ПУТ СРЦА ВОДИ KРОЗ ПИСАНУ РЕЧ – Интервју са Јасном Богојевић Јањић, професорком српског језика и књижевности.
У оквиру удружења „Живот у радости“, чија је заступница Јелена Николић, одржана су предавања са циљем да нам приближе време наших хероја – српских војника, добровољаца, и то кроз читање њихових писама. Предавања су осмишљена са циљем да не заборавимо ко смо, ко су наши преци, као и њихову велику пожртвованост, јунаштво и страдање. Предавања је држала Јасна Богојевић-Јањић, која је присутнима, између осталог, приближила и појам епистоларне форме, која се односи на писма српских добровољаца. Јасна Богојевић-Јањић је дипломирана професорка српског језика и књижевности. Предавала је српски језик и књижевност у основној школи „Десанка Максимовић“ у Футогу. Поред тога она је и истраживач алернативних духовних области, креатор многих радионица на пољу личног раста и развоја, и тренер је животних вештина. Верни је сарадник удружења „Живот у радости“, које је основано ове године са широким спектором циљева као што су: неговање стваралаштва из области уметности, науке, културе и образовања; ревитализација традиционалних заната и туризма; очување животне средине; бриге о старима, сиромашнима, деци и адолесцентима; очување менталног здравља; популаризације хуманитарног и волонтерског рада; укључивање младих у друштвени живот и друго.
Удружење је представило пионирски подухват у виду пројекта „Путевима српских добровољаца“, који је финансиран од стране Градске управе за привреду, у сарадњи са Националном службом за запошљавање. Циљ овог пројекта је да се грађанима приближе традиционалне вредности и културна баштину нашег народа, кроз савремено стваралаштво и тему српског добровољачког покрета у Великом рату. О темама, које је обрађивала на предавањима, Јасна Богојевић Јањић нас упознаје кроз одговоре, дате на постављена питања.
У оквиру удружења сте одржали предавања на, између осталих, тему: Епистоларна форма и добровољци. Шта термин епистоларна форма подразумева?
Епистола значи: писмо, посланица, писмена порука. Предавање на тему: Епистоларна форма и добровољци односи се на писма српских добровољаца из Првог светског рата 1914 – 1918. Постоји правац у књижевности под називом епистоларна књижевност, а то су она дела која су цела писана у облику писма или су у неко дело уклопљена писма јунака. И то се сматра епистоларном књижевношћу. Пре него што смо прешли на читање писама српских добровољаца и заробљеника из Русије, дала сам као увод краћи преглед те форме кроз историју. Посланице постоје и у Библији. Kод нас најстарије сачувано писмо написао је Свети Сава у 13. веку свом пријатељу игуману Спиридону. А од великог је значаја за нас и Писмо Харалампију из 18. века у коме је Доситеј Обрадовић изложио свој просветитељски програм.
Писма српских ратника – добровољаца, је још једна тема о којој сте говорили на предавањима. Чему данашње генерације могу да се науче читањем тих писама?
Писма српских добровољаца су ме инспирисала да се више посветим истраживању ове теме везане за Велики рат. Пре самог пројекта нисам имала јасну представу о тим временима и историјским догађајима из тог угла, угла личних прича учесника. А то је слично искуству многих послератних генерација. Оно што нам историја нуди су подаци о жртвама, разарањима и биткама. Али када прочитамо писма стварних људи који стоје иза тих топлих и брижних речи пуних емоција, нико не може остати равнодушан. То су били људи којима је љубав извирала из сваке речи. Могла се осетити брижност између редова, и велика љубав кроз једноставне а срцем написане поруке. Оно што сам приметила јесте да су аутори писама љубав лако изражавали према родитељима, браћи и сестрама, па и према комшијама и пријатељима, а посебно су то чинили када су деца у питању. Међутим, као да је било срамота љубав показати према супрузи, њој су углавном упућивани препоруке да чува децу или старе родитеље. Данашње генерације могу много тога научити из писама: о храбрости, љубави према ближњима и домовини, о вечној људској жељи за слободом када цена није била битна, а цена је живот. И данас кроз та писма осећамо сву бесмисао ратовања. Чак и из сазнања да су малобројни преживели борци дочекали слободу, тешко је разумети да им то није донело ни мир ни лакши живот њиховим породицама. И даље су били на мети режима који није водио рачуна о њима. Порука коју сам желела да пренесем кроз предавања извире из сваког писма добровољца – само љубав и сарадња међу људима могу донети слободу и квалитетан живот.
Kолико је важно да негујемо културу сећања на српске добровољце и њихова писма са ратних фронтова, у којима преовладава љубав према ближњима, колико и према домовини?
Љубав према ближњима и према домовини доминантне су мисли српских добровољаца и то провејава као главни мотив у сваком писму. Важност тих писама, односно њиховог садржаја, управо је у томе што буде у читаоцу такве емоције. Њихова писма су спонтана, искрена, пуна несебичне љубави коју би свако од нас требао да јача у себи. У ово време отуђења у коме живимо у њима се може наћи надахнуће и подстицај да живот учинимо хуманијим и човечнијим. Уједно, та писма дају нам идеју и мисли да тешка времена дођу и прођу, а да је оно што остаје после свега исконска снага и доброта човека.
Да ли се догађаји из прошлости, на личном и колективном плану, пресликавају на оно што нам се дешава у садашњости?
Историја није низ неповезаних токова нити су то насумични догађаји које можемо сматрати случајностима. Све се у свему пресликава јер је је то суштина и самог постојања. Све је са свим повезано, једно из другог проистиче и све што се дешава има негде свој извор и своје последице. Српски добровољци у Великом рату су се борили за оно што ми данас живимо док ми, дајући печат овом времену, креирамо живот оних који долазе. Сваки велики историјски догађај представља одбрану цивилизације и усмерава њен ток даље. И тада и данас, човек увек брани своју слободу и право на достојанствен живот. Из сваког историјског догађаја учимо да нема другог пута у будућност сем пута срца и љубави. Јер након велике кризе увек долази промена, а то је и идеја водиља човечанства – промена на боље. Догађаје из времена Првог светског рата можемо повезати са догађајима данас на много начина. Некада су људи писали писма руком, ми данас најчешће пишемо путем интернета. Kомуникација је суштинска потреба сваког човека. Пут срца је исти – кроз писану реч. Постоји нешто што можемо окарактерисати као контролисање људи. Српски добровољци нису знали какву цензуру пролазе њихова писма. Ми данас знамо да је све написано али и изговорено негде меморисано. Ипак нас то не спречава да пишемо и да будемо искрени. То је у природи човека, а то што је природни дар увек нађе начин да превазиђе сва ограничења. Тренутак у коме сада живимо проистекао је из свих борби које је човек водио кроз историју са самим собом. Оно што је унутар човека, то се пресликава и на стварност коју живи. Kао што су српски добровољци Првог светског рата, тако и ми данас и на личном и на колективном плану, носимо одговорност за будућност.
Има ли данас истинских хероја, попут оних који су остали упамћени кроз историју?
Хероја и пионира увек има. Пионири идејом, а хероји својом снагом и неустрашивошћу живе будућност о којој ми можда и не знамо ништа. Многи од истинских хероја кроз историју нису ни познати, а самим тим ни довољно цењени за оно што су учинили. Њима самима није ни било стало до славе и до тога како ће их историја забележити. Kао што српски заробљеници и добровољци нису ни слутили да ћемо ми њихову преписку данас изучавати и колики ће значај за нас имати. Данас хероји заправо нису они које бисмо ми можда сад етикетирали као такве. Њих ће нам тек будућност показати. Kада дође та будућност, моћи ће се сагледати прави значај за конкретна дешавања и њихово учешће. То, наравно, не значи да ми данас немамо своје идоле и хероје. Њих можемо означити као оне који човечанству помажу да прихвати и преброди неминовно и осмели се на жељено.
Kоје писмо је на Вас оставило најјачи утисак и због чега?
Много је писама која су ме из разноразних разлога дотакла. Издвојићу овом приликом писмо српског ратника Јосифа Димића из Црне Траве, писано 1915. године у Пећи пред повлачење српске војске преко Албаније. Он у свом писму неколико пута понавља како му није жао дати живот и нема страха, само брине за своје најмилије. Писмо је веома дирљиво написано. Не може се читати, а да се не осети комешање у грудима. Посебно је значајно то што имамо документовано сазнање шта се десило с њим и његовом породицом. Рат су преживели једино његова жена и најмлађе дете. Он је умро од последица дифтерије на острву Видо, након што је прешао преко Албаније. Гробница му је постала модра вода Јадрана. Писмо је до његових путовало три и по године. Писано је народним говором, онако како се говорило у његовом крају. Додата је само интерпункција ради лакшег читања. Мени је посебно занимљиво због дијалекта, народног говора, и због речи које он користи а које управо осликавају ситуацију у којој се налази и чињеницу да је свестан смрти која га вреба, али томе не придаје значај. Своје најмилије и њихову добробит ставља на прво место.
Шта за Вас значи живети у радости?
Живети у радости за мене значи исто оно за чим су жудели српски добровољци и заробљеници – миран породични живот достојан човека. То је један од разлога што ме је ова тема привукла и отворила ми нове видике, како на прошлост тако и на будућност. Иначе, удата сам за потомка солунског добровољца Шпире Јањића. Мој супруг је из села Његошева, једног од села које су основали српски добровољци после Првог светског рата. Нема никаквог трага нити чак породичних сећања и прича о том солунском добровољцу. Ово је била прилика да предавања посветим свим жртвама тог рата, као и Шпири, и да његовом животу, проучавајући Велики рат и страдања, у породичној историји Јањића тиме дам заслужено место. Живети у радости за мене значи дати свој допринос тамо где је то потребно и када год се укаже прилика.
Разговор водила Славица Иваниш