Пратећи програм изложбе „МИЛОШ БАЈИЋ. САН О СЛОБОДИ“
Галерија Матице српске
Кустоско вођење кроз изложбу
Лука Кулић, кустос изложбе и уметнички директор ГМС
петак, 13. децембар у 19.00 сати
Изложба Милош Бајић. Сан о слободи представља преко сто радова из различитих музејских колекција, као и бројне радове из приватних колекција наследника Милоша Бајића. На изложби су представљени животни и уметнички развојни пут Милоша Бајића, његова бројна дела, са посебним акцентом на цртеже који су настали у периоду његовог заточеништва у једном од најсуровијих логора Маутхаузен и слике које су настале након ослобођења. Концепт изложбе нуди могућност за другачије читање живота и дела Милоша Бајића. Он апострофира и повезује трагичну судбину ратних година које је Бајић провео у логору и његове апстрактне радове који су означили освајање сликарских слобода. Један од циљева изложбе је да његова животна прича и уметнички опус код публике подстакне свест о могућности промене друштвених околности кроз пробуђену жељу за слободом.
Више о Бајићевом животу, уметничким делима, као и о самој изложби публика ће моћи да чује од кустоса изложбе Луке Кулића.
Кустоска вођења кроз сталну поставку „Табу: Тело и ум“
субота и недеља, 14. и 15. децембар, у 13.00 и 17.00 сати
Воде: Милица Милошевић и мср Горан Вујков, музејски едукатори
У модулу Табу: Тело и ум представљене су људске карактеристике попут нагости, смрти, осећања и идентитета које неретко представљају табу у нашем друштву. Историјом новије српске уметности предочени су начини, потребе и уверења које обликују ове феномене и нашу свакодневицу.
Тело је одувек било предмет уметничког интересовања. Представе обнажености, у својој дугој историји, служиле су од академских вежби за студију људске фигуре до сложеног симболичког говора. Све до модернистичких уметничких одступања, вековима се тежило да се тема акта одвоји од овоземаљске сексуалности, експлицитног наговештаја телесности, еротичности али и несавршености.
Ко сам ја, ко су други, шта смо једни другима, како се и зашто и по чему разликујемо? Питање сопства старо је колико и човек. Различите културе, навике и потребе одређивале су шта друштво од појединца очекује. Кроз устаљене обрасце понашања и живљења обликована су очекивања, али и стереотипи. Маргинализоване друштвене групе попут националних мањина, особа са инвалидитетом, различитост условљена родним идентитетом, старосном доби и класом често су конструисани разлози за притисак и насиље доминантне друштвене заједнице.
Током векова алегоријске представе туге, бола, страха или среће позивале су на размишљања о осећањима. Од медицинских дефиниција до романтичарског бунта уметност је визуализовала човеков сложени емотивни систем. Истовремено, треба имати на уму да су се различите епохе и културе другачије односиле према људским емоцијама. Да ли док гледамо уметничке радове размишљамо или осећамо?
Зашто је смрт, као природна појава, која побуђује страх, тескобу, забринутост, вечита тема уметника? У уметности смрт и ружно су често представљани као супротности животу и лепоти. Ипак, хришћанство у представама смрти наговештава оптимистичну идеју спасења.
Извор: Галерија Матице српске
Администратор: ДНМ