У Галерији Културног центра „Карловачка уметничка радионица” у суботу, 29. августа 2020, отворена је изложба фотографија Уметнички женски актови аутора Жељка Савића. Организатори изложбе су Друштво новинара Војводине и Арс академија а заинтересовани посетиоци изложбу могу погледати у наредних 10 дана.
Поздрављајући присутне, у име Културног центра Сремски Карловци, дипл. филолог Мирко Димић истакао је да је ова изложба пре свега један уметнички чин изражавајући уверење да је табу женског тела Жељко Савић успео да прикаже на један уметнички спонтан начин.
Мирко Димић
Песникиња Весна Фекете, стални сарадник Културног центра и члан Друштва новинара Војводине, песмом „Жена” увеличала је отварање изложбе.
Весна Фекете
– Изложба је резултат мог вишегодишњег рада. Овом темом се бавим 10 година. Овде је један мањи део серијала. Око 40 модела сам фотографисао а на овој изложби су заступљена три модела. Акт је увек осетљива тема и сваки уметник на свој начин прилази овој тематици. Фотограф треба да буде опрезан да својим актом не прелази границу доброг укуса и не оде у неку вулгарност. Овде сам се бавио неким ликовним аспектима фотографије, валерима, контрастима, компоновањима које разуме академски свет – али је она лепа и за друге љубитеље фотографије. Жене су тема која инспирише људе од када постоји човечанство, верујем да ће тако и остати. Надам се да ће ову тему наставити млади фотографи – истакао је Жељко Савић, захваливши Културном центру Сремски Карловци и Општини на помоћи у реализацији ове изложбе.
Жељко Савић
Жељко Савић је мастер културолог, струковни инжењер фотографије-специјалиста, предавач је на Високој школи „Логос центар” у Мостару и Школи фотографије Арс академије у Новом Саду. Савић је фотографије излагао у преко 10 самосталних и много колективних изложби, аутор је бројних групних изложби и сликарских колонија као и пројекција документарних филмова. Члан је бројних новинарских, фотографских и уметничких удружења, између осталих и УПИДИВ-а.
У каталогу изложбе налази се текст др уметности Душанке Kомненић, ванредног професора фотографије из Београда:
„Жељко Савић публици представља серију светлописаних женских актова. Са великим интересовањем посматра визуелне догађаје на женском телу и открива их посматрачу као скривану тајну. Имамо утисак да гледамо безвремене фотографије, безвремене жене. Формални квалитети фотографија нас не смештају неопходно у контекст садашњице, фотографије лако могу да припадају и некој прошлој или будућој епохи. Модели на фотографијама такође не гестикулирају како би било очекивано данас, већ суверено, утемељено у традицији, позирају.
Фотографије су изведене у црно-белој техници, те је и ово један од разлога што фотографије доживљавамо као традиционалне. Црно-бела фотографија своди опажаје на основне – без детаља и претеривања. Kроз црно-бело се више фокусирамо на линије, текстуре, светло и сенку. Kолор нам даје слику онакву какву видимо, омета нас да видимо однос светло-тамно. Са црно-белом фотографијом се враћамо у прошлост, она потврђује нешто добро, место где се осећамо сигурно и топло, те јој верујемо. Црно-бела фотографија нам даје одређену историјско-традиционалну вредност коју боја нема.
Примећујемо, ипак, да нас аутор вешто води кроз три приче. Прва је испричана класично. На фотографијама доминира пажљиво усмерено осветљење и класична поза – видимо целу фигуру на којој је наглашена мекоћа и путеност женског тела. У другој причи аутор на апстрактни начин истражује акт кроз детаљ и место сусрета. Разлаже комплексност тела на примарне принципе и елементе: линију, површину, валер, текстуру и контраст. У трећој причи користи и додатне елементе као што су виолончело, лепеза, итд., којим настоји да гледаоцу приближи како облик тако и сензибилитет жене. Овим фотографијама Жељко нам симболично саопштава личну визију жене која је забележена на традиционалан начин. Жена је нежна, суптилна и заводљива.
Заједничка нит на свим фотографијама је чињеница да се моделима не види лице. Ту појаву можемо да тумачимо двојако. Прва могућност је да су модели стидљиви. Ову могућност бих одбацила, јер модели слободно позирају, те својим ставом, често гордо, изазивају фотографа (тиме и посматрача). Друга могућност делује извесније, а то је да аутор намерно избегава портретисање лица, како би елиминисао особеност модела и зауставио емотивно повезивање модела са посматрачем. Овај контакт се обично успоставља погледом. Пошто нам поглед није омогућен, остаје нам да се са моделом повежемо преко светла, сенке и заталасаних обриса тела. Овим не сугеришем да аутор објектификује моделе. Иако ауторова жена нема име и он не ‘говори’ ни о једној жени особно, аутор нам прича причу о Жени. Жељко настоји да посматрача опије лепотом женске појаве и бића.
Важна напомена је да актови могу да буду застрашујући како за модела тако и за фотографа. Kреативност, храброст и одлучност треба да се споје и изведу ‘бешумно’, како би аутор могао комплетно да се изрази. Ако се модел стиди, ако је фотограф уздржан или гледалац одбијен, на било који начин, фотографија је неуспешна.
Kод Жељка Савића видимо набројане квалитете интегрисане у сваки кадар појединачно, као и у читаву серију фотографија која је заокружена јасним, личним рукописом аутора. Аутор је детерминисан и модел је мотивисан. Тако и посматрач испред себе има питку серију класичних актова кроз које увиђа непролазну лепоту жене као форме и као суштине”, наводи се у стручном тексту.
Текст :В. Раонић
фото: В. Раонић и Немања Вуковић
Извор: ТВ Арс Медија-портал