U okviru udruženja Ćirilica Novi Sad, osmišljen je ciklus intervjua sa istaknutim srpskim intelektualcima, u kojima razgovaramo o značaju ćirilice za srpsku kulturu, tradiciju i sadašnju srpsku geopolitičku i kulturnu poziciju.
Ovog puta smo razgovarali sa dr Bojanom Jovanovićem, poznatim srpskim antropologom, etnologom, filozofom, esejistom, književnikom i sineastom.
Bojan Jovanović je rođen i živi u Nipu. Radio je u Balkanološkom institutu SANU. Objavio je veliki broj dela iz oblasti etnologije, antropologije i filozofije, među značajnijim: Srpska knjiga mrtvih (1992, 2002, 2015, 2019), Magija srpskih obreda (1993, 1995, 2001, 2005, 2014), Duh paganskog nasleđa u srpskoj tradicionalnoj kulturi (2000, 2006, 2015), Karakter kao sudbina (2002, 2004), Sudbina i magija (2007), Prkos i inat (2008), Rečnik javašluka (2009), Ljubav i opraštanje (2011), Igranje s ništavilom (2011), Pamćenje i samozaborav (2014, 2018), Svetovi antropološke imaginacije (2014), Antropologija zla (2016), Onirički kod: uvod u atropologiju snova (2017), Skriveni čovek (2019), Agresija i kultura (2020), Novo varvarstvo (2021), Manconijevo zaveštanje (2022), Mitska aura smrti (2022), Srpsko kulturno blago (2023), Antropodiceja: čovek i zlo (2023), Književnost u antropološkom svetlu (2024), Moć bola (2024). Priredio je knjige: DŽ. Džojs, Pisma Nori (1982), V. Čajkanović, O magiji i religiji – izbor iz dela (1985), Iščekivanje mesije (1988), Frojdov antropološki pesimizam (1990), Etnopsihologija danas (1991), Otkriveni bog (1991), Karakterologija Srba (1992), Tamna strana ljudske prirode (1992), Srpska Vizantija (1993), Muškarac i žena – ženai muškarac (2001, 2011), Sabrane pesme Branka Miljkovića (sa Dobrivojem Jevtićem), Srpska etnomitologija – izabrana dela Slobodana Zečevića (sa Božidarom Zečevićem) (2008), Antologija snova (2012) i dr. Objavljivao je u brojnim časopisima, uređivao tematske brojeve: posvećene alternativnim znanjima (Delo, 1981), britanskoj antropologiji (Gradina, 1983), negativnoj utopiji (Gradina, 1984), magiji (Gradac, 1985), teoriji rituala (Gradina, 1986), delu Mirčea Elijadea (Književna kritika, 1986) i Tihomira Đorđevića (Balcanica, 1994).
Snimio je preko 40 alternativnih filmova(važniji: TV je bioskop u koji odlazim sedeći u dvorištu, 1974, Pronađeni kanal, 1975, Teleteka,1975, Egzodus, 1976, Početak, 1978, Razmišljanje oka, 1979, Lenon, 1981, Previranje, 1982, Devičanski dar, 1982, Praznik, 1983, Prizori koji su pojeli sebe, 1984, Proces, 1986, Emisija, 1986-87, Otkucaji tempiranog vremena, 1988 i dr.).
Objavio je sledeće knjige pesama: Bacanje kamenčića (1973), Kost između obala (1981), Dušolovac (1989), Propoved mrava (1993), Peščana majka (1996), Odlomci božanstva (1997), Kuća iza oblaka (1999), Nazivi dolazećeg (2005), Senke u tami (2006), Govor prozorljivog (2009), Sastojci vremena (2012), Ponovna rođenja – izabrane i nove pesme (2015), Spasonosne nevolje (2017), Dolazeće doba (2020), Rastvaranje duše – izabrane i nove pesme (2023).
Dobitnik je više priznanja i nagrada (Vukova nagrada, 2012, nagrada „11 januar“, 2017, nagrada „Mile Nedeljković“ za knjigu Novo varvarstvo, koja je proglašena najboljim delom iz oblasti etnologije, antropologije i fokloristike objavljenim u 2021. godini; nagrada „Teodor Pavlović“ za životno delo, 2023; nagrada „Dejan Medaković“ za 2023. za knjigu Srpsko kulturno blago).
Razgovor je vodio Viktor Radun Teon.
V. R. T.: Poštovani kolega Jovanoviću, zašto je, prema Vašem mišljenju, ćirilica važna za srpsku kulturu, za državu Srbiju i čitav srpski narod?
B. J.: Važnost ćirilice treba sagledati u kontekstu srpskog jezika kao primarnog modelativnog sistema na kojem je upravo ovim pismom utemeljen bitan aspekt srpskog kulturnog identiteta. Polazeći od stava da je jezik kuća bivstvovanja, srpski jezik kao stanište postojećeg sadrži i kreativni potencijal, a od desetog veka nije samo verbalno nevidljiv, već se iskazuje i u vidljivosti staroslovenskog ćiriličnog teksta. Od tada pa do Vukove reforme, ćirilica je dominantno pismo Srba. Međutim, istorija srpske ćirilice počinje krajem 12. veka kada se u srpskim rukopisima javlja karakteristično slovo đerv, Ꙉ,i kada srpska ćirilica postaje poseban azbukovni sistem, različit od svih drugih ćiriličnih azbuka. Reformom koju je izvršio Vuk Karadžić, zasnovanom na principu da jedno slovo podrazumeva jedan glas, Srbi su dobili jedno od najsavršenijih pisama na svetu, zbog čega srpska ćirilica ima veliku kulturnu i nacionalnu vrednost. U tom smislu se i važnost ćirilice za srpsku kulturu, srpski narod i državu Srbiju ogleda u potrebi očuvanja tog kulturnog blaga, jer je ono osnov daljeg kreativnog potvrđivanja. Ohrabruje činjenica da se sve veći broj pojedinaca, uviđajući njen značaj i za sopstveni, lični identitet, vraća ćirilici, potpisuje se njome, a autori i izdavači sve više štampaju knjige na ćirilici. Međutim, vrednost ćirilice i srpskog jezika za srpsku kulturu i nacionalni identitet nije srazmerna efektima institucionalnih postupaka za njeno očuvanje u javnom prostoru.
V. R. T.: Kakvo je stanje i položaj ćirilice u srpskom društvu danas? Koliko je ćirilica zastupljena u javnom prostoru i komunikaciji danas? Da li ste i koliko zadovoljni današnjim tretmanom ćirilice? Objasnite razloge zbog čega jeste ili niste zadovoljni.
B. J.: Umesto srpskog jezika i ćiriličnog napisa, u našim gradovima nazivi domaćih prodavnica i butika ne samo što su ispisani prvenstveno latinicom i stranim imenima, već se i povremeni reklamni oglasi, poput „rasprodaja“, označavaju na engleskom jeziku. Iluzija je da se tim skorojevićkim ponašanjem manifestuje suštinska pripadnost višoj kulturi, jer se time samo dokazuje osećaj inferiornosti pripadnika domaće kulture, nesvesnih vrednosti svoje tradicije, koji, poput Sterijine Feme, nastoje da prevaziđu svoj kompleks nekritičkim usvajanjem inostranih naziva. Nije, naravno, problem tih trgovačkih pokondirenih tikava, čije raspukline otkrivaju njihovu primitivnost, već institucija koje dopuštaju takve nakaradnosti u javnom prostoru. Njihovo „sale“, kojim reklamiraju sniženje svoje robe, pokazuje da su identitetski rasprodali sebe i da to sugerišu i prolaznicima. Glavne ulice naših gradova međusobno su toliko slične da su izgubile svoj identitet i da se više i ne razlikuju međusobno. Ta unificiranost i istost, pokazatelj je odsustva vitalnosti i potrebe za autentičnim razlikovanjem.
Zato onaj koji zna vrednost srpskog jezika i ćirilice ne može biti zadovoljan ne samo njihovim tretmanom u javnom, već i nemarnim odnosom nacionalnih institucija prema njima. Kada je pismom na engleskom jeziku 1997. godine obavešten o svom izboru za člana SANU, Žan Ditur, francuski pisac i akademik, poslao je svoj odgovor srpskim akademicima u kojem se zahvaljuje na pismu, ali ističe da ga nije čitao zbog toga što je napisano na hegemonističkom jeziku, koji on odbija da razume jer njegova sveopšta upotreba može dovesti evropske nacije do gubljenja njihove duše. Čudeći se što Srbija, uprkos razlozima koje je imala da se požali na dotadašnji odnos SAD prema njoj, nije odbila njihovu jezičku kolonizaciju, on iskazuje razočarenje što su mu se srpski akademici obratili na jeziku trgovaca i reklamnih agenata, a ispustili priliku da ga usreće pismom na lepom srpskom jeziku. Bilo bi normalno da se francuskom akademiku uputilo pismo na srpskom jeziku i ćirilici, koji bi pratio i njegov prevod na njegovom maternjem jeziku. S obzirom na činjenicu da je pismo koje mu je upućeno izazvalo u njemu toliko nezadovoljstva, razumljivo je da je utoliko veće i naše nezadovoljstvo zbog nihilističkog odnosa sredine prema bitnoj vrednosti srpskog nacionalnog identiteta. Ukoliko je, kako veli Ditur, napuštanje svog jezika pokazatelj gubljenja duše, onda nezavidno stanje srpskog jezika ukazuje na stanje naše duše, a tragikomični postupci vraćanja ćirilice u javni prostor neadekvatni su pokušaji traganja za tom dušom.
V. R. T.: Da li je danas stanje ćirilice u Srbiji bolje ili gore u odnosu na nekadašnje stanje i položaj? Molim Vas obrazložite.
B. J.: Čini se da ne postoji svest o opasnosti da nas potiskivanjem ćirilice latinica može progutati i identitetski preoblikovati. Na jednoj bilbord reklami za venčanice u centru Niša sugerira se mladoj da izborom bude izuzetna uz engleski slogan „I do“. Naravno, to sudbinsko „da“, kojim se u Srbiji iskazuje pristanak na venčanju, nije englesko „I do“, ali se ovim sloganom pokušava nametnuti strani jezik i latinica i u domenu tradicionalne obredne prakse koja ima najveći otpor prema promenama. Iako se nesumnjivo ulažu napori da se nezavidan položaj ćirilice u Srbiji popravi, oni ne donose i neke veće rezultate. Inercija je jača od neobaveznih preporuka za poboljšanjem tog položaja, pa je za ozdravljenje tog stanja ćirilice potrebna i nešto bolja terapija.
V. R. T.: Da li je i koliko urađeno na planu poboljšanja i unapređenja stanja i položaja ćirilice u Vašoj neposrednoj radnoj (poslovnoj) sredini i u lokalnoj zajednici, tj. u mestu u kojem stanujete?
B. J.: Budući da je virtuelni prostor sve važniji kao naš životni, socijalni, kulturni i radni ambijent, hvale je vredno nastojanje da se u njemu poboljša i unapredi stanje ćirilice. Već više godina postoji ćirilični font srpskog nacionalnog internet domena, a nedavno je, povodom njegove dvanaestogodišnjice, predstavljen i novi ćirilični font koji će u kontekstu bržeg razvoja računarske obrade srpskog jezika omogućiti i njegovu primenu u radu veštačke inteligencije.
V. R. T.: Šta bi država Srbija i društvo u celini mogli da urade da se poboljša i unapredi položaj ćirilice u srpskom društvu i kulturi danas?
B. J.: Mogli bi da stimulišu upotrebu ćirilice u javnom prostoru, kao vrednosti koja bi uticala na uvećanje svesti o značaju nacionalnog kulturnog identiteta. Za one koji samoporiču važnost nacionalnog, biti nacionalno svestan znači biti nesvestan, a da je sama svest o vrednosti i značaju nacionalne tradicije i kulture dostojna prezira. U tom nacionalnihilizmu se preko medija, kao što su to nekad ideološkim nasiljem činili komunisti, nastoji da se srpski narod zombira i učini manipulativnim. Potreba da se državnim, društvenim i kulturnim delovanjem poboljša i unapredi položaj ćirilice je utoliko veća jer su njenim dugogodišnjim potiskivanjem stvoreni u nas pripadnici antićiriličkog pokreta koji koriste svaki povod za napad na nju i iznošenje razloga da se ona ne koristi u javnom prostoru. Ukoliko se zna da je ćirilica osnov srpske kulture, onda su i napadi na nju vid strateške borbe protiv vrednosti srpske tradicije, njenog rastemeljenja i kulturnog dezorijentisanja Srba.
V. R. T.: Šta je neophodno i šta se može uraditi u cilju poboljšanja i unapređenja stanja i položaja ćirilice s aspekta Vaše profesionalne preokupacije, odnosno oblasti u kojima ste angažovani?
B. J.: Iako su moje etnološke i antropološke profesionalne preokupacije usmerene ka tradicionalnoj kulturi, aktuelna svest o značaju ćirilice bitna je kao orijentir za budućnost. Ćirilica je simbol srpske kulturne tradicije, pa je njen nezavidan položaj identičan položaju najbitnijih identitetskih disciplina, etnologije i antropologije, u današnjem srpskom društvu i kulturi. Kada decenijama u našim najznačajnijim nacionalnim institucijama, poput SANU i SKZ, nema savremenih etnologa i antropologa i njihovih dela, onda se neodgovornim tumačenjem tog stanja da je to oduvek tako nastoji da se predstavi normalnim ono što to nije. A da nije oduvek tako, ukazuje i stanje srpske kulture pre komunističkog osvajanja vlasti i izneveravanja interesa sopstvenog naroda. Tada je i ćirilica imala svoje odgovarajuće mesto u srpskoj kulturi i tadašnjem društvu.
V. R. T.: Hvala Vam na izdvojenom vremenu i trudu.
Tekst: Viktor Radun Teon
Izvor: Ćirilica, Novi Sad
Administrator: DNM