У уторак, 11. маја у Српском народном позоришту, одржана је конференција за медије поводом премијере балета „Мадам Батерфлај“ Петера Бројера.
Балет „Мадам Батерфлај“ настаје у копродукцији Српског народног позоришта и аустријске балетске куће Европа балет, из Санкт Пелтена (Europaballett, St. Pölten).
На конференцији су учествовали: Зоран Ђерић, управник СНП-а, Драгана Милошевић, секретар за културу, информисање и односе са верским заједницама, Тони Ранђеловић, директор Балета, Петер Бројер, кореограф и редитељ (Европа балет), солисти: Ана Ђурић, Самјуел Бишоп, Ничика Шибата (Европа балет) и Флоријан Кадор (Европа балет) и Сенка Петровић, пројектни менаџер СНП-а.
Прва премијерна подела је у петак 14. маја на сцени „Јован Ђорђевић“ у 19.00 часова, а друга у уторак, 18. маја.
Пројекат су подржали Министарство културе и информисања Србије, Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, ЕУ – Јапан фест, Аустријски културни форум Београд, Фондација „Нови Сад 2021 – Европска престоница културе“, Департман за уметност и културу покрајине Доње Аустрије и Град Санкт Пелтен.
Петер БРОЈЕР: Принцеза Месеца
Интервју
– Пред каквим све изазовима сте били када сте правили балет?
Волим ову оперу Мадам Бaтерфлaj, али верујем да балетом, кроз наша тела, можемо још интензивније да изразимо осећања радости, туге и бола и желео бих да испричам и другу страну приче. Желео бих да продрем дубље у душе ликова и осветлим културне разлике.
– Шта Вас је мотивисало да направите Вашу балетску причу?
Као играч, често сам наступао у Јапану и увек сам био фасциниран том културом. Естетика архитектуре, малих ствари, сликарства и… свака шоља чаја је јединствена. Кодекс части је у вези с њиховим мистичним световима и њиховим дивним легендама и бајкама. Исто тако желим да упоредим две културе, Јапана и САД-а, посебно у њиховим осећањима, вредностима и емоцијама.
– Који стил игре преовладава, или су равномерно присутни и класичан и неокласичан покрет?
Живимо у времену, и то је дивно, када можемо преплитати све стилове заједно, у зависности од тога шта прича захтева. Тако да сам, наравно, уткао различите плесне изразе. Пркошење гравитацији, љубав и нити такође могу зрачити агресивно. Све je у неокласичној форми, заједно са савременим покретима, контракцијама и џез елементима (посебно у америчкој сцени интегрисани су и покрети мјузикла и џез балета) и реалистичким глумачким реакцијама, али без балетске пантомиме.
– Ко су главни ликови и како их градите у односу са споредним ликовима? Ко је Ћо-Ћо-сан?
Главни лик је Принцеза Месеца која жели да се преобрази у Ћо-Ћо-сан.
Пинкертон је површни амерички официр који је природно фасциниран егзотичним, њему непознатим емоционалним светом Ћо-Ћо-сан, али не схвата да је за њу обећање од велике важности и, рекао бих да ће, ако се он не врати, она изгубити част и лик. То је трећина оригиналне приче, Принцезе Месеца и сцена које сам замислио (попут америчког венчања, сцене „Време пролази“ и месечевих сцена). Увек сам се питао шта Пинкертон ради у Америци, зашто је заборавио Ћо-Ћо-сан.
– Колико има Пучинијеве Мадам Батерфлај у Вашем балету?
Рекао бих мало. Трећина прати оригиналну причу. Један део приче је Америка и остало је моја фикција.
– Познато је да Пучинијева опера МадамБатерфлај дело у којем нема скоро никакве радње и да су у фокусу трагедија једне Јапанке и лирско осећање.
То сам желео да исправим. Нисам желео да прикажем клише потчињене и слабе жене, већ њену снагу воље, њену унутрашњу снагу и њене капацитете у животном искуству.
– Којим све средствима постижете динамику радње, а којима добијате на снази лирске експресивности?
То се такође огледа у мом избору музике (музика јапанских композитора за велике класичне оркестре са јапанским соло инструментима, филмска музика, кодо бубњеви, и као контраст нумере On The Town Леонарда Бернштајна). Сценографија је једноставна форма јапанске куће, све сцене у Јапану су сликане и анимиране у јапанском стилу. Америка је веома упадљива. Тако да су та два света у снажном визуелном контрасту.
Емоције су преточене у светло, а такође их подржава и музика.
– Шта се све очитава од универзалних симбола и шта они значе?
Очев сепуку даје Ћо-Ћо-сан моћ да одлучи о свом животу кроз стару традицију. Дете је њен емоционални мост до стварног живота, можда из жеље да прекине са традицијом.
– У каквом односу стоје Пролог и Епилог и шта реферише?
Апстрактне сцене Пролога и Епилога су форме које уоквирују причу – то је мање-више свет Принцезе Месеца. Бонзаи симболизује живот. Те две сцене и жудња за људским осећањима су наша велика мистерија живота.
„Чекајући срећу исто је као чекајући смрт“.
И. И. К.
(превод: С. Петровић)
Либрето Мадам Батерфлaj
Чежња Принцезе Месеца да осети људске емоције
Део I
Пролог почиње у свету Принцезе Месеца као велика, мистична плесна сцена.
Пинкертон и Шарплес долазе у јапанску кућу америчког конзула. Горо све аранжира и представља им Сузуки, Ћо-Ћо-сан и још четири гејше. Пинкертон се заљубљује у Ћо-Ћо-сан и изнајмљује кућу у којој ће живети заједно са Ћо-Ћо-сан и Сузуки.
Ћо-Ћо-сан прича о свом оцу који је починио сепуку и како је постала гејша.
Пинкертон и Ћо-Ћо-сан ступају у брак по традиционалном јапанском обичају. Ујак Бонзо прекида церемонију и покушава да спречи венчање.
Сузуки припрема Ћо-Ћо-сан за прву брачну ноћ. Велики љубавни дует. Пинкертон обећава Ћо-Ћо-сан да ће се вратити следећег пролећа.
Године пролазе. Ћо-Ћо-сан је родила сина и жељно очекује повратак Пинкертона.
Део II
Пинкертон се вратио у Сједињене Америчке Државе и заборавља на Ћо-Ћо-сан. Заведе га друштво. Упознаје Кејт. Они се заљубљују и венчају се…
Ћо-Ћо-сан и њен син чекају Пинкертона. Новца понестаје. Горо долази са богатим Јамадоријем, који жели да се ожени са
Ћо-Ћо-сан. Она га жестоко одбија и избацује Гороа из куће.
Шарплес стиже и доноси Пинкертоново писмо у којем пише да се неће вратити. Ћо-Ћо-сан чита писмо. Ипак, она и даље мисли да ће јој се Пинкертон вратити, као што јој је обећао.
Сањари о њиховом поновном сусрету… и одједном испред ње се појави Кејт, нова Пинкертонова супруга.
Ћо-Ћо-сан тада схвата да Пинкертон неће бити њен и свог сина даје Кејт. Ћо-Ћо-сан одузима себи живот, извршавајући сепуку очевим мачем.
Принцеза Месеца је проживела све људске емоције и вратила се разочарана.
„Чекајући срећу исто је као чекајући смрт“.
Бесмртна Батерфлај
Животне приче увек провоцирају, а највише оне које су преточене у сценско-уметничко дело и настављају свој „други“ живот пред гледаоцима, читаоцима. Eгзотична путописнa литература француског писца и морнаричког официра Пјера Лотија Мадам Хризантема (1887), који је боравио у Јапану 1885, међу првима је утицала на обликовање перцепције јавности о оријенталним земљама, па су из ње црпљене теме, мотиви и пасажи за каснија књижевна и позоришна дела. Велику популарност имала је новела америчког писца Џона Лутера Лонга Мадам Батерфлај (1898), прича о крхкој младој Јапанки Ћо-Ћо-Сан коју изневерава поручник америчке морнарице. Међутим, Пучини је посебно био импресиониран, када је у Ковент гардену, у Лондону 1900, гледао позоришни комад Мадам Батерфлај, настао према поменутој Лонговој новели, али у драматизацији још славнијег америчког драмског писца и позоришног импресарија Дејвида Беласка… Пучини је одлучио да компонује своју Мадам Батерфлај (премијера у миланској Скали 17. фебруара 1904, либретисти Луиђи Илика и Ђузепе Ђакоза, према Беласковој драми), оперско дело које покреће идеје о судару два света, Истока и Запада, о културолошким разликама, односу према традицији, империјализму, религији, филозофији, естетичком контексту, сублимирајући их у делу које и дан-данас изнова буди неподељену пажњу и савременог гледаоца и уметника који ово дело поставља за сцену.
Управо та лирска лепота Пучинијеве партитуре учинила је Мадам Батерфлај безвременом: на сталном је репертоару светских оперских кућа (од класичне до савремене оперске режије у којој доминира покрет и минимализам, каква је на пример у режији Роберта Вилсона, и у сценском покрету Сузуши Ханајаги, 1993, Париска опера), посвећена јој је значајна дискографска колекција (на пример, из 1975, са Мирелом Френи и Лучаном Паваротијем), постоје филмске верзије инспирисане причом о трагичној љубави младе Јапанке, као што су: амерички неми филм Сиднија Олкота (1915), Харакири, немачки неми филм Фрица Ланга (1919), амерички филм Мерионa Герингa (1932), М. Батерфлај Дејвида Кроненберга (1993), затим бродвејски мјузикли (M. Butterfly, 1988, по тексту Дејвида Хванга, извођено више од 800 пута; Мис Сајгон, 1989), настају нека нова уметничка дела (на пример, поводом обележавања 100-годишњице од премијере Пучинијеве Мадам Батерфлај, јапански композитор Шигеаки Сејгуса, компоновао нову оперу 2004), а као мотив препознатљив је уопште у култури.
Мадам Батерфлај је за многе ипак нешто више од једноставног и романтичног значења имена. Заузимајући стално место у светској историји, она је у речнику савремене цивилизације појам и
алегорична слика о свету који нас дефинише, обликује, покреће…
Као балетско дело, први пут је изведено 1955. у кореографији Фредерика Ештона Мадам Хризантема Пјера Лотија. Заинтригиран причом, Ештон је кореографисао соло за Маргот Фонтејн. Исте године је Ештонову Мадам Хризантема, једночин балет на музику Алана Равсторна, премијерно извео Садлер Велс балет, у Ковент гардену, са Елејн Фифилд и Александром Грантом.
Позната је верзија Мадам Батерфлај чувеног аустралијског играча и кореографа Стентона Велча, који је Пучинијево дело преточио у целовечерњи балет, 1995. у Аустралији, a 2005. и у извођењу Балета Питсбург. Године 2010, Аустралијски балет је његово дело изводило у оквиру турнеје (Мелбурн, Аделејд, Сиднеј). Своје верзије и адаптације играли су балетски ансамбли и плесне компаније: Северни балет из Лидса (Велика Британија, оригинална верзија из 1996, а касније обнављана 2002, 2015), у кореографији Дејвида Никсона (носиоца највишег признања за заслуге које додељује краљица), плесна компанија Инсбрук (Аустрија, 2013), Балет Сијена (Италија, 2014), Корејски национални балет, Сеул (Кореја, 2014), Израел Балет, Тел Авив (Израел, 2014), балетске куће из Хјустона и Солт Лејк Ситија(САД, 2016), док је, на пример, у Градском казалишту „Сцена“ из Нове Горице (Словенија, 2009), савремену плесну верзију М Батерфлај остварила група младих играча у споју високе оперске уметности и поп-културе.
Dovunque al mondo Наша Мадам Батерфлај је жанровски ново дело модерне естетике, а настало је заједничкој сарадњи Аустрије, Немачке, Јапана, Словеније и Србије. Целовечерња представа је настала у копродукцији Српског народног позоришта и Европа балета из Санкт Пелтена, просторно и културолошки повезује ауторски тим и балетске играче. Ћо-Ћо-сан је константа у универзуму уметникових визија, каква је и ова Бројерова – Принцеза Месеца која утиче на плиму наших емоција. Као оригинално и атрактивно дело, музички је проткано најтанкоћутнијим звуцима шамисена – од потпуне тишине, преко тихог откуцаја срца и ромињања кише па до громогласних звукова традиционалног јапанског бубња – темељ су пулсирајућег уметничког израза и покрета. Видео пројекције представљају синтезу акварел слика и уметничке анимације, садржавају временске и просторне асоцијације стилизоване разним уметничким техникама (сликама за Јапан, а за Америку видео инсертима и фотографијама), док колорит јапанских традиционалних костима оживљава боје које нам само природа с пролећа може даровати.Али да ипак завршимо у духу апсолутно узбудљивe Пучинијеве мелодијe „Dovunque al mondo“, тј. „Широм света“, једне од најреферентнијих мелодија нежности, лирске топлине и значења речи којима поручујемо да се надамо да ће нашу Мадам Батерфлај многи видети широм света…
Ивана Илић Киш, уредник
Извор: Српско народно позориште