УМЕТНОСТ ДРАГАНА РАДОВАНОВИЋА (1949–2018)

Пред многобројном новосадском публиком, у уторак, 3. марта, у 19 сати у Музеју Војводине отворена је изложбa уметничких радова, Драгана Радовановића (1949–2018), познатог и признатог новосадског вајара и дизајнера. Ову поставку заинтересовани могу да погледају до 22. марта 2020. године.

др Драго Његован, директор Музеја Војводине

На отварању, присутнима су се обратили др Драго Његован, директор Музеја Војводине, Сузана Миловановић, музејска саветница и Оливерa Радовановић, а изложбу је отворио Иван Карлаварис, дизајнер фотографије.

У уметничком делу програма наступала је Тамара Адамов Петијевић и део хора Свети Стефан Дечански.

Tамара Адамов Петијевић и део хора Свети Стефан Дечански

Сви поменути, поред тога што су признати културни радници, били су добри пријатељи уметника, и овом приликом су још једном указали поштовање према Драгану и његовом уметничком раду. Драганова супруга Оливера Радовановић рекла је да је већи део поставке аутор скицирао за живота, јер је ова изложба требало да буде раније реализована али ју је одложила смрт аутора.

Оливерa Радовановић, историчар уметности

На изложби је приказано стваралаштво Драгана Радовановића у распону од готово педесет година рада. На изложеној поставци могу да се виде скулптуре, цртеже, слике, накит и дизајн каталога. Неки радови су настали и као резултат дугогодишње сарадње са Музејом Војводине.

Изложбу прати и луксузни каталог који је пратећи део изложбе, где су текстове о раду Драгана Радовановића писали: др Драго Његован, директор Музеја Војводине, Мирко Далмација, Сузана Миловановић, музејски саветник, историчар уметности, Братислава И. Стефановић, музејски саветник-етнолог, Иван Карлаварис, дизајнер фотографије, Жељко Јовишић, златар,

Овом приликом рад уметника Драгана Радовановића гледаоцима портала ТВ Арс Медија приближићемо кроз текст Оливере Радовановић, историчара уметности.

Текст: Жељко Савић;

Драган Радовановић – вајар и дизајнер

Тешко је започети текст који треба да говори о Драгану, уметнику, мом вољеном мужу, дивном оцу наших близанаца и деди наших многобројних унука, пријатељу толиким људима.

Драган и ја ишли смо у исти разред чувене новосадске Змај Јовине гимназије, кретали се у истом друштву, волели Битлсе и Ролингстонсе… Играо је рокенрол изузетно добро; сећам се времена када је пустио косу. Пошли смо заједно на Историју уметности на Филозофски факултет у Београду (1968), млади се венчали (1971), млади добили наше близанце (1973). Паралелно са студијама на Историји уметности, он се две године (1968–1970) обучавао у сликарском атељеу Сергеја Јовановића (1922–1999), познатог београдског педагога. Тај сликарски атеље на Кошутњаку био је један у низу атељеа у којима су, између осталих, стварали вајари Миодраг Живковић (1928) и Матија Вуковић (1925–1985). Драган се интензивно дружио са обојицом. На препоруку професора Живковића, са сликарства је прешао на вајарство и уписао Факултет примењених уметности у Београду – Одсек вајарства, у класи истог професора (1970). Дипломирао је 1975, а магистарске студије завршио 1981. године. Члан УПИДИВ-а (Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Војводине) постао је 1976. године.

Драган је рођен у првој половини двадесетог века (1949), у Југославији, у којој је владала идеологија „меког комунизма“, али је младост Југославије, тамо од краја педесетих, гледала у правцу Запада и одрастала на западним вредностима, која су извршила снажан утицај на целокупну уметност – музичку, ликовну и примењену, позоришну, односно на комплетну културу Југославије. Млади уметници тог времена могли су да путују и дођу у додир са свим светским уметничким трендовима.

Драган је од младости био опчињен Сезаном, Пикасом, Хенријем Муром и Бранкузијем. Ноћима је седео код Сергеја, разговарајући о Сезану. Сергеј је био велики познавалац историје уметности, посебно сликарства. Када је Сергеј сугерисао измену потеза, то је било тако и никако другачије. Када се Драган определио за вајарство, а била је уочљива његова снажна и робустна линија приликом представљања масе људског тела, професор Живковић му је наложио да изваја један портрет. Ја сам му позирала и тако је у пролеће 1970. настало његово прво вајарско дело. Одлио га је у гипсу и сачуван је педесет година. Заувек је запамтио поуку да вајарство не трпи форму „бубрега“, како ју је Сергеј духовито назвао.

***

Након завршених студија вратили смо се у Нови Сад, где је Драган започео каријеру вајара и дизајнера. Запослио се у тадашњем УРБИС-у, урбанистичком заводу који се састојао од неколико целина. Једна од њих био је ОУР „Архитектура“, касније „Инвестпројект“, где је Драган радио од 1976. до 1989, када је прешао у самосталне уметнике.

Године рада у УРБИС-у биле су веома изазовне јер урбанисти заправо нису разумели потребу за мешањем уметности у планирање уређења града. Међутим, Драган је имао подршку архитеката–пројектаната са којима је радио, као и добру сарадњу са њима, посебно са Арсом Димитријевић и Властом Петровић. Животне пријатеље и сараднике стекао је у пројектантима техничарима Иваном Обровским и Миодрагом Илићем.

Осамдесетих година учествовао је у низу конкурса везаних за уређење Новог Сада, па је 1979. године добио Прву награду за уређење Позоришног трга у Новом Саду (у тиму са архитектом Миодрагом Пецићем), а 1988. Другу награда на конкурсу за фонтану у Новом Саду са правом извођења. Нажалост, ниједан од награђених пројеката није изведен. Из данашње перспективе разлог је био апсурдан и смешан. Наиме, одговор урбаниста био је да фонтане у Новом Саду нема ко да одржава.

Драган се интензивно бавио проблемима визуелног уређења појединих делова Новог Сада; данас су неки детаљи сачувани, на пример улази у потходнике у центру града, мали комплекс са чесмом испред студентских домова на Лиману (девастиран), затим фонтана у централном простору СПЕНС-а (пропала током година због неодржавања). Паралелно се бавио и скулптуром.

На новосадском Октобарском салону добио је награду за скулптуру 1982. године. Радови већих димензија ливени у бронзи били су веома скупи, тако да се Драган окренуо камену и ситној пластици у бронзи. Увек га је интересовало женско тело, чије би облине сводио све док не би добио једноставну форму, која је само наговештавала тело, било у лежећем или стојећем положају. На њега је у младости, без сумње, утицао Хенри Мур, за којег је тврдио да је револуционаран вајар у обликовању људског тела. Међутим, Драган се трудио да своје линије далеко више сведе и да добије што једноставнији облик, у чему је донекле следио Бранкузија. Дошавши до сопственог израза, он је постао јединствен вајар ситне пластике у ондашњој Југославији. Велика је штета што поједине скулптуре малог формата нису могле да буду изливене у великим димензијама, али и тако малог формата делују монументално.

***

Иако није био сликар, Драган је волео да црта пределе. Цртао је искључиво током лета. Волео је Грчку, чијој се историји и пределима дивио. У Србији је волео село Сирогојно, где је осећао мир и спокојство. У цртежима је највише користио угаљ, пастеле и оловку.

Био је сјајан цртач. То је Сергеј одмах запазио па је Драгану, чим је почео да долази у његов атеље, потурио цртеже Рафаела и Ван Гога. Драган је имао сигуран и снажан потез, тако да га је управо то препоручило за студије вајарства. Привлачило га је људско тело и увек му је било инспирација, како у цртежу, тако и у скулптури.

***

Крајем 1987. Драган је позван да са архитектицом Властом Петровић учествује у дизајнирању, пројектовању и реализовању сталне поставке тадашњег Војвођанског музеја, који је касније добио назив Музеј Војводине. То је био комплексан и тежак задатак јер се радило о сталној музеолошкој поставци у згради која није била намењена музеју. Осим што је учествовао у дизајнирању и пројектовању поставке, Драган је две године са свим кустосима Музеја радио на одабиру и поставци музејског материјала. Након што је Музеј отворен (1990), Удружење ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Војводине је 1991. године Драгана наградило за дизајн сталне поставке Музеја Војводине Златном формом.

Од тада датира тридесетогодишња сарадња Драгана и Музеја, односно музејских кустоса. Морам истаћи да је Драган изузетно волео Музеј Војводине и да су стручњаци овог музеја волели сарадњу са Драганом. Он је имао истанчан осећај за музеалије, на шта је утицало како његово студирање историје уметности, тако и атмосфера у самом нашем дому, где је Драган провео 47 година са историчарком уметности.

После пројекта сталне поставке Музеја Војводине уследило је и пројектовање сталних поставки музеја у Суботици (1991) и Приштини (1997/1998).

***

Дозволићу себи да напишем да је Драган као уметник, вајар и дизајнер ипак остао неоткривен уметнички драгуљ Новог Сада. Током живота имао је свега две самосталне изложбе. Много људи га је познавало, али је само са неколицином делио своје мисли о уметности и само је неколицини показивао своја дела. Један од оних који су познавали Драганово стваралаштво од седамдесетих година је Иван Карлаварис, сада професор у пензији Академије уметности у Новом Саду. С њим је друговао од младости до смрти. Карлаварис, сјајан фотограф, снимао је све што је Драган стварао. Заједно су били у тиму који је радио сталне поставке Музеја Војводине и Градског музеја у Суботици. Заједно су учествовали у раду УПИДИВ-а, и то у најтежим околностима, деведесетих година. Било је необично то пријатељство: Драган, усамљеник, и Карлаварис, екстровертан, весео и веома друштвен човек.

Драган је био изузетно скроман човек, који није истицао своја академска звања, нити награде, тако да је на Телепу, делу Новог Сада где је провео последње три деценије живота, био познат само као мајстор за бицикле.

Наиме, у време санкција, деведесетих, поправљао је бицикле да би прехранио породицу. Санкције и ратови затекли су га у пуној животној снази, а зна се да inter arma musae tacent (међу оружјем музе ћуте), тако да период под санкцијама и ратом није ишао на руку уметности.

***

Драган је, ипак, и у то тешко време интензивно радио, а оно чиме се заиста поносио јесте чињеница да је тих година добио Прву награду за маскоту града Новог Сада (1997) – чувеног голуба, којег је наш познати кантаутор Ђорђе Балашевић понео са собом и поклонио Сарајеву на свом првом послератном концерту у том граду (1998). Балашевића је Драган случајно упознао много година после концерта и тек тада је наш популарни кантаутор сазнао ко је био аутор голуба мира, којег је носио Сарајеву на поклон.

Уколико говоримо о Драгановом бављењу графичким дизајном, треба да истакнемо период од 2004. до 2014. године, када је за организацију Зелена мрежа Војводине урадио сјајне симболе, као што је лого култне органске Пијаце „Мој салаш“, затим лого са бициклом за пројекат Via Pacis Pannoniae, логое за пројекте Дуд ченејац и Pannonia Organica. Ови логои остаће упамћени као симболи руралне средине у Војводини, али и напора да се успоставе добри односи са суседима у Хрватској након ратних сукоба деведесетих.

Последњих година глачао је ситно камење са обала Егејског мора и претварао га у накит. Његове огрлице и наруквице су тешке не само од углачаних облутака него и од сребра којим их је опточио. Драган је говорио да уопште није важно да ли је у питању драги камен, полудраги камен или обичан камени облутак. Важна му је била лепота облика, а посебно се дивио природним бојама облутака узетих из мора. То глачање камена га је смиривало; уживао је у томе. И када здравствено више није био у стању да ради теже вајарске подухвате, додир камена му је био потребан, као што паор воли да држи земљу у шаци.

Када се осврнем на наш заједнички живот, често помислим да је Драган требало да живи сам; не зато што ми нисмо имали добар заједнички живот (створили смо породицу којом се он бескрајно поносио и коју је дубоко волео), већ зато што је био у души прави уметник, а прави уметници су усамљеници, заправо несуђени монаси. Да је био сам, могао се потпуно посветити уметности; овако је, волећи нас, био растрзан између уметности и породице. Упркос томе, иза себе је оставио дела којима се ми данас поносимо.

И да закључим, Драганова уметничка дела припадају уметности Југославије двадесетог века. У Југославији је соцреализам релативно кратко трајао и након Титовог историјског НЕ Стаљину; целокупна културна сцена окренула се Западу. Тако је 1955. године у Београду организована изложба Хенрија Мура – као првог вајара западног света у једној комунистичкој држави. Та изложба је веома „охрабрила уметнички препород“, како је њен утицај назвао Миодраг Б. Протић (1922–2014) у својој првој мемоарској књизи Нојева барка. Кажу да је Хенри Мур, поред атељеа Томе Росандића и Олге Јанчић, видео и скулптуре Матије Вуковића. Већ сам написала да је Драган тамо негде 1968/1969. био задивљен Матијиним скулптурама; како преко Сергеја, тако и преко Матије, први пут је сазнао за стваралаштво Хенрија Мура. И тада је пошао путем ослобађања форме људског тела до апстракције.

Током стваралачког живота Драган је тежио што једноставнијој и што снажнијој уметничкој форми. Када се бавио дизајном, посебно је водио рачуна о функционалности. Био је фасциниран идејама и остварењима уметника и архитеката Баухауса, и то је један од разлога што његово дело везујем искључиво за двадесети век, иако је живео на размеђи два столећа и миленијума. Међутим, двадесет први век, са својим информационим технологијама и новим размишљањима, никада га није дотакао. Није га дотакао ни концептуализам, ни друштвена ангажованост, нити авангарда рођена у Новом Саду и Суботици седамдесетих година. Био је интровертан човек, који је целог живота волео облик и бавио се размишљањем о томе који је најбољи начин да га представи.

Оливера Радовановић, историчар уметности

Драган Радовановић 1949 – 2018 – биографија

Место Рођења : Београд 29.04.1949.

Основна школа: Сарајево

Гимназија: Нови Сад 1964-1968

Студије : Универзитет у Београду, Факултет за примењену уметност 1975

Магистарске студије, звање магистра стекао 1981. Факултет за примењену уметност

Године професионалног искуства: 49

Професионално чланство: Члан УПИДИВ од 1976.

Дизајн сталних поставки  музеја:

–             Пројекат  сталне поставке Музеја у Приштини, Приштина 1998.

–             Стална поставка и реализација Градског музеја у Суботици, Суботица 1991.

–             Пројекат (коауторство), стална поставка и реализација Музеја Војводине, Нови Сад 1990.

Дизајн изложби у Музеју Војводине(избор кључних изложби):

–             Старинска ткања и заборављени преплетаји, Музеј Војводине, Нови сад 2014.

–             Бела Русија, Музеј Војводине, Нови Сад 2014.

–             Дух жита, Музеј Војводине, Нови Сад 2012.

–             Kад у кујни влада ред, Музеј  Војводине, Нови Сад 2009.

–             Слатка изложба, Музеј  Војводине, Нови Сад 2004.

–             Градови Војводине оком старих фотографа, Нови Сад 2004.

–             Војводина и Први српски устанак, Нови Сад 2004.

–             Политички плакат у Војводини, Нови Сад 2004.

–             Ћилими Срба у Војводини, Нови Сад 2003.

–             Преслице, Нови Сад, 1994.

–             Иконе на стаклу, Нови Сад 1991.

Напомена: Дизајнирао више изложби за УПИДИВ, Змајеве дечије игаре, Галерију САНУ у Новом Саду и Београду  и Музеју  града Новог Сада

Имао две самосталне и  низ заједничких изложби у земљи и иностранству (Србија, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Велика Британија, Немачка)

Вајарски радови  се налазе у музејским и приватним колекцијама у Србији, Немачкој, Грчкој, Великој Британији и САД.

Kључне награде:

  • Награда за дизајн накита на Сајму златарства у Новом Саду, 2005.
  • Награда на конкурсу за маскоту града Новог Сад, 1997.
  • Златна Форма УПИДИВ за дизајн Музеја Војводине, Нови Сад, 1991.
  • Награда на конкурсу за фонтану у Новом Саду, 1988.
  • Награда за скулптуру на Октобарском салону, Нови Сад 1982.
  • Награда на конкурсу за уређење Позоришног трга у Новом Саду, 1979.

 

Прилог припремио: Жељко Савић

Фотографије: Арс академија (Душко Иконов, Немања Вуковић)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *