karaktera i ostavili su jedan fin utisak radne grupe iz Beograda koja je došla pod Vašim mentorstvom. Publika je te radove mogla da vidi u Muzeju Vojvodine i na još nekoliko lokacija. Od kada Vi predajete kao profesor i kako izgleda ta percepcija fotografa sada kada treba da prenesete znanje studentima?

D.K.: Kao profesor radim već 20 godina, a fotografiju predajem već 16 godina na nekoliko visokoškolskih ustanova ovde i u Americi. Ono što je meni najfascinantnije u predavačkom poslu je činjenica da vaše predavanje studenti pretvaraju u delo. Komunikacija je ono što je najdragocenije u ovom poslu. Vi jasno vidite na koji način oni prevode vaše reči u delo. Takođe, ja volim da čuvam prve radove koje studenti naprave kao i one završne sa kojima završe semestar ili godinu. Uviđam veliku razliku i ogroman put koji su studenti prešli od prvih fotografija, koje su bile nasumično rađene telefonom, do ozbiljnih kadrova koji pričaju priču. Nije kliktanje poenta, već osmišljen rad i osmišljena poruka kojom želite da komunicirate.

Očigledno na dobar način uspevam da usmerim studente i da im ukažem na koji način da napreduju i poboljšaju sopstveni rad. To je svakako nagrada sama po sebi.

Ž.S.: Digitalna produkcija nam je omogućila da radimo jedan veliki broj fotografija, da ih lako obrađujemo, lako ih distribuiramo putem društvenih mreža. U kom pravcu ide fotografija? Šta je problem u toj preteranoj dostupnosti kada je reč o profesionalnom radu?

D.K.: Problem je što to možda više nije fotografija, što je to možda više kolažiranje ili nekakva multipliklacija različitih vizuelnih pojava. To ne mora da bude problem, ali kada pričamo o svesti i o buđenju svesti, onda jeste problem jer buđenje svesti ne dolazi sa manipulisanim fotografijama. Sve što je manipulisano na drugi način se obraća našoj svesti i podsvesti, ali to nije ono što mi zovemo fotografijom u tradicionalnom smislu te reči.

Fotografija najpre ide u pravcu virtuelne realnosti. Zapravo već sada znamo da je iskustvo ono što je važno, a da li je to iskustvo „realno“ ili „virtuelno“ to postaje manje važno. Za mene je sve to zastrašujuće, ali vidim da mlađi ljudi nemaju problem sa tim shvatanjem.

Ž.S.: Jedno je pogled profesionalaca ka tradicionalnoj fotografiji koja nije podložna dizajnu fotografije, dok imamo i čisto dizajnerski obrađenu fotografiju koja može da izmanipuliše sve segmente fotografije. Kada pokušavam da približim fotografiju nastojim da razdvojim ta dva segmenta, da fotograf mora da nauči da misli fotografski i da fotografiše. Kojoj vrsti fotografa Vi pripadate?

D.K.: Ne bih se opredelila isključivo ni za jedno ni za drugo. Ja takođe manipulišem fotografijama ali onda ih možda neću nazvati fotografijom, radije ću ih nazvati kolažima kada se bavim vrstom fotografije gde ću tendenciozno da radim manipulaciju. Slažem se sa Vama da morate da razmišljate fotografski, ako pričamo o fotografiji u tradicionalnom smislu. Ako ćemo da pričamo recimo o dokumentarnosti nekog događaja onda mi moramo da se trudimo da budemo što je više moguće objektivni. Objektivnost ne postoji, zato naglašavam „što je više moguće“.

I Vi i ja ćemo izabrati drugi kadar iz ove vizure što je ispred nas i samim tim ćemo da komuniciramo drugu poruku. Ali i pored toga trudićemo se da što manje utičemo na ono šta je u tom kadru. Pokušaću da budem neko ko je na jasan način komunicirao nešto što se desilo meni ispred očiju i nešto što sam odlučila da prenesem dalje. U ovom slučaju nikakva manipulacija ne dolazi u obzir.

Ž.S.: Kada pričamo o umetničkoj fotografiji dozvoljeno je kombinovanje u apstraktnoj ili nekoj drugoj vrsti fotografije. Da li ima neki fotograf koji sa umetničkog aspekta Vama privlači posebno pažnju?

D.K.: Uvek volim da izdvojim Eliot Irvita koji je dokumentarni fotograf, ali je uvek unosio i određenu dozu humora u svoje fotografije. On objedinjuje ono što je meni važno u fotografiji: trenutak, tradicionalni pristup kadriranju i razmišljanju o fotografiji. On takođe donosi i jednu određenu dozu iščašenosti, kao lični pečat, kojim nam omogućava da na specifičan način vidimo skrivene kutke onoga što se zove svakodnevica.

Ž.S.: Fotografija kao jedan od segmenata medija u kombinaciji sa ovim drugim medijima svakako može da se pretoči u neku drugu vrstu medija. Iz klasične fotografije mi danas možemo da napravimo video snimak, pokretnu fotografiju, možemo da manipulišemo na razne načine. To spada u domen predmeta koji takođe predajete koji nosi naziv interdisciplinarna istraživanja u oblasti grafičkog dizajna. Šta istražujete u okviru predmeta?

D.K.: Istražujemo na koje načine više medija možete da spojite u jedan likovno-dizajnerski izraz. U tom smislu razmišljamo o onome šta hoćemo da kažemo. Moramo da razmišljamo i u načinu kao i o kontekstu u kome saopštavate tu poruku. Nije važno da samo postavite slike na zid; važna je priča ali je važno i kako ste je ispričali. Moramo da razmišljamo o onome što je samo delo, ali i o prostornom delovanju kao i čitanju tog rada.

Ž.S.: Za sam kraj razgovora, zamoliću Vas da napravite izbor od deset Vaših najboljih fotografija sa nekim kratkim opisima da publika Ars medije može da pogleda Vaše radove.

D.K.: Dogovoreno.

Fotografije:

Oblici 1, 2 i 3: Skulptorski pristup fotografiji ili kako bih iz jednog bloka izvajala telo.

Topografija 1, 2 i 3: U ovoj seriji fotografija je zanimljiva promena perspektive kada nešto što je u horinzontali, ispod nas podignemo na vertikalu, u nivo očiju. Samim tim činom se menja čitanje, pa potom i značenje vizuelne pojave. Sliku postavljenu u nivo očiju počinjemo da posmatramo kao nekakav reljef i kao nešto što više ima potencijalno duhovno značenje, za razliku od onoga preko čega preskačemo svakodnevno. Bilo mi je zanimljivo da zapazim različite reljefe i uočim različite topografije gradova.

Retikulacija, mreškanje (eksperiment): Ova serija fotografija je rađena analognim fotoaparatom. Namerno sam eksperimentisala sa filmom – potapala sam ga iz fiksira u ledenu vodu i na taj način izazivala pucanje emulzije.