Друштво тумача и преводилаца за знаковни језик „Руке говоре” организовало је први пут дан отворених врата у уторак, 16. новембра 2021. у својим просторијама на адреси Војводе Путника 1 у Новом Саду а поводом Међународног дана толеранције. По доласку у Друштво, добили смо слушалице са музиком док су волонтери покушавали знаковним језиком да нам понуде сок, представе се и сл. Већ након неколико минута, постало је свима јасно колико је тешко када неко не зна овај начин комуникације, одн. како изгледа када особа оштећеног слуха покушава да се споразуме са околином. Презентовани су коректни појмови за употребу, сазнали смо разлику између глуве, наглуве и глувонеме особе, да постоје породице где родитељи имају оштећен слух а деца не, и обрнуто. Срели смо се са члановима који не чују, волонтерима који знају основе знаковног језика као и са квалификованим преводиоцима, већина њих су и саме деца глувих родитеља. Успеле су да професија преводиоца и тумача постане препознато занимање, да добије своју шифру у шифрарнику. Овај посао је изузетно тежак, захтева невероватну пажњу и усредсређеност.
Иако је све написано у закону, примена права лица која не чују, тек је у повоју. Сем у обичном животу, они треба да се споразумеју у разнимозбиљним ситуацијама, у банци, код лекара, на предавањима, код мајстрора и сл. што је постало додатно отежано за време ванредне ситуације и у време коришћења маски јер је у знаковном говору битна и експресија лица. Често породице, појединци и институције немају ни основна знања о томе како се споразумети са глувом особом а њихов инвалидитет је углавном невидљив. Родитељ не може да помогне детету приликом учења, предавачи се окрећу табли и пишу ускраћујући читање са усана.
С тим у вези, Друштво тумача и преводилаца за знаковни језик „Руке говоре” постоји од 2015, има четири тумача и једног судског тумача, организују курсеве за знаковни језик за појединце и институције, такође су акредитовани за подучавање, уједно пружају и психолошку помоћ. До сада су основну обуку од стране Друшва прошли лекари и сестре клиничког центра, однедавно је у програму и породилиште Бетанија. Пошто свака струка има одређену терминологију, едукатори најпре прођу све организационе делове од пријемног одељења па надаље, попишу све термине те их убаце у знаковну методологију. Кажу да су обучавани радници радо прихватили овај корак, те у њему пронашли нове предности као што су вежбање фине моторике и памћења.
Овом приликом су нам Каја и Петар уз помоћ знаковног преводиоца испричали њихово одрастање у свету тишине, тешкоће са околином, па и ограничења на друштвеним мрежама јер, нпр. видео сторији често немају титл. Уколико неко није био ганут када се осетио немоћан у моменту упознавања у удружењу, тек након приче ових дивних младих људи – никако није могао остати равнодушан. Потребно је да цело друштво отвореног срца и ума сазна макар основне начине како да се понаша у комуникацији са лицима која не чују. Доласком у друштво „Руке говоре”, ми смо начинили први корак. Планирамо и наредне кораке како бисмо свет око нас учинили приступачнијим за ове особе. Предлажемо свима да на мрежама запрате странице удружења „Руке говоре”.
Текст и фото: В. Раонић;