У оквиру удружења Ћирилица Нови Сад, осмишљен је циклус интервјуа са истакнутим српским интелектуалцима, у којима разговарамо о значају ћирилице за српску културу, традицију и садашњу српску геополитичку и културну позицију.
Овог пута смо разговарали са др Бојаном Јовановићем, познатим српским антропологом, етнологом, филозофом, есејистом, књижевником и синеастом.
Бојан Јовановић је рођен и живи у Нипу. Радио је у Балканолошком институту САНУ. Објавио је велики број дела из области етнологије, антропологије и филозофије, међу значајнијим: Српска књига мртвих (1992, 2002, 2015, 2019), Магија српских обреда (1993, 1995, 2001, 2005, 2014), Дух паганског наслеђа у српској традиционалној култури (2000, 2006, 2015), Карактер као судбина (2002, 2004), Судбина и магија (2007), Пркос и инат (2008), Речник јавашлука (2009), Љубав и опраштање (2011), Играње с ништавилом (2011), Памћење и самозаборав (2014, 2018), Светови антрополошке имагинације (2014), Антропологија зла (2016), Онирички код: увод у атропологију снова (2017), Скривени човек (2019), Агресија и култура (2020), Ново варварство (2021), Манцонијево завештање (2022), Митска аура смрти (2022), Српско културно благо (2023), Антроподицеја: човек и зло (2023), Књижевност у антрополошком светлу (2024), Моћ бола (2024). Приредио је књиге: Џ. Џојс, Писма Нори (1982), В. Чајкановић, О магији и религији – избор из дела (1985), Ишчекивање месије (1988), Фројдов антрополошки песимизам (1990), Етнопсихологија данас (1991), Откривени бог (1991), Карактерологија Срба (1992), Тамна страна људске природе (1992), Српска Византија (1993), Мушкарац и жена – женаи мушкарац (2001, 2011), Сабране песме Бранка Миљковића (са Добривојем Јевтићем), Српска етномитологија – изабрана дела Слободана Зечевића (са Божидаром Зечевићем) (2008), Антологија снова (2012) и др. Објављивао је у бројним часописима, уређивао тематске бројеве: посвећене алтернативним знањима (Delo, 1981), британској антропологији (Градина, 1983), негативној утопији (Градина, 1984), магији (Градац, 1985), теорији ритуала (Градина, 1986), делу Мирчеа Елијадеа (Književna kritika, 1986) и Тихомира Ђорђевића (Balcanica, 1994).
Снимио је преко 40 алтернативних филмова(важнији: ТВ је биоскоп у који одлазим седећи у дворишту, 1974, Пронађени канал, 1975, Телетека,1975, Егзодус, 1976, Почетак, 1978, Размишљање ока, 1979, Ленон, 1981, Превирање, 1982, Девичански дар, 1982, Празник, 1983, Призори који су појели себе, 1984, Процес, 1986, Емисија, 1986-87, Откуцаји темпираног времена, 1988 и др.).
Објавио је следеће књиге песама: Бацање каменчића (1973), Кост између обала (1981), Душоловац (1989), Проповед мрава (1993), Пешчана мајка (1996), Одломци божанства (1997), Кућа иза облака (1999), Називи долазећег (2005), Сенке у тами (2006), Говор прозорљивог (2009), Састојци времена (2012), Поновна рођења – изабране и нове песме (2015), Спасоносне невоље (2017), Долазеће доба (2020), Растварање душе – изабране и нове песме (2023).
Добитник је више признања и награда (Вукова награда, 2012, награда „11 јануар“, 2017, награда „Миле Недељковић“ за књигу Ново варварство, која је проглашена најбољим делом из области етнологије, антропологије и фоклористике објављеним у 2021. години; наградa „Теодор Павловић“ за животно дело, 2023; награда „Дејан Медаковић“ за 2023. за књигу Српско културно благо).
Разговор је водио Виктор Радун Теон.
В. Р. Т.: Поштовани колега Јовановићу, зашто је, према Вашем мишљењу, ћирилица важна за српску културу, за државу Србију и читав српски народ?
Б. Ј.: Важност ћирилице треба сагледати у контексту српског језика као примарног моделативног система на којем је управо овим писмом утемељен битан аспект српског културног идентитета. Полазећи од става да је језик кућа бивствовања, српски језик као станиште постојећег садржи и креативни потенцијал, а од десетог века није само вербално невидљив, већ се исказује и у видљивости старословенског ћириличног текста. Од тада па до Вукове реформе, ћирилица је доминантно писмо Срба. Међутим, историја српске ћирилице почиње крајем 12. века када се у српским рукописима јавља карактеристично слово ђерв, Ꙉ,и када српска ћирилица постаје посебан азбуковни систем, различит од свих других ћириличних азбука. Реформом коју је извршио Вук Караџић, заснованом на принципу да једно слово подразумева један глас, Срби су добили једно од најсавршенијих писама на свету, због чега српска ћирилица има велику културну и националну вредност. У том смислу се и важност ћирилице за српску културу, српски народ и државу Србију огледа у потреби очувања тог културног блага, јер је оно основ даљег креативног потврђивања. Охрабрује чињеница да се све већи број појединаца, увиђајући њен значај и за сопствени, лични идентитет, враћа ћирилици, потписује се њоме, а аутори и издавачи све више штампају књиге на ћирилици. Међутим, вредност ћирилице и српског језика за српску културу и национални идентитет није сразмерна ефектима институционалних поступака за њено очување у јавном простору.
В. Р. Т.: Какво је стање и положај ћирилице у српском друштву данас? Колико је ћирилица заступљена у јавном простору и комуникацији данас? Да ли сте и колико задовољни данашњим третманом ћирилице? Објасните разлоге због чега јесте или нисте задовољни.
Б. Ј.: Уместо српског језика и ћириличног написа, у нашим градовима називи домаћих продавница и бутика не само што су исписани првенствено латиницом и страним именима, већ се и повремени рекламни огласи, попут „распродаја“, означавају на енглеском језику. Илузија је да се тим скоројевићким понашањем манифестује суштинска припадност вишој култури, јер се тиме само доказује осећај инфериорности припадника домаће културе, несвесних вредности своје традиције, који, попут Стеријине Феме, настоје да превазиђу свој комплекс некритичким усвајањем иностраних назива. Није, наравно, проблем тих трговачких покондирених тикава, чије распуклине откривају њихову примитивност, већ институција које допуштају такве накарадности у јавном простору. Њихово „sale“, којим рекламирају снижење своје робе, показује да су идентитетски распродали себе и да то сугеришу и пролазницима. Главне улице наших градова међусобно су толико сличне да су изгубиле свој идентитет и да се више и не разликују међусобно. Та унифицираност и истост, показатељ је одсуства виталности и потребе за аутентичним разликовањем.
Зато онај који зна вредност српског језика и ћирилице не може бити задовољан не само њиховим третманом у јавном, већ и немарним односом националних институција према њима. Када је писмом на енглеском језику 1997. године обавештен о свом избору за члана САНУ, Жан Дитур, француски писац и академик, послао је свој одговор српским академицима у којем се захваљује на писму, али истиче да га није читао због тога што је написано на хегемонистичком језику, који он одбија да разуме јер његова свеопшта употреба може довести европске нације до губљења њихове душе. Чудећи се што Србија, упркос разлозима које је имала да се пожали на дотадашњи однос САД према њој, није одбила њихову језичку колонизацију, он исказује разочарење што су му се српски академици обратили на језику трговаца и рекламних агената, а испустили прилику да га усреће писмом на лепом српском језику. Било би нормално да се француском академику упутило писмо на српском језику и ћирилици, који би пратио и његов превод на његовом матерњем језику. С обзиром на чињеницу да је писмо које му је упућено изазвало у њему толико незадовољства, разумљиво је да је утолико веће и наше незадовољство због нихилистичког односа средине према битној вредности српског националног идентитета. Уколико је, како вели Дитур, напуштање свог језика показатељ губљења душе, онда незавидно стање српског језика указује на стање наше душе, а трагикомични поступци враћања ћирилице у јавни простор неадекватни су покушаји трагања за том душом.
В. Р. Т.: Да ли је данас стање ћирилице у Србији боље или горе у односу на некадашње стање и положај? Молим Вас образложите.
Б. Ј.: Чини се да не постоји свест о опасности да нас потискивањем ћирилице латиница може прогутати и идентитетски преобликовати. На једној билборд реклами за венчанице у центру Ниша сугерира се младој да избором буде изузетна уз енглески слоган „I do“. Наравно, то судбинско „да“, којим се у Србији исказује пристанак на венчању, није енглеско „I do“, али се овим слоганом покушава наметнути страни језик и латиница и у домену традиционалне обредне праксе која има највећи отпор према променама. Иако се несумњиво улажу напори да се незавидан положај ћирилице у Србији поправи, они не доносе и неке веће резултате. Инерција је јача од необавезних препорука за побољшањем тог положаја, па је за оздрављење тог стања ћирилице потребна и нешто боља терапија.
В. Р. Т.: Да ли је и колико урађено на плану побољшања и унапређења стања и положаја ћирилице у Вашој непосредној радној (пословној) средини и у локалној заједници, тј. у месту у којем станујете?
Б. Ј.: Будући да је виртуелни простор све важнији као наш животни, социјални, културни и радни амбијент, хвале је вредно настојање да се у њему побољша и унапреди стање ћирилице. Већ више година постоји ћирилични фонт српског националног интернет домена, а недавно је, поводом његове дванаестогодишњице, представљен и нови ћирилични фонт који ће у контексту бржег развоја рачунарске обраде српског језика омогућити и његову примену у раду вештачке интелигенције.
В. Р. Т.: Шта би држава Србија и друштво у целини могли да ураде да се побољша и унапреди положај ћирилице у српском друштву и култури данас?
Б. Ј.: Могли би да стимулишу употребу ћирилице у јавном простору, као вредности која би утицала на увећање свести о значају националног културног идентитета. За оне који самопоричу важност националног, бити национално свестан значи бити несвестан, а да је сама свест о вредности и значају националне традиције и културе достојна презира. У том националнихилизму се преко медија, као што су то некад идеолошким насиљем чинили комунисти, настоји да се српски народ зомбира и учини манипулативним. Потреба да се државним, друштвеним и културним деловањем побољша и унапреди положај ћирилице је утолико већа јер су њеним дугогодишњим потискивањем створени у нас припадници антићириличког покрета који користе сваки повод за напад на њу и изношење разлога да се она не користи у јавном простору. Уколико се зна да је ћирилица основ српске културе, онда су и напади на њу вид стратешке борбе против вредности српске традиције, њеног растемељења и културног дезоријентисања Срба.
В. Р. Т.: Шта је неопходно и шта се може урадити у циљу побољшања и унапређења стања и положаја ћирилице с аспекта Ваше професионалне преокупације, односно области у којима сте ангажовани?
Б. Ј.: Иако су моје етнолошке и антрополошке професионалне преокупације усмерене ка традиционалној култури, актуелна свест о значају ћирилице битна је као оријентир за будућност. Ћирилица је симбол српске културне традиције, па је њен незавидан положај идентичан положају најбитнијих идентитетских дисциплина, етнологије и антропологије, у данашњем српском друштву и култури. Када деценијама у нашим најзначајнијим националним институцијама, попут САНУ и СКЗ, нема савремених етнолога и антрополога и њихових дела, онда се неодговорним тумачењем тог стања да је то одувек тако настоји да се представи нормалним оно што то није. А да није одувек тако, указује и стање српске културе пре комунистичког освајања власти и изневеравања интереса сопственог народа. Тада је и ћирилица имала своје одговарајуће место у српској култури и тадашњем друштву.
В. Р. Т.: Хвала Вам на издвојеном времену и труду.
Текст: Виктор Радун Теон
Извор: Ћирилица, Нови Сад
Администратор: ДНМ