УМЕТНОСТ ДРАГАНА РАДОВАНОВИЋА (1949–2018)

Pred mnogobrojnom novosadskom publikom, u utorak, 3. marta, u 19 sati u Muzeju Vojvodine otvorena je izložba umetničkih radova, Dragana Radovanovića (1949–2018), poznatog i priznatog novosadskog vajara i dizajnera. Ovu postavku zainteresovani mogu da pogledaju do 22. marta 2020. godine.

dr Drago Njegovan, direktor Muzeja Vojvodine

Na otvaranju, prisutnima su se obratili dr Drago Njegovan, direktor Muzeja Vojvodine, Suzana Milovanović, muzejska savetnica i Olivera Radovanović, a izložbu je otvorio Ivan Karlavaris, dizajner fotografije.

U umetničkom delu programa nastupala je Tamara Adamov Petijević i deo hora Sveti Stefan Dečanski.

Tamara Adamov Petijević i deo hora Sveti Stefan Dečanski

Svi pomenuti, pored toga što su priznati kulturni radnici, bili su dobri prijatelji umetnika, i ovom prilikom su još jednom ukazali poštovanje prema Draganu i njegovom umetničkom radu. Draganova supruga Olivera Radovanović rekla je da je veći deo postavke autor skicirao za života, jer je ova izložba trebalo da bude ranije realizovana ali ju je odložila smrt autora.

Olivera Radovanović, istoričar umetnosti

Na izložbi je prikazano stvaralaštvo Dragana Radovanovića u rasponu od gotovo pedeset godina rada. Na izloženoj postavci mogu da se vide skulpture, crteže, slike, nakit i dizajn kataloga. Neki radovi su nastali i kao rezultat dugogodišnje saradnje sa Muzejom Vojvodine.

Izložbu prati i luksuzni katalog koji je prateći deo izložbe, gde su tekstove o radu Dragana Radovanovića pisali: dr Drago Njegovan, direktor Muzeja Vojvodine, Mirko Dalmacija, Suzana Milovanović, muzejski savetnik, istoričar umetnosti, Bratislava I. Stefanović, muzejski savetnik-etnolog, Ivan Karlavaris, dizajner fotografije, Željko Jovišić, zlatar,

Ovom prilikom rad umetnika Dragana Radovanovića gledaocima portala TV Ars Medija približićemo kroz tekst Olivere Radovanović, istoričara umetnosti.

Tekst: Željko Savić;

Dragan Radovanović – vajar i dizajner

Teško je započeti tekst koji treba da govori o Draganu, umetniku, mom voljenom mužu, divnom ocu naših blizanaca i dedi naših mnogobrojnih unuka, prijatelju tolikim ljudima.

Dragan i ja išli smo u isti razred čuvene novosadske Zmaj Jovine gimnazije, kretali se u istom društvu, voleli Bitlse i Rolingstonse… Igrao je rokenrol izuzetno dobro; sećam se vremena kada je pustio kosu. Pošli smo zajedno na Istoriju umetnosti na Filozofski fakultet u Beogradu (1968), mladi se venčali (1971), mladi dobili naše blizance (1973). Paralelno sa studijama na Istoriji umetnosti, on se dve godine (1968–1970) obučavao u slikarskom ateljeu Sergeja Jovanovića (1922–1999), poznatog beogradskog pedagoga. Taj slikarski atelje na Košutnjaku bio je jedan u nizu ateljea u kojima su, između ostalih, stvarali vajari Miodrag Živković (1928) i Matija Vuković (1925–1985). Dragan se intenzivno družio sa obojicom. Na preporuku profesora Živkovića, sa slikarstva je prešao na vajarstvo i upisao Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu – Odsek vajarstva, u klasi istog profesora (1970). Diplomirao je 1975, a magistarske studije završio 1981. godine. Član UPIDIV-a (Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine) postao je 1976. godine.

Dragan je rođen u prvoj polovini dvadesetog veka (1949), u Jugoslaviji, u kojoj je vladala ideologija „mekog komunizma“, ali je mladost Jugoslavije, tamo od kraja pedesetih, gledala u pravcu Zapada i odrastala na zapadnim vrednostima, koja su izvršila snažan uticaj na celokupnu umetnost – muzičku, likovnu i primenjenu, pozorišnu, odnosno na kompletnu kulturu Jugoslavije. Mladi umetnici tog vremena mogli su da putuju i dođu u dodir sa svim svetskim umetničkim trendovima.

Dragan je od mladosti bio opčinjen Sezanom, Pikasom, Henrijem Murom i Brankuzijem. Noćima je sedeo kod Sergeja, razgovarajući o Sezanu. Sergej je bio veliki poznavalac istorije umetnosti, posebno slikarstva. Kada je Sergej sugerisao izmenu poteza, to je bilo tako i nikako drugačije. Kada se Dragan opredelio za vajarstvo, a bila je uočljiva njegova snažna i robustna linija prilikom predstavljanja mase ljudskog tela, profesor Živković mu je naložio da izvaja jedan portret. Ja sam mu pozirala i tako je u proleće 1970. nastalo njegovo prvo vajarsko delo. Odlio ga je u gipsu i sačuvan je pedeset godina. Zauvek je zapamtio pouku da vajarstvo ne trpi formu „bubrega“, kako ju je Sergej duhovito nazvao.

***

Nakon završenih studija vratili smo se u Novi Sad, gde je Dragan započeo karijeru vajara i dizajnera. Zaposlio se u tadašnjem URBIS-u, urbanističkom zavodu koji se sastojao od nekoliko celina. Jedna od njih bio je OUR „Arhitektura“, kasnije „Investprojekt“, gde je Dragan radio od 1976. do 1989, kada je prešao u samostalne umetnike.

Godine rada u URBIS-u bile su veoma izazovne jer urbanisti zapravo nisu razumeli potrebu za mešanjem umetnosti u planiranje uređenja grada. Međutim, Dragan je imao podršku arhitekata–projektanata sa kojima je radio, kao i dobru saradnju sa njima, posebno sa Arsom Dimitrijević i Vlastom Petrović. Životne prijatelje i saradnike stekao je u projektantima tehničarima Ivanom Obrovskim i Miodragom Ilićem.

Osamdesetih godina učestvovao je u nizu konkursa vezanih za uređenje Novog Sada, pa je 1979. godine dobio Prvu nagradu za uređenje Pozorišnog trga u Novom Sadu (u timu sa arhitektom Miodragom Pecićem), a 1988. Drugu nagrada na konkursu za fontanu u Novom Sadu sa pravom izvođenja. Nažalost, nijedan od nagrađenih projekata nije izveden. Iz današnje perspektive razlog je bio apsurdan i smešan. Naime, odgovor urbanista bio je da fontane u Novom Sadu nema ko da održava.

Dragan se intenzivno bavio problemima vizuelnog uređenja pojedinih delova Novog Sada; danas su neki detalji sačuvani, na primer ulazi u pothodnike u centru grada, mali kompleks sa česmom ispred studentskih domova na Limanu (devastiran), zatim fontana u centralnom prostoru SPENS-a (propala tokom godina zbog neodržavanja). Paralelno se bavio i skulpturom.

Na novosadskom Oktobarskom salonu dobio je nagradu za skulpturu 1982. godine. Radovi većih dimenzija liveni u bronzi bili su veoma skupi, tako da se Dragan okrenuo kamenu i sitnoj plastici u bronzi. Uvek ga je interesovalo žensko telo, čije bi obline svodio sve dok ne bi dobio jednostavnu formu, koja je samo nagoveštavala telo, bilo u ležećem ili stojećem položaju. Na njega je u mladosti, bez sumnje, uticao Henri Mur, za kojeg je tvrdio da je revolucionaran vajar u oblikovanju ljudskog tela. Međutim, Dragan se trudio da svoje linije daleko više svede i da dobije što jednostavniji oblik, u čemu je donekle sledio Brankuzija. Došavši do sopstvenog izraza, on je postao jedinstven vajar sitne plastike u ondašnjoj Jugoslaviji. Velika je šteta što pojedine skulpture malog formata nisu mogle da budu izlivene u velikim dimenzijama, ali i tako malog formata deluju monumentalno.

***

Iako nije bio slikar, Dragan je voleo da crta predele. Crtao je isključivo tokom leta. Voleo je Grčku, čijoj se istoriji i predelima divio. U Srbiji je voleo selo Sirogojno, gde je osećao mir i spokojstvo. U crtežima je najviše koristio ugalj, pastele i olovku.

Bio je sjajan crtač. To je Sergej odmah zapazio pa je Draganu, čim je počeo da dolazi u njegov atelje, poturio crteže Rafaela i Van Goga. Dragan je imao siguran i snažan potez, tako da ga je upravo to preporučilo za studije vajarstva. Privlačilo ga je ljudsko telo i uvek mu je bilo inspiracija, kako u crtežu, tako i u skulpturi.

***

Krajem 1987. Dragan je pozvan da sa arhitekticom Vlastom Petrović učestvuje u dizajniranju, projektovanju i realizovanju stalne postavke tadašnjeg Vojvođanskog muzeja, koji je kasnije dobio naziv Muzej Vojvodine. To je bio kompleksan i težak zadatak jer se radilo o stalnoj muzeološkoj postavci u zgradi koja nije bila namenjena muzeju. Osim što je učestvovao u dizajniranju i projektovanju postavke, Dragan je dve godine sa svim kustosima Muzeja radio na odabiru i postavci muzejskog materijala. Nakon što je Muzej otvoren (1990), Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine je 1991. godine Dragana nagradilo za dizajn stalne postavke Muzeja Vojvodine Zlatnom formom.

Od tada datira tridesetogodišnja saradnja Dragana i Muzeja, odnosno muzejskih kustosa. Moram istaći da je Dragan izuzetno voleo Muzej Vojvodine i da su stručnjaci ovog muzeja voleli saradnju sa Draganom. On je imao istančan osećaj za muzealije, na šta je uticalo kako njegovo studiranje istorije umetnosti, tako i atmosfera u samom našem domu, gde je Dragan proveo 47 godina sa istoričarkom umetnosti.

Posle projekta stalne postavke Muzeja Vojvodine usledilo je i projektovanje stalnih postavki muzeja u Subotici (1991) i Prištini (1997/1998).

***

Dozvoliću sebi da napišem da je Dragan kao umetnik, vajar i dizajner ipak ostao neotkriven umetnički dragulj Novog Sada. Tokom života imao je svega dve samostalne izložbe. Mnogo ljudi ga je poznavalo, ali je samo sa nekolicinom delio svoje misli o umetnosti i samo je nekolicini pokazivao svoja dela. Jedan od onih koji su poznavali Draganovo stvaralaštvo od sedamdesetih godina je Ivan Karlavaris, sada profesor u penziji Akademije umetnosti u Novom Sadu. S njim je drugovao od mladosti do smrti. Karlavaris, sjajan fotograf, snimao je sve što je Dragan stvarao. Zajedno su bili u timu koji je radio stalne postavke Muzeja Vojvodine i Gradskog muzeja u Subotici. Zajedno su učestvovali u radu UPIDIV-a, i to u najtežim okolnostima, devedesetih godina. Bilo je neobično to prijateljstvo: Dragan, usamljenik, i Karlavaris, ekstrovertan, veseo i veoma društven čovek.

Dragan je bio izuzetno skroman čovek, koji nije isticao svoja akademska zvanja, niti nagrade, tako da je na Telepu, delu Novog Sada gde je proveo poslednje tri decenije života, bio poznat samo kao majstor za bicikle.

Naime, u vreme sankcija, devedesetih, popravljao je bicikle da bi prehranio porodicu. Sankcije i ratovi zatekli su ga u punoj životnoj snazi, a zna se da inter arma musae tacent (među oružjem muze ćute), tako da period pod sankcijama i ratom nije išao na ruku umetnosti.

***

Dragan je, ipak, i u to teško vreme intenzivno radio, a ono čime se zaista ponosio jeste činjenica da je tih godina dobio Prvu nagradu za maskotu grada Novog Sada (1997) – čuvenog goluba, kojeg je naš poznati kantautor Đorđe Balašević poneo sa sobom i poklonio Sarajevu na svom prvom posleratnom koncertu u tom gradu (1998). Balaševića je Dragan slučajno upoznao mnogo godina posle koncerta i tek tada je naš popularni kantautor saznao ko je bio autor goluba mira, kojeg je nosio Sarajevu na poklon.

Ukoliko govorimo o Draganovom bavljenju grafičkim dizajnom, treba da istaknemo period od 2004. do 2014. godine, kada je za organizaciju Zelena mreža Vojvodine uradio sjajne simbole, kao što je logo kultne organske Pijace „Moj salaš“, zatim logo sa biciklom za projekat Via Pacis Pannoniae, logoe za projekte Dud čenejac i Pannonia Organica. Ovi logoi ostaće upamćeni kao simboli ruralne sredine u Vojvodini, ali i napora da se uspostave dobri odnosi sa susedima u Hrvatskoj nakon ratnih sukoba devedesetih.

Poslednjih godina glačao je sitno kamenje sa obala Egejskog mora i pretvarao ga u nakit. Njegove ogrlice i narukvice su teške ne samo od uglačanih oblutaka nego i od srebra kojim ih je optočio. Dragan je govorio da uopšte nije važno da li je u pitanju dragi kamen, poludragi kamen ili običan kameni oblutak. Važna mu je bila lepota oblika, a posebno se divio prirodnim bojama oblutaka uzetih iz mora. To glačanje kamena ga je smirivalo; uživao je u tome. I kada zdravstveno više nije bio u stanju da radi teže vajarske poduhvate, dodir kamena mu je bio potreban, kao što paor voli da drži zemlju u šaci.

Kada se osvrnem na naš zajednički život, često pomislim da je Dragan trebalo da živi sam; ne zato što mi nismo imali dobar zajednički život (stvorili smo porodicu kojom se on beskrajno ponosio i koju je duboko voleo), već zato što je bio u duši pravi umetnik, a pravi umetnici su usamljenici, zapravo nesuđeni monasi. Da je bio sam, mogao se potpuno posvetiti umetnosti; ovako je, voleći nas, bio rastrzan između umetnosti i porodice. Uprkos tome, iza sebe je ostavio dela kojima se mi danas ponosimo.

I da zaključim, Draganova umetnička dela pripadaju umetnosti Jugoslavije dvadesetog veka. U Jugoslaviji je socrealizam relativno kratko trajao i nakon Titovog istorijskog NE Staljinu; celokupna kulturna scena okrenula se Zapadu. Tako je 1955. godine u Beogradu organizovana izložba Henrija Mura – kao prvog vajara zapadnog sveta u jednoj komunističkoj državi. Ta izložba je veoma „ohrabrila umetnički preporod“, kako je njen uticaj nazvao Miodrag B. Protić (1922–2014) u svojoj prvoj memoarskoj knjizi Nojeva barka. Kažu da je Henri Mur, pored ateljea Tome Rosandića i Olge Jančić, video i skulpture Matije Vukovića. Već sam napisala da je Dragan tamo negde 1968/1969. bio zadivljen Matijinim skulpturama; kako preko Sergeja, tako i preko Matije, prvi put je saznao za stvaralaštvo Henrija Mura. I tada je pošao putem oslobađanja forme ljudskog tela do apstrakcije.

Tokom stvaralačkog života Dragan je težio što jednostavnijoj i što snažnijoj umetničkoj formi. Kada se bavio dizajnom, posebno je vodio računa o funkcionalnosti. Bio je fasciniran idejama i ostvarenjima umetnika i arhitekata Bauhausa, i to je jedan od razloga što njegovo delo vezujem isključivo za dvadeseti vek, iako je živeo na razmeđi dva stoleća i milenijuma. Međutim, dvadeset prvi vek, sa svojim informacionim tehnologijama i novim razmišljanjima, nikada ga nije dotakao. Nije ga dotakao ni konceptualizam, ni društvena angažovanost, niti avangarda rođena u Novom Sadu i Subotici sedamdesetih godina. Bio je introvertan čovek, koji je celog života voleo oblik i bavio se razmišljanjem o tome koji je najbolji način da ga predstavi.

Olivera Radovanović, istoričar umetnosti