У препуној Галерији и сали Kултурног центра Нови Сад отворена је изложба и представљена монографија „Снатрења“ нашег истакнутог сликара Димитрија Kоларевића. Аутор монографије је ћерка уметника, Снежана Мандић која је желећи да сачува од заборава опус очевих акварела, јавности представила богатство његовог живота и дела.
На отварању изложбе и промоцији монографије говорили су: др Данило Вуксановић, Снежана Мандић, Kоса Пакушавскиј, Саша Шево, Горан Родић, др Драган Мркшић, Ана Рајић, Виктор Зубко, Сунчица Радуловић и Ивана Радујков. Музички програм реализовао је Елвис Мустафић, а догађај је камером пропратио Жељко Савић. Штампу монографије урадила је штампарија Балатон, аутор фотографија акварела је Мартин Цандир.
Изложбу као и монографију можете погледати до 15.1.2024. у KЦ Нови Сад, Kатоличка порта 5.
У жељи да објединимо и пажљиво сачувамо делић бираних акварела који чине суштину бића сликара Димитрија Kоларевића, дошли смо на идеју да их овом монографијом оденемо у топли огртач своје љубави не бисмо ли их заштитили од струјања хладних ветрова пролазности.
У изобиљу лепоте акварела које нам је подарило Димитријево истанчано стваралачко око и вешта рука, уз помоћ пријатеља и колега сликара, љубитеља и познавалаца његовог живота и стваралаштва, разврстали смо их у засебне целине и крунисали текстовима.
Увек се будио у свитање, онда када се ноћ искрада, а снови још трају па нестају. Тада биће лелујаво трепери у необјашњивом смирају након тумарања по пределима недокучивог звезданог света. Четкицом, продужетком своје душе, кретао се по широкој белини сличан бестелесном витезу који као да нешто кроји, шије и ређа. Удубљен, замишљен, неретко веома нежан, пажљиво и дуго гледа у бескрајну белину посувши по њој својим дугим прстима, као да је зачињава, светлуцаве искре своје душе.
Димитрије, сликајући, живот који је сневао стављао је у раван са животом који је живео. А сневао је много, лепо и вечито. Пловио је сферама осећања час нежно, попут провејаних латица пролећних цветова, час снажно попут одбегле једрилице која се несташно отргла из дечачке руке и отпловила далеко, далеко у мору његових модро плавичастих суза, у бескрај. И тако вечито загледан иза тананих трепавица, тог магичног прозрачног сукна које одваја јаву од сна сатканог од снатрења, Димитрије Kоларевић зналачки нам је забележио, потезом чврстим, воденим, широким, трагове своје прозрачне и богате душе, трагове јединственог живота, и дао нам путоказе на животним беспућима.
И даље верујемо да тамо где сада постоји под велом тајни и даље снева нам и кроји недосликане пределе чудесног небесног свода.
С неизмерном љубављу и поштовањем,
ћерка Снежана Мандић
Мера светлости и сенке Димитрија Коларевића
Сликарство је дисциплина духа. Боја исказује унутрашњу намеру уметника и заједно са другим ликовним елементима остварује хармоничне представе универзалног језика. У утицајима који опседају уметнике на несвесном нивоу али и рационално, вековима сведочимо како се сликарство развија упркос свему и наставља да траје и обузима пажњу публике. Галерије и музеји су центри многоструких дешавања где се о уметности говори и пише. Тематске и ретроспективне изложбе, разговори и предавања, доприносе да се уметничка дела што боље разумеју и буду доступна што већем броју људи. То је посао надоградње уметничког дела, након што се уметников живот заврши, његово наслеђе морамо обрађивати, презентовати и наново ишчитавати. Имао сам довољно среће да за свог досадашњег живота упознам много уметника. Неки од њих су обележили мој пут а многи од њих су ми и данас драги пријатељи са којима разговарам о сликарском послу.
Нарочито сам поносан на оне колеге који су ми својим искуством и људском добротом показали како уметност није бодљикави баук већ једноставан став према сопственој идеји. Добрим делом, томе ме је учио и Димитрије Коларевић, сликар господске одмерености, бистре ликовности и контролисане енергичности.
И знам да није лако сабрати живот на неколико страница текста у односу на личност која је проживела године сликајући, мењала погледе на свет, трајала, и на самом крају, преселила своје (сликарске) алате на другу обалу. Заустављање тренутка нечијег трајања једнако је покушају да се ухвати правац пламена или немирни ток недостижне лепоте. Захваљујући особености и траговима које нам је личност Димитрија Коларевића оставила у легат, можемо много боље мислити о тајни живота и стварања – истовремено.
Димитрије Коларевић је за собом изливао снопове ликовних исповести, трагалачке напоре визуелног света који се пред њим на платну и папиру градио а у стварности неминовно рушио. Тај међупростор деловања заправо је прелазак на страну имагинарног квалитета живота, где се стваралачки процес изједначава са основном животном потребом. Свакако да су сликарске авантуре далеко јасније обичном човеку када их посматра овако сложене и систематизоване по темама и мотивима како би се што боље сагледао непрегледан опус издашног ствараоца какав је био Димитрије Коларевић. За то нам служе књиге и уметничке монографије, да у њима тражимо оно најуспелије и најсветлије унутар једног сликарског опуса.
Зашто су се сликарски пасажи Димитрија Коларевића овако развукли испред наших немирних очију? Због чега су се све ове ситуације и сцене умножиле до бескрајног понављања као да хоће да нам кажу колико је несагледива граница уметничке мисли?
Можебити да се сваки овоземаљски завршетак сматра неприметном прекретницом, узалудном жељом да се све једном оконча. Ипак, ми знамо да то није тачно. Знамо и да се светови не могу премерити у својој бесконачности и да постоје на више различитих међусобно повезаних нивоа. У случају сликарског „завршетка“ ради се о посве друкчијем заговору времена, у нади да ће се сваки претинац прошлости једном отворити и поново из себе почети да точи нове слике, једну за другом. Када би замишљали Димитријев лик, како нас шеретски посматра са оне стране реке, фокусиран на ликовни проблем који је сам себи задао, не би се могли отети утиску да је сваки његов потез једно велико слово, иницијални почетак истинског креатора замашног капацитета.
Тај почетак није строго дефинисан нити омеђен неизоставним тежњама да се укалупи одеређеним правцем и да му се тако, евентуалним додатком изам запечати самосвојност. У временима постмодерних струјања и одаљавања од ликовних постулата, савремена уметност се трансформисала у стоглаву неман која граби испред себе и у себе усисава сваку унапред постављену препознатљивост. Можда због тога дело Димитрија Коларевића није уписано у аналима феномена уз префикс нових тенденција. Можемо о томе мислити али сигурно је, да се на замишљеном дугачком стаблу са низом српских уметника војвођанске равнице Димитријева небесна столица налази високо уз познате мајсторе четке, као упориште будућим генерацијама које одлуче да крену сличним путем.
Само летимичан поглед на големо дело Димитрија Коларевића даће нам импулс свеобухватне сликарске личности без обзира на технике. А богати одабир мотива, заступљен у овој књизи однеће нас ка бројним странама наших потиснутих представа, идеалистичких контура примамљиве лепоте женског тела или скривених кутака некадашњих остава. Пре него их поменемо и делимично загребемо описујући их, подсетимо се да сликар Димитрије Коларевић увек слика свет који га окружује и који га испуњава јаким осећајем припадности. Питање идентитета за сликара јесте истовремено и одговор на питање о пореклу уметничког дела. Сликар слика себе у огледалу загледан у ствари и свет око себе.
Истражујући околину ликовном призмом и уосећавањем са љубављу према објекту интересовања, Коларевић изграђује нераскидиву везу са оностраним, у истанчаним сензибилитету посматрања и апсолутном складу са техничком изведбом. Свима су добро познате флоскуле које говоре о томе како је акварел најзахтевнија сликарска техника. Управо тако, јер, ради се о сликарској техници која се изводи на специјално упојном папиру у тренутку када време за уметника убрзано пролази и у исти мах не прашта ни најмању грешку. Тачније, ради се о пропусту којег није могуће исправити. Због тога, од уметника се очекује изузетна интуиција, осетљивост и тактилна прецизност, која је у стању да произведе савршено организовану слику на којој свака сенка и светло узајамно образују јасан приказ, ликовно дело, сасвим различито од других сликарских техника. Између осталог, то је био и остао један од најснажнијих квалитета Димитрија Коларевића – акварел.
Пигменти и вода вођени четком, Димитријевом вештом руком и проницљивим оком завиривале су по различитим мотивским пасажима и без обзира на њихове, посве разнолике карактеристике, увек су заједно звечали извесном светлошћу. Више него оригиналан, у савршенству мајсторских бравура у изливеним пигментима, нијансама и драматичним контрастима, Коларевић је пажљиво слагао своје сликарске светове, као на полицама интимног простора. Иако се понекад, како је сам говорио, све одвијало попут неког свечаног ритуала умрежених потеза, на акварелима се може сагледати основа сликаревог creda. И не би погрешили када би целокупан опус Димитрија Коларевића на акварел папирима именовали као свесрдну оду сећању. Успомене су на папирима као забелешке потиснуте прошлости, идиличне слике ентеријера и екстеријера без присуства људи. С друге стране, људе на акварелима Димитрија Коларевића можемо поделити на две строго дефинисане групе. Прва је еротски загледана у деликатне углове женског тела у призорним поставкама монтираних случајева. Са веома мало елемената наговештава се много. Насупрот стоје портрети, лица, аутопортрети и наличја фризура смештени у пречишћеној визури благе замишљености и сете.
Ипак, требало би истаћи очигледну чињеницу која говори у прилог тврдњи да су Димитрију Коларевићу мотиви били само интензивни поводи, попришта за ликовна разрачунавања. Једнако сетно на његовим акварелима делују и скупови дечијих играчака баш као и возови. У акварелним рапсодијама животиње се изједначавају са пејзажем, улице градова се стапају са небеским таласима а нехајно побацана стара писма алудирају на материјалне остатке заборављене љубави и пажње. Сентименталност укупног дела на папиру није усмерена на патетичне одсјаје угланцаних дечијих ципелица. Пре ће бити да су сви ови поводи (мотиви) Димитрију били оквир за изналажење што сложенијег ликовног проблема. Структура исликаних површина у идеалној је сразмери са неисликаним површинама што акварел чини још функционалнијим. Око посматрача није свесно тог неприметног а толико важног односа. У њему се препознаје истанчан осећај за меру и способност да се занемари сувишно како би се истакла атмосфера, невидљива на сликаревом предлошку. Управо тај пренос у другу димензију ликовним средствима представља суштински задатак Коларевићеве уметности. Трансфер из виђеног може се измерити вансеријском интерпретацијом а да се притом не изгуби свежина живог посматрања – било да се ради о извијеној линији женског тела или задимљеној црној, динамичној локомотиви. Све је подређено уметничкој, барокној распеваности. Коларевићеви акварели су колористичке вињете, украси суморне стварности, препевани доживљаји из прошлости обновљени сликаревим умећем.
Сликарска порука Димитирија Коларевића није громогласни проглас препун великих речи и истих таквих очекивања. Његова вест односи се на садржај са страница пожутелих успаванки, тајних љубавних писама из армије, записа рецепата на ободу папирних омотача, у тамнини замућених, златом оперважених огледала што нас посматрају са зидова безимених салона. Сликарски рукопис је изазов који нас омамљене, доводи пред капију романтичног замка, као пред историју замагљеног детињства, никад довољно проживљеног и досањаног.
Читав овај свет ликовних сензација у служби је меморије, био и остао. И веома је добро што Димитријева кћерка Снешка Мандић зна због чега је важно баштинити овакав поглед на свет који нас окружује. У данима пред нама, она ће истрајати да што више покаже из асортимана Великог Мајстора светла и сенке, њеног оца Димитрија Коларевића. А књига коју држите у рукама, знајте да је плод те неизмерне љубави и поштовања, као залог који никад не може покрити дуг према онима који су нам подарили живот.
У славу Светлости.
др Данило Вуксановић
Извор: ТВ Арс Медија портал
Фотографије: Школа фотографије Арс академија (Немања Никша) и Мартин Цандир