RADULE BOŠKOVIĆ – UMETNOST PLAKATA – SNP (1981-2019)

Srpsko narodno pozorište organizovalo je promociju monografije i izložbu plakata, u petak 26. marta 2021. godine, u donjem foajeu scene „Pere Dobrinović“ SNP-a, u Novom Sadu. Pored autora Radula Boškovića, prisutnima su se obratili: dr Zoran Đerić, upravnik Srpskog narodnog pozorišta, Zdravko Mićanović, profesor dizajna u penziji, Vladimir Mitrović, viši kustos – istoričar umetnosti, urednik monografije. Izložbu je otvorio Aleksandar Milosavljević, teatrolog.

Putem linka u celosti prenosimo govor sa promocije.

Izložbu plakata publika može da pogleda u foajeu KCV „Miloš Crnjanski“ i donjem foajeu scene „Pera Dobrinović“ u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu.

foto. sa izložbe plakata R.B.

Na samom početku priče, radi lakšeg razumevanja gledalaca i čitalaca, da kažemo i neku reč o plakatu. Plakat je najčešće oglas štampan na papiru, javno je izložen i ima funkciju da promoviše određeni proizvod, događaj, ili da izazove određenu emociju kroz slikui ili tekst. Glavni zadatak plakata je da bude primećen: mora privući pažnju i izvršiti određen uticaj na što veći broj prolaznika. Reč plakat potiče od novolatinske reči ”placare” i ”placatum”, što znači veliki oglas, objavu ili proglas, istaknutu na zidu ili stubu. Takođe, plakat na engleskom ”poster”, ”posted up”, znači postavljeno na stub, a na francuskom ”affiche” i nemačkom ”anschlag” – prilepljivanje, nalepljivanje.

foto. sa izložbe plakata R.B.

Kroz istoriju umetnosti, pozorišnim i drugim plakatom bavli su se brojni priznati umetnici u svetu: Tuluz-Lotrek, Pjer Bonar, Alfons Muha, Obri Birdsli, Gustav Klimt, El Lisicki, Aleksandr Rodčenko i drugi. Na području bivše Jugoslavije plakatom su se bavili razni umetnici, među kojima su zvučnija imena: Radule Bošković, Slobodan Mašić, Branislav Dobanovački, Kapitanj Laslo, Ferenc Barat, Boško Ševo i drugi.

Prvi pozorišni plakat u Srbiji potiče iz 1833. godine, mada nije štampan u Srbiji. Prvi, pozorišni plakat štampan u Srbiji u vezi je sa radom Teatra na Đumruku i najavljuje predstavu „Smrt Stefana Dečanskog“ Jovana Sterije Popovića za 4. decembar 1841. godine.

Kako je izgledalo stvaralaštvo plakata Radula Boškovića, koji je svojim autorskim radom dao nemerljiv doprinos razvoju srpskog pozorišnog plakata, otkriva nam sam autor u razgovoru koji je priredio Željko Savić za portal TV Ars Mediju, dana 26. 3. 2021. godine.

Ž.S.: Zamolio bih Vas, kada je reč o plakatu, da nam približite kako je izgledao Vaš stvaralački rad, pošto se i tehnika menjala, tokom perioda od kada Vi radite. Kako je izgledalo raditi osamdesetih, devedesetih i sada u poslednje vreme?

R.B.: Bilo je dosta shodno evoluciji tehnoloških mogućnosti tako da su se i neke tehnike menjale i pristup svemu tome. Likovni je uvek ostao isti jer ja sam slikar grafičar po vokaciji, tako da od starta sam negovao na neki način ne samo vlastiti rukopis, nego i zaštitni rukopis Srpskog narodnog pozorišta. Za nepunih 40 godina trudio sam se da zaštitim identitet ove kuće, da na visokom nivou bude likovni identitet, ali i da ispratim tehnološke mogućnosti. Prvih 20 godina, od 1981. kada sam se zaposlio kao mlad dizajner, inicirao sam priču o likovnom plakatu, pozorišnom plakatu. U Novom Sadu postoji kultura i likovnog i pozorišnog plakata Ferika Barake i to je negovao Palacika Kapitan, ali ne u toj razmeri i u tom kontinuitetu kao što je to ovo veliko Srpsko narodno pozorište zahtevalo. Ja sam to vrlo ozbiljno shvatio u startu i na neki način sa ambicijom krenuo da formiram umetnički dizajn studio sa fotografom i operativcima. U zavisnosti od tehnike, nekada sam radio sam montaže, folije, dekfarbe, letraset. Imao sam asistenta tehničara koji je to naučio i u saradnji sa štamparijiama sam nosio, donosio. Sve je to bilo nekako u povoju, ali je imalo dušu onoga grafičkog lista. Tada je plakat u sitnoj štami nosio taj jedan štih unikata. Tiraži su bili mali i svaki plakat je bio grafika, umetničko delo. Kasnije, kada su se digitalne tehnologije pojavile, izmenili su se i pristupi, ubrzala se realizacija, skratio postupak. Na neki način nisam morao fizički da učestvujem u toj pripremi, nego je sve to rađeno reprofotografijom, seterima za formiranje, tipo slogom. Isto je radila montaža, ali na kraju je sve kompjuter preuzeo i sve se rešavalo za stolom u fotošopu, indizajnu, ilustratoru, u tim ozbiljnim programima koji su danas preuzeli prevagu. To se nekada nije učilo, ali mladi dizajneri danas to na akademijama uče. Ljubiša Ristić je prvi doneo kompjuter u Srpsko narodno pozorište i od tada je krenula jedna digitalizacija Srpskog narodnog pozorišta. Prvihvaćena je prvo kod mene u dizajn studiju, tu su se radile digitalne pripreme i tu je evuoluirala. Štampači su prvi došli, zatim laseri na folijama, pripreme. Sada više ne vidimo te stvari, direktno se na ploče digitalni fajl prenosi, samo vidite odštampani predložak.

Ž.S.: Kada pripremate jedan plakat, treba da izaberete font, raspodelite slova, date osnovne informacije, da uklopite likovne sadržaje, koristite određene ilustracije. Kako Vi započinjete rad sa plakatima?

R.B.: Plakat je, po meni, likovno delo koje ima primenjenu svrhu. On je deo primenjene umetnosti, plajd art ili dizajn kako ga zovu. Međutim , ja sam ga shvatio kao umetnički slikarski, odnosno likovni predložak. Sa obeležjima koja nose informativni, kompozicioni, utilitarni segment, da obrazuje, na neki način privuče publiku i da nagovesti sadržaj predstave, ali ne i da je razotkrije do kraja. To su moji polazni postulati u saradnji sa rediteljem i pretpostavkom da je prvo pročitano to umetničko delo, libreto, scenario, zavisi šta se uzelo da se realizuje kao projekat. Potrebna je priprema, obaveštenost u prvom razgovoru sa rediteljem, prisustvovanje probama, koncepcija reditelja, promene, adaptacija. Sve je to uticalo, na neki način, da ja osmišljam ideju kako će se to prezentovati. Nekada bude i po više skica, pa reditelj usmeri gde je njegova ideja adaptacije režije da vidimo u kom smeru ćemo i likovno najaviti publici. Kasnije, na neki način, to je sazrelo da mogu da prepoznam rediteljsku nameru i ponudim čak odmah rešenje. U razgovoru dođemo do neke zajedničke ideje i na kraju, to ide samo kao moje neka likovna realizacija. Kompozicija naravno i font to su bitne stavke, prepoznatljivost i svrsishodnost fonta da odgovara temi. U početku je bilo problema pošto su ćirilični fontovi oskudni, sada je to već malo evoluiralo i tehnološki dostupno ljudima na internetu i digitalno. U početku sam se snalazio, pa sam montirao iz latinice, pravio neke klonove ćiriličnog fonta.

Ž.S.: Vi ste radili plakate za balektske predstave, za opere, drame i ostale potrebe Srpskog narodnog pozorišta. Šta bi Vi izdvojili kao najuspeliji segment Vašeg rada kada je reč o tim celinama?

R.B.: Prevashodno imao sam nameru da Srpskom narodnom pozorištu poklonim jedan autentični identitet i negovanje još jedne umetničke institucije. Osim drame, opere i baleta, ovde postoji i scenografska umetnost i umetnost kostima, to su sve umetničke kategorije. Na kraju, umetnost plakata je ušla ravnopravno za ovih 30 godina kao jedna nova umetnička institucija u ovu kuću, koja se utemeljila da se bez toga ne može.

Ž.S.: Prva moja asocijacija kada pomislim na istoriju plakata su Alfons Muha i Sara Bernar. Da li ste i Vi ovde imali Vašu Saru Bernar ili neku saradnicu koja je poslužila kao model, za vaše plakate?

R.B.: U tom smislu ne, zato što je ovo ogroman ansambl koji podrazumeva i dramu, operu i balet, bezmalo 200-300 školovanih umetnika, od kojih bi bilo teško nekoga izdvojiti, favorizovati kao muzu. Ja sam jednostavno imao svoju neku likovnu postavku, edukaciju i način razmišljanja gde sam svakoj temi prilazio sa svog aspekta, ostao u svom nekom rukopisu, ali trudio sam se da to bude u jednom profesionalnom estetskom nivou zbog ove kuće i njenog renomea . Nije nimalo nerespektabilno dočekati 160 godina postojanja. Malo pozorišta na Balkanu, a i šire, mogu da se pohvale sa jednom takvom tradicijom. Moja satisfakcija je što sam učinak dao svemu tome, i naravno hvala ljudima koji su to prepoznali. Danas imamo promociju monografije koja obeležava preko 300 naslova koje sam uradio za ovih nepunih 40 godina.

Ž.S.: Kada pričamo o medijima uopšte, plakat spada u jedan segment medija, kakva je budućnost plakata kao takvog?

R.B.: On je postao pomalo kabinetska forma zato što na ulici ne može da doživi sutradan. Lepe se raznorazne obavesti, kratke i svakojake informacije preko plakata. Jedan umetnički plakat mora da ima svoju vitrinu, mora da ima posebno mesto za nagoveštaj, za objavu, za informaciju. Na zgradi Srpskog narodnog pozorišta postoje pozicije gde se ponekad odrade zidni plakati, velikog formata, ali to je u zavisnosti od ekonomskog faktora i nije baš svrsishodno za svaku predstavu jer nemamo baš prostora. Ova izložba treba da podseti na neke naslove koji su rađeni poslednjih 38 godina koje monografija obuvata i preko 300 naslova u bibliografiji, i nekih 100 u punoj strani. Ovo je ozbiljan izdavački poduhvat Kulturnog centra Vojvodine „Miloš Crnjanski“ i Srpskog narodnog pozorišta zajedno.

Ž.S.: Da li ste planirali sa nekim obrazovnim institucijama, da na određenim predmetima poput plakata predmeta ili nekim srodnim predmetima, nastavite neku vrstu edukacije i iskustva sa studentima?

R.B.: Nadam se da će ova monografija biti vredno štivo. Plan je da se svim školama dizajna i fakultetima u Srbiji dostavi primerak kao doprinos edukaciji informacija i prezentacije. Već sam učestvovao u nekim edukacijama, u predavanjima Visoke tehničke škole strukovnih studija u Novom Sadu i Tehnološkom fakultetu. Bilo je vremena kada sam po pozivu učestvovao u razgovorima, u predavanjima o umetničkom pozorišnom plakatu.

Hvala na razgoru.

Hvala i Vama.

Foto. Radule Bošković

RADULE BOŠKOVIĆ (skraćena biografija), rođen je u Novom Sadu, 2. februara 1954. godine. Školu za primenjenu umetnost u Novom Sadu, grafički odsek, završio 1972. godine, a 1978. godine diplomirao na Fakultetu za primenjene umetnosti u Beogradu, na Odseku grafike, u klasi profesora Branislava Makeša i grafiku knjige kod profesora Bogdana Kršića. Od 1979. godine član je ULUV-a (Udruženje likovnih umetnika Vojvodine). Živi i radi u Novom Sadu. Bavi se slikarstvom, grafikom, scenografijom i grafičkim oblikovanjem. U Srpskom narodnom pozorištu radio od 1981. kao dizajner i osnivač Dizajn studija, zatim kao umetnički direktor Marketinga, potom kao direktor Kulturnog Centra Novog Sada i ponovo u Srpskom narodnom pozorištu, kao rukovodilac Promo centra. Član Art kluba Srbije od osnivanja i Udruženja umetnika „Likovni krug“ iz Petrovaradina.