U prepunoj Galeriji i sali Kulturnog centra Novi Sad otvorena je izložba i predstavljena monografija „Snatrenja“ našeg istaknutog slikara Dimitrija Kolarevića. Autor monografije je ćerka umetnika, Snežana Mandić koja je želeći da sačuva od zaborava opus očevih akvarela, javnosti predstavila bogatstvo njegovog života i dela.
Na otvaranju izložbe i promociji monografije govorili su: dr Danilo Vuksanović, Snežana Mandić, Kosa Pakušavskij, Saša Ševo, Goran Rodić, dr Dragan Mrkšić, Ana Rajić, Viktor Zubko, Sunčica Radulović i Ivana Radujkov. Muzički program realizovao je Elvis Mustafić, a događaj je kamerom propratio Željko Savić. Štampu monografije uradila je štamparija Balaton, autor fotografija akvarela je Martin Candir.
Izložbu kao i monografiju možete pogledati do 15.1.2024. u KC Novi Sad, Katolička porta 5.
U želji da objedinimo i pažljivo sačuvamo delić biranih akvarela koji čine suštinu bića slikara Dimitrija Kolarevića, došli smo na ideju da ih ovom monografijom odenemo u topli ogrtač svoje ljubavi ne bismo li ih zaštitili od strujanja hladnih vetrova prolaznosti.
U izobilju lepote akvarela koje nam je podarilo Dimitrijevo istančano stvaralačko oko i vešta ruka, uz pomoć prijatelja i kolega slikara, ljubitelja i poznavalaca njegovog života i stvaralaštva, razvrstali smo ih u zasebne celine i krunisali tekstovima.
Uvek se budio u svitanje, onda kada se noć iskrada, a snovi još traju pa nestaju. Tada biće lelujavo treperi u neobjašnjivom smiraju nakon tumaranja po predelima nedokučivog zvezdanog sveta. Četkicom, produžetkom svoje duše, kretao se po širokoj belini sličan bestelesnom vitezu koji kao da nešto kroji, šije i ređa. Udubljen, zamišljen, neretko veoma nežan, pažljivo i dugo gleda u beskrajnu belinu posuvši po njoj svojim dugim prstima, kao da je začinjava, svetlucave iskre svoje duše.
Dimitrije, slikajući, život koji je snevao stavljao je u ravan sa životom koji je živeo. A snevao je mnogo, lepo i večito. Plovio je sferama osećanja čas nežno, poput provejanih latica prolećnih cvetova, čas snažno poput odbegle jedrilice koja se nestašno otrgla iz dečačke ruke i otplovila daleko, daleko u moru njegovih modro plavičastih suza, u beskraj. I tako večito zagledan iza tananih trepavica, tog magičnog prozračnog sukna koje odvaja javu od sna satkanog od snatrenja, Dimitrije Kolarević znalački nam je zabeležio, potezom čvrstim, vodenim, širokim, tragove svoje prozračne i bogate duše, tragove jedinstvenog života, i dao nam putokaze na životnim bespućima.
I dalje verujemo da tamo gde sada postoji pod velom tajni i dalje sneva nam i kroji nedoslikane predele čudesnog nebesnog svoda.
S neizmernom ljubavlju i poštovanjem,
ćerka Snežana Mandić
Mera svetlosti i senke Dimitrija Kolarevića
Slikarstvo je disciplina duha. Boja iskazuje unutrašnju nameru umetnika i zajedno sa drugim likovnim elementima ostvaruje harmonične predstave univerzalnog jezika. U uticajima koji opsedaju umetnike na nesvesnom nivou ali i racionalno, vekovima svedočimo kako se slikarstvo razvija uprkos svemu i nastavlja da traje i obuzima pažnju publike. Galerije i muzeji su centri mnogostrukih dešavanja gde se o umetnosti govori i piše. Tematske i retrospektivne izložbe, razgovori i predavanja, doprinose da se umetnička dela što bolje razumeju i budu dostupna što većem broju ljudi. To je posao nadogradnje umetničkog dela, nakon što se umetnikov život završi, njegovo nasleđe moramo obrađivati, prezentovati i nanovo iščitavati. Imao sam dovoljno sreće da za svog dosadašnjeg života upoznam mnogo umetnika. Neki od njih su obeležili moj put a mnogi od njih su mi i danas dragi prijatelji sa kojima razgovaram o slikarskom poslu.
Naročito sam ponosan na one kolege koji su mi svojim iskustvom i ljudskom dobrotom pokazali kako umetnost nije bodljikavi bauk već jednostavan stav prema sopstvenoj ideji. Dobrim delom, tome me je učio i Dimitrije Kolarević, slikar gospodske odmerenosti, bistre likovnosti i kontrolisane energičnosti.
I znam da nije lako sabrati život na nekoliko stranica teksta u odnosu na ličnost koja je proživela godine slikajući, menjala poglede na svet, trajala, i na samom kraju, preselila svoje (slikarske) alate na drugu obalu. Zaustavljanje trenutka nečijeg trajanja jednako je pokušaju da se uhvati pravac plamena ili nemirni tok nedostižne lepote. Zahvaljujući osobenosti i tragovima koje nam je ličnost Dimitrija Kolarevića ostavila u legat, možemo mnogo bolje misliti o tajni života i stvaranja – istovremeno.
Dimitrije Kolarević je za sobom izlivao snopove likovnih ispovesti, tragalačke napore vizuelnog sveta koji se pred njim na platnu i papiru gradio a u stvarnosti neminovno rušio. Taj međuprostor delovanja zapravo je prelazak na stranu imaginarnog kvaliteta života, gde se stvaralački proces izjednačava sa osnovnom životnom potrebom. Svakako da su slikarske avanture daleko jasnije običnom čoveku kada ih posmatra ovako složene i sistematizovane po temama i motivima kako bi se što bolje sagledao nepregledan opus izdašnog stvaraoca kakav je bio Dimitrije Kolarević. Za to nam služe knjige i umetničke monografije, da u njima tražimo ono najuspelije i najsvetlije unutar jednog slikarskog opusa.
Zašto su se slikarski pasaži Dimitrija Kolarevića ovako razvukli ispred naših nemirnih očiju? Zbog čega su se sve ove situacije i scene umnožile do beskrajnog ponavljanja kao da hoće da nam kažu koliko je nesaglediva granica umetničke misli?
Možebiti da se svaki ovozemaljski završetak smatra neprimetnom prekretnicom, uzaludnom željom da se sve jednom okonča. Ipak, mi znamo da to nije tačno. Znamo i da se svetovi ne mogu premeriti u svojoj beskonačnosti i da postoje na više različitih međusobno povezanih nivoa. U slučaju slikarskog „završetka“ radi se o posve drukčijem zagovoru vremena, u nadi da će se svaki pretinac prošlosti jednom otvoriti i ponovo iz sebe početi da toči nove slike, jednu za drugom. Kada bi zamišljali Dimitrijev lik, kako nas šeretski posmatra sa one strane reke, fokusiran na likovni problem koji je sam sebi zadao, ne bi se mogli oteti utisku da je svaki njegov potez jedno veliko slovo, inicijalni početak istinskog kreatora zamašnog kapaciteta.
Taj početak nije strogo definisan niti omeđen neizostavnim težnjama da se ukalupi odeređenim pravcem i da mu se tako, eventualnim dodatkom izam zapečati samosvojnost. U vremenima postmodernih strujanja i odaljavanja od likovnih postulata, savremena umetnost se transformisala u stoglavu neman koja grabi ispred sebe i u sebe usisava svaku unapred postavljenu prepoznatljivost. Možda zbog toga delo Dimitrija Kolarevića nije upisano u analima fenomena uz prefiks novih tendencija. Možemo o tome misliti ali sigurno je, da se na zamišljenom dugačkom stablu sa nizom srpskih umetnika vojvođanske ravnice Dimitrijeva nebesna stolica nalazi visoko uz poznate majstore četke, kao uporište budućim generacijama koje odluče da krenu sličnim putem.
Samo letimičan pogled na golemo delo Dimitrija Kolarevića daće nam impuls sveobuhvatne slikarske ličnosti bez obzira na tehnike. A bogati odabir motiva, zastupljen u ovoj knjizi odneće nas ka brojnim stranama naših potisnutih predstava, idealističkih kontura primamljive lepote ženskog tela ili skrivenih kutaka nekadašnjih ostava. Pre nego ih pomenemo i delimično zagrebemo opisujući ih, podsetimo se da slikar Dimitrije Kolarević uvek slika svet koji ga okružuje i koji ga ispunjava jakim osećajem pripadnosti. Pitanje identiteta za slikara jeste istovremeno i odgovor na pitanje o poreklu umetničkog dela. Slikar slika sebe u ogledalu zagledan u stvari i svet oko sebe.
Istražujući okolinu likovnom prizmom i uosećavanjem sa ljubavlju prema objektu interesovanja, Kolarević izgrađuje neraskidivu vezu sa onostranim, u istančanim senzibilitetu posmatranja i apsolutnom skladu sa tehničkom izvedbom. Svima su dobro poznate floskule koje govore o tome kako je akvarel najzahtevnija slikarska tehnika. Upravo tako, jer, radi se o slikarskoj tehnici koja se izvodi na specijalno upojnom papiru u trenutku kada vreme za umetnika ubrzano prolazi i u isti mah ne prašta ni najmanju grešku. Tačnije, radi se o propustu kojeg nije moguće ispraviti. Zbog toga, od umetnika se očekuje izuzetna intuicija, osetljivost i taktilna preciznost, koja je u stanju da proizvede savršeno organizovanu sliku na kojoj svaka senka i svetlo uzajamno obrazuju jasan prikaz, likovno delo, sasvim različito od drugih slikarskih tehnika. Između ostalog, to je bio i ostao jedan od najsnažnijih kvaliteta Dimitrija Kolarevića – akvarel.
Pigmenti i voda vođeni četkom, Dimitrijevom veštom rukom i pronicljivim okom zavirivale su po različitim motivskim pasažima i bez obzira na njihove, posve raznolike karakteristike, uvek su zajedno zvečali izvesnom svetlošću. Više nego originalan, u savršenstvu majstorskih bravura u izlivenim pigmentima, nijansama i dramatičnim kontrastima, Kolarević je pažljivo slagao svoje slikarske svetove, kao na policama intimnog prostora. Iako se ponekad, kako je sam govorio, sve odvijalo poput nekog svečanog rituala umreženih poteza, na akvarelima se može sagledati osnova slikarevog creda. I ne bi pogrešili kada bi celokupan opus Dimitrija Kolarevića na akvarel papirima imenovali kao svesrdnu odu sećanju. Uspomene su na papirima kao zabeleške potisnute prošlosti, idilične slike enterijera i eksterijera bez prisustva ljudi. S druge strane, ljude na akvarelima Dimitrija Kolarevića možemo podeliti na dve strogo definisane grupe. Prva je erotski zagledana u delikatne uglove ženskog tela u prizornim postavkama montiranih slučajeva. Sa veoma malo elemenata nagoveštava se mnogo. Nasuprot stoje portreti, lica, autoportreti i naličja frizura smešteni u prečišćenoj vizuri blage zamišljenosti i sete.
Ipak, trebalo bi istaći očiglednu činjenicu koja govori u prilog tvrdnji da su Dimitriju Kolareviću motivi bili samo intenzivni povodi, poprišta za likovna razračunavanja. Jednako setno na njegovim akvarelima deluju i skupovi dečijih igračaka baš kao i vozovi. U akvarelnim rapsodijama životinje se izjednačavaju sa pejzažem, ulice gradova se stapaju sa nebeskim talasima a nehajno pobacana stara pisma aludiraju na materijalne ostatke zaboravljene ljubavi i pažnje. Sentimentalnost ukupnog dela na papiru nije usmerena na patetične odsjaje uglancanih dečijih cipelica. Pre će biti da su svi ovi povodi (motivi) Dimitriju bili okvir za iznalaženje što složenijeg likovnog problema. Struktura islikanih površina u idealnoj je srazmeri sa neislikanim površinama što akvarel čini još funkcionalnijim. Oko posmatrača nije svesno tog neprimetnog a toliko važnog odnosa. U njemu se prepoznaje istančan osećaj za meru i sposobnost da se zanemari suvišno kako bi se istakla atmosfera, nevidljiva na slikarevom predlošku. Upravo taj prenos u drugu dimenziju likovnim sredstvima predstavlja suštinski zadatak Kolarevićeve umetnosti. Transfer iz viđenog može se izmeriti vanserijskom interpretacijom a da se pritom ne izgubi svežina živog posmatranja – bilo da se radi o izvijenoj liniji ženskog tela ili zadimljenoj crnoj, dinamičnoj lokomotivi. Sve je podređeno umetničkoj, baroknoj raspevanosti. Kolarevićevi akvareli su kolorističke vinjete, ukrasi sumorne stvarnosti, prepevani doživljaji iz prošlosti obnovljeni slikarevim umećem.
Slikarska poruka Dimitirija Kolarevića nije gromoglasni proglas prepun velikih reči i istih takvih očekivanja. Njegova vest odnosi se na sadržaj sa stranica požutelih uspavanki, tajnih ljubavnih pisama iz armije, zapisa recepata na obodu papirnih omotača, u tamnini zamućenih, zlatom opervaženih ogledala što nas posmatraju sa zidova bezimenih salona. Slikarski rukopis je izazov koji nas omamljene, dovodi pred kapiju romantičnog zamka, kao pred istoriju zamagljenog detinjstva, nikad dovoljno proživljenog i dosanjanog.
Čitav ovaj svet likovnih senzacija u službi je memorije, bio i ostao. I veoma je dobro što Dimitrijeva kćerka Sneška Mandić zna zbog čega je važno baštiniti ovakav pogled na svet koji nas okružuje. U danima pred nama, ona će istrajati da što više pokaže iz asortimana Velikog Majstora svetla i senke, njenog oca Dimitrija Kolarevića. A knjiga koju držite u rukama, znajte da je plod te neizmerne ljubavi i poštovanja, kao zalog koji nikad ne može pokriti dug prema onima koji su nam podarili život.
U slavu Svetlosti.
dr Danilo Vuksanović
Izvor: TV Ars Medija portal
Fotografije: Škola fotografije Ars akademija (Nemanja Nikša) i Martin Candir