ОБЕЛЕЖЕН ДАН СРПСКЕ ПОБЕДЕ У БИТКИ ЗА СРЕМСКЕ КАРЛОВЦЕ 1848 ГОДИНЕ

12. јуна 2021. године у поподневним часовима група истакнутих културних, медијских радника и политичара, полагањем венаца одала је почаст српској народној војсци, која је 12. јуна 1848. године борећи се за права народа и српску Војводину, извојевала прву победу над мађарским трупама.

Долазак једне групе грађана организовао је подпредседник Скупштине општине Сремски Карловци, мр Стефан Димитрије Димић, док је друга група дошла испред странке „Двери“, са председником странке Бошком Обрадовићем у присуству Иване Стојановић, председника Покрајинског одбора за Војводину и ГРО Нови Сад.

Овом скромном обележавању догађаја, поред поменутих, присуствовали су и Управник Архива САНУ у Сремским Карловцима др Жарко Димић, праунук Генерала Ђорђа Стратимировића, потомак народног капетана Теодора Боснића, Џон Боснић, директор Културног центра „Карловачка уметничка радионица“ мр Мирко Димић, председник Друштва нових медија и Ђирилице Нови Сад мр Жељко Савић и други истакнути представници НВО.

Иако није било предвиђено да заједно одрже овај помен, у братском православном духу су, на достојанствен начин положили венце и обратили се присутнима кратким говором.

Др Жарко Димић

Др Жарко Димић, управник Архива САНУ у Сремским Карловцима, приближио је присутнима историјски ток ове битке, како се одиграла. Рекао је да су „Мађари у 10 сати ујутро напали Сремске Карловце, месец дана раније проглашена „Српска Војводовина“, Јосип Рајачић проглашен је за Патријарха, Стеван Шупљикац за Војводу, Ђорђе Стратимировић за Вожда, ту су били и народни капетани и други. Захваљујући виспрености Ђорђа Стратимировића, који је успео да организује одбрану у којој су учествовали чак и сељаци надничари из Срема, напад је заустављен, истакао се ратник Буле Црногорац, који је добро баратао пушком и убио неколико топџија и та битка је однешена“… захваљујући овој битки, опстала је Српска Војводовина…

Иван Стратимировић

Иван Стратимировић, праунук генерала Ђорђа Стратимировића, захвалио се Димићу на уводу и томе што је за докторат изабрао тему посвећену раду Вожда Ђорђа Стратимировића, захвалио се и свим присутнима. „Хвала вам људи који сте овде, одавде Карловчани, гости. Хвала што негујете културу сећања, да памтимо ко смо, да знамо одакле смо, да би смо знали куда ћемо. Народ који не поштује прошлост – неће имати ни будућност. Управо је то дужност свих нас – да бринемо, да чувамо успомене, да говоримо о нашим прецима, славним и добрим људима, не само о Србима већ и другим људима, да васпитамо нашу децу, да дамо пример да и они буду добри људи.

… преживеће овај народ, преживео је свашта, ићи ће даље, ићи ће напред. Хвала вам свима што сте дошли да обележимо овај дан када су под невероватним околностима, бројчано слаби наоружани, против силе Мађарске, са силним топовима, успели да одбране свој град, животе својих породица и да натерају у бекство већу силу, то је за мене било невроватно нешто“…

Џон Боснић

Џон Боснић, праунук Генерала Ђорђа Стратимировића, потомак Народног капетана Теодора Боснића, у уводном говору је појаснио да је рођен у Канади, да је из емигранске породице која је након Другог светског рата емигрирала у Канаду. Али, и тамо су трпели прогон комуниста.
„Тито је 13 пута слао атентаторе на мога оца, који је успео да преживи те покушаје атентата. Отац и моја мајака су одлучили да ме не уче српски како би ме сачували. Отишао сам у Јапан где сам радио као новинар. Јапанци су мене послали као новинара овде, где сам се дружио са својим народом, нашао сам жену и остао сам овде, где учим реч по реч српски“.
Рекао је да има два сина – „Павле и Душан који су се вратили Отаџбини“.  Поручио је на енглеском језику, Србима који живе у иностранству и не говоре српски – „Сви треба да се врате, сви Срби треба да долазе овде у Србију да науче српски, да се друже са својим народом и да остану овде и да радимо заједно, само напред, сви Срби“.

Бошко Обрадовић,  председник странке „Двери“, говорио је на обележавању ове славне битке.

„Мени је велика част и задовољство што сам овде, хвала градској организацији Двери у Новом Саду и општинској организацији у Сремским Карловцима на подсећању да данас треба бити на овом месту и у оваквом друштву. Заиста је част бити са потомцима људи који су у своје време одбранили Сремске Карловце и Српску Војводовину, и чини ми се да су овакве теме, теме које нас сабирају и теме које су изнад власти и опозиције, и свих других наших подела којима смо толико склони. Ово је заиста важна култура сјећања и историјског памћења и око тога би се сви могли да се саберемо а овакве важне датуме подигнемо на много већи државни значај. То је можда једино што овде данас недостаје, да поред потомака који негују ова породична, историјска сећања, поред људи из историјске струке, поред делегације Сремских Карловаца, да подигнемо ово на  још виши покрајнски и државни ниво и дамо значај овој бици, која је дефинитивно сачувала српску Војводовину, а опет српска Војводовина сачувала српство на просторима Срема, Баната, Бачке и Барање. Што иначе мислим да је у чину приједињења Краљевини Србији, један од вероватно наших епохалних историјских дела, протеклих неколико векова. Ово сећање треба да буде темељ сабирања у садашњости и будућности. Зато ми је било драго што сам био овде са вама и хвала свима“.

Мирко Димић

Ово је наставак пројекта „Култура сећања и култура памћења“ коју је започео Културни центар „Карловачка уметничка радионица“ као битан сегмент културне коте „Нови Сад Европска Престоница културе“, Рекао је за ТВ Арс Медију Мирко Димић, директор КЦ Карловачке уметничке радионице, који је иницијатор полагања венца.

На данашњи дан 12.јуна. 1848. године одиграла се битка за Сремске Карловце у којој је након проглашења Српске Војводовине српски народ на челу са Ђорђем Стратимировићем извојевао прву и одлучујућу победу над мађарском војском, која је у јутарњим сатима одлично наоружана и са топовима жестоко напала и бомбардовала Сремске Карловце.

Народ и народна војска су се брзо организовали под командом генерала Ђорђа Стратимировића и скоро голоруки поразили нападаче. Српска Војводовина, чије је седиште било у Сремским Карловцима, је опстала а Ђорђе Стратимировић проглашен од народа за Вожда. Поражена мађарска војска се, оставивши мртве иза себе, повукла иза зидина Петроварадинске тврђаве.

Извор: ТВ Арс Медија-портал

Текст припремио: Жељко Савић

Фотографије: Драгана Лазаревић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *