U utorak, 11. maja u Srpskom narodnom pozorištu, održana je konferencija za medije povodom premijere baleta „Madam Baterflaj“ Petera Brojera.
Balet „Madam Baterflaj“ nastaje u koprodukciji Srpskog narodnog pozorišta i austrijske baletske kuće Evropa balet, iz Sankt Peltena (Europaballett, St. Pölten).
Na konferenciji su učestvovali: Zoran Đerić, upravnik SNP-a, Dragana Milošević, sekretar za kulturu, informisanje i odnose sa verskim zajednicama, Toni Ranđelović, direktor Baleta, Peter Brojer, koreograf i reditelj (Evropa balet), solisti: Ana Đurić, Samjuel Bišop, Ničika Šibata (Evropa balet) i Florijan Kador (Evropa balet) i Senka Petrović, projektni menadžer SNP-a.
Prva premijerna podela je u petak 14. maja na sceni „Jovan Đorđević“ u 19.00 časova, a druga u utorak, 18. maja.
Projekat su podržali Ministarstvo kulture i informisanja Srbije, Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, EU – Japan fest, Austrijski kulturni forum Beograd, Fondacija „Novi Sad 2021 – Evropska prestonica kulture“, Departman za umetnost i kulturu pokrajine Donje Austrije i Grad Sankt Pelten.
Peter BROJER: Princeza Meseca
Intervju
– Pred kakvim sve izazovima ste bili kada ste pravili balet?
Volim ovu operu Madam Baterflaj, ali verujem da baletom, kroz naša tela, možemo još intenzivnije da izrazimo osećanja radosti, tuge i bola i želeo bih da ispričam i drugu stranu priče. Želeo bih da prodrem dublje u duše likova i osvetlim kulturne razlike.
– Šta Vas je motivisalo da napravite Vašu baletsku priču?
Kao igrač, često sam nastupao u Japanu i uvek sam bio fasciniran tom kulturom. Estetika arhitekture, malih stvari, slikarstva i… svaka šolja čaja je jedinstvena. Kodeks časti je u vezi s njihovim mističnim svetovima i njihovim divnim legendama i bajkama. Isto tako želim da uporedim dve kulture, Japana i SAD-a, posebno u njihovim osećanjima, vrednostima i emocijama.
– Koji stil igre preovladava, ili su ravnomerno prisutni i klasičan i neoklasičan pokret?
Živimo u vremenu, i to je divno, kada možemo preplitati sve stilove zajedno, u zavisnosti od toga šta priča zahteva. Tako da sam, naravno, utkao različite plesne izraze. Prkošenje gravitaciji, ljubav i niti takođe mogu zračiti agresivno. Sve je u neoklasičnoj formi, zajedno sa savremenim pokretima, kontrakcijama i džez elementima (posebno u američkoj sceni integrisani su i pokreti mjuzikla i džez baleta) i realističkim glumačkim reakcijama, ali bez baletske pantomime.
– Ko su glavni likovi i kako ih gradite u odnosu sa sporednim likovima? Ko je Ćo-Ćo-san?
Glavni lik je Princeza Meseca koja želi da se preobrazi u Ćo-Ćo-san.
Pinkerton je površni američki oficir koji je prirodno fasciniran egzotičnim, njemu nepoznatim emocionalnim svetom Ćo-Ćo-san, ali ne shvata da je za nju obećanje od velike važnosti i, rekao bih da će, ako se on ne vrati, ona izgubiti čast i lik. To je trećina originalne priče, Princeze Meseca i scena koje sam zamislio (poput američkog venčanja, scene „Vreme prolazi“ i mesečevih scena). Uvek sam se pitao šta Pinkerton radi u Americi, zašto je zaboravio Ćo-Ćo-san.
– Koliko ima Pučinijeve Madam Baterflaj u Vašem baletu?
Rekao bih malo. Trećina prati originalnu priču. Jedan deo priče je Amerika i ostalo je moja fikcija.
– Poznato je da Pučinijeva opera MadamBaterflaj delo u kojem nema skoro nikakve radnje i da su u fokusu tragedija jedne Japanke i lirsko osećanje.
To sam želeo da ispravim. Nisam želeo da prikažem kliše potčinjene i slabe žene, već njenu snagu volje, njenu unutrašnju snagu i njene kapacitete u životnom iskustvu.
– Kojim sve sredstvima postižete dinamiku radnje, a kojima dobijate na snazi lirske ekspresivnosti?
To se takođe ogleda u mom izboru muzike (muzika japanskih kompozitora za velike klasične orkestre sa japanskim solo instrumentima, filmska muzika, kodo bubnjevi, i kao kontrast numere On The Town Leonarda Bernštajna). Scenografija je jednostavna forma japanske kuće, sve scene u Japanu su slikane i animirane u japanskom stilu. Amerika je veoma upadljiva. Tako da su ta dva sveta u snažnom vizuelnom kontrastu.
Emocije su pretočene u svetlo, a takođe ih podržava i muzika.
– Šta se sve očitava od univerzalnih simbola i šta oni znače?
Očev sepuku daje Ćo-Ćo-san moć da odluči o svom životu kroz staru tradiciju. Dete je njen emocionalni most do stvarnog života, možda iz želje da prekine sa tradicijom.
– U kakvom odnosu stoje Prolog i Epilog i šta referiše?
Apstraktne scene Prologa i Epiloga su forme koje uokviruju priču – to je manje-više svet Princeze Meseca. Bonzai simbolizuje život. Te dve scene i žudnja za ljudskim osećanjima su naša velika misterija života.
„Čekajući sreću isto je kao čekajući smrt“.
I. I. K.
(prevod: S. Petrović)
Libreto Madam Baterflaj
Čežnja Princeze Meseca da oseti ljudske emocije
Deo I
Prolog počinje u svetu Princeze Meseca kao velika, mistična plesna scena.
Pinkerton i Šarples dolaze u japansku kuću američkog konzula. Goro sve aranžira i predstavlja im Suzuki, Ćo-Ćo-san i još četiri gejše. Pinkerton se zaljubljuje u Ćo-Ćo-san i iznajmljuje kuću u kojoj će živeti zajedno sa Ćo-Ćo-san i Suzuki.
Ćo-Ćo-san priča o svom ocu koji je počinio sepuku i kako je postala gejša.
Pinkerton i Ćo-Ćo-san stupaju u brak po tradicionalnom japanskom običaju. Ujak Bonzo prekida ceremoniju i pokušava da spreči venčanje.
Suzuki priprema Ćo-Ćo-san za prvu bračnu noć. Veliki ljubavni duet. Pinkerton obećava Ćo-Ćo-san da će se vratiti sledećeg proleća.
Godine prolaze. Ćo-Ćo-san je rodila sina i željno očekuje povratak Pinkertona.
Deo II
Pinkerton se vratio u Sjedinjene Američke Države i zaboravlja na Ćo-Ćo-san. Zavede ga društvo. Upoznaje Kejt. Oni se zaljubljuju i venčaju se…
Ćo-Ćo-san i njen sin čekaju Pinkertona. Novca ponestaje. Goro dolazi sa bogatim Jamadorijem, koji želi da se oženi sa
Ćo-Ćo-san. Ona ga žestoko odbija i izbacuje Goroa iz kuće.
Šarples stiže i donosi Pinkertonovo pismo u kojem piše da se neće vratiti. Ćo-Ćo-san čita pismo. Ipak, ona i dalje misli da će joj se Pinkerton vratiti, kao što joj je obećao.
Sanjari o njihovom ponovnom susretu… i odjednom ispred nje se pojavi Kejt, nova Pinkertonova supruga.
Ćo-Ćo-san tada shvata da Pinkerton neće biti njen i svog sina daje Kejt. Ćo-Ćo-san oduzima sebi život, izvršavajući sepuku očevim mačem.
Princeza Meseca je proživela sve ljudske emocije i vratila se razočarana.
„Čekajući sreću isto je kao čekajući smrt“.
Besmrtna Baterflaj
Životne priče uvek provociraju, a najviše one koje su pretočene u scensko-umetničko delo i nastavljaju svoj „drugi“ život pred gledaocima, čitaocima. Egzotična putopisna literatura francuskog pisca i mornaričkog oficira Pjera Lotija Madam Hrizantema (1887), koji je boravio u Japanu 1885, među prvima je uticala na oblikovanje percepcije javnosti o orijentalnim zemljama, pa su iz nje crpljene teme, motivi i pasaži za kasnija književna i pozorišna dela. Veliku popularnost imala je novela američkog pisca Džona Lutera Longa Madam Baterflaj (1898), priča o krhkoj mladoj Japanki Ćo-Ćo-San koju izneverava poručnik američke mornarice. Međutim, Pučini je posebno bio impresioniran, kada je u Kovent gardenu, u Londonu 1900, gledao pozorišni komad Madam Baterflaj, nastao prema pomenutoj Longovoj noveli, ali u dramatizaciji još slavnijeg američkog dramskog pisca i pozorišnog impresarija Dejvida Belaska… Pučini je odlučio da komponuje svoju Madam Baterflaj (premijera u milanskoj Skali 17. februara 1904, libretisti Luiđi Ilika i Đuzepe Đakoza, prema Belaskovoj drami), opersko delo koje pokreće ideje o sudaru dva sveta, Istoka i Zapada, o kulturološkim razlikama, odnosu prema tradiciji, imperijalizmu, religiji, filozofiji, estetičkom kontekstu, sublimirajući ih u delu koje i dan-danas iznova budi nepodeljenu pažnju i savremenog gledaoca i umetnika koji ovo delo postavlja za scenu.
Upravo ta lirska lepota Pučinijeve partiture učinila je Madam Baterflaj bezvremenom: na stalnom je repertoaru svetskih operskih kuća (od klasične do savremene operske režije u kojoj dominira pokret i minimalizam, kakva je na primer u režiji Roberta Vilsona, i u scenskom pokretu Suzuši Hanajagi, 1993, Pariska opera), posvećena joj je značajna diskografska kolekcija (na primer, iz 1975, sa Mirelom Freni i Lučanom Pavarotijem), postoje filmske verzije inspirisane pričom o tragičnoj ljubavi mlade Japanke, kao što su: američki nemi film Sidnija Olkota (1915), Harakiri, nemački nemi film Frica Langa (1919), američki film Meriona Geringa (1932), M. Baterflaj Dejvida Kronenberga (1993), zatim brodvejski mjuzikli (M. Butterfly, 1988, po tekstu Dejvida Hvanga, izvođeno više od 800 puta; Mis Sajgon, 1989), nastaju neka nova umetnička dela (na primer, povodom obeležavanja 100-godišnjice od premijere Pučinijeve Madam Baterflaj, japanski kompozitor Šigeaki Sejgusa, komponovao novu operu 2004), a kao motiv prepoznatljiv je uopšte u kulturi.
Madam Baterflaj je za mnoge ipak nešto više od jednostavnog i romantičnog značenja imena. Zauzimajući stalno mesto u svetskoj istoriji, ona je u rečniku savremene civilizacije pojam i
alegorična slika o svetu koji nas definiše, oblikuje, pokreće…
Kao baletsko delo, prvi put je izvedeno 1955. u koreografiji Frederika Eštona Madam Hrizantema Pjera Lotija. Zaintrigiran pričom, Ešton je koreografisao solo za Margot Fontejn. Iste godine je Eštonovu Madam Hrizantema, jednočin balet na muziku Alana Ravstorna, premijerno izveo Sadler Vels balet, u Kovent gardenu, sa Elejn Fifild i Aleksandrom Grantom.
Poznata je verzija Madam Baterflaj čuvenog australijskog igrača i koreografa Stentona Velča, koji je Pučinijevo delo pretočio u celovečernji balet, 1995. u Australiji, a 2005. i u izvođenju Baleta Pitsburg. Godine 2010, Australijski balet je njegovo delo izvodilo u okviru turneje (Melburn, Adelejd, Sidnej). Svoje verzije i adaptacije igrali su baletski ansambli i plesne kompanije: Severni balet iz Lidsa (Velika Britanija, originalna verzija iz 1996, a kasnije obnavljana 2002, 2015), u koreografiji Dejvida Niksona (nosioca najvišeg priznanja za zasluge koje dodeljuje kraljica), plesna kompanija Insbruk (Austrija, 2013), Balet Sijena (Italija, 2014), Korejski nacionalni balet, Seul (Koreja, 2014), Izrael Balet, Tel Aviv (Izrael, 2014), baletske kuće iz Hjustona i Solt Lejk Sitija(SAD, 2016), dok je, na primer, u Gradskom kazalištu „Scena“ iz Nove Gorice (Slovenija, 2009), savremenu plesnu verziju M Baterflaj ostvarila grupa mladih igrača u spoju visoke operske umetnosti i pop-kulture.
Dovunque al mondo Naša Madam Baterflaj je žanrovski novo delo moderne estetike, a nastalo je zajedničkoj saradnji Austrije, Nemačke, Japana, Slovenije i Srbije. Celovečernja predstava je nastala u koprodukciji Srpskog narodnog pozorišta i Evropa baleta iz Sankt Peltena, prostorno i kulturološki povezuje autorski tim i baletske igrače. Ćo-Ćo-san je konstanta u univerzumu umetnikovih vizija, kakva je i ova Brojerova – Princeza Meseca koja utiče na plimu naših emocija. Kao originalno i atraktivno delo, muzički je protkano najtankoćutnijim zvucima šamisena – od potpune tišine, preko tihog otkucaja srca i rominjanja kiše pa do gromoglasnih zvukova tradicionalnog japanskog bubnja – temelj su pulsirajućeg umetničkog izraza i pokreta. Video projekcije predstavljaju sintezu akvarel slika i umetničke animacije, sadržavaju vremenske i prostorne asocijacije stilizovane raznim umetničkim tehnikama (slikama za Japan, a za Ameriku video insertima i fotografijama), dok kolorit japanskih tradicionalnih kostima oživljava boje koje nam samo priroda s proleća može darovati.Ali da ipak završimo u duhu apsolutno uzbudljive Pučinijeve melodije „Dovunque al mondo“, tj. „Širom sveta“, jedne od najreferentnijih melodija nežnosti, lirske topline i značenja reči kojima poručujemo da se nadamo da će našu Madam Baterflaj mnogi videti širom sveta…
Ivana Ilić Kiš, urednik
Izvor: Srpsko narodno pozorište