Емина (Алекса Шантић)
Синоћ кад се враћах из топла хамама,
Прођох покрај башче старога имама.
Kад тамо у башчи, у хладу јасмина
С ибриком у руци стајаше Емина.
Ја каква је пуста! Тако ми имана,
Стид је не би било да је код султана.
Па још када шеће и плећима креће,
Ни хоџин ми запис више помоћ’ неће!
Ја јој назвах селам. Ал’ мога ми дина,
Не шће ни да чује лијепа Емина,
Већ у сребрн ибрик захватила воде,
Па низ башчу ђуле заљевати оде.
С грана вјетар пухну, па низ плећи пусте
Расплете јој њене плетенице густе.
Замириса коса, к’о зумбули плави,
А мени се крену бурурет у глави!
Мало не посрнух, мојега ми дина,
Ал’ мени не дође лијепа Емина.
Само ме је једном погледала мрко,
Нити хаје, алчак, што за њоме црко’!
Умро стари пјесник, умрла Емина
Остала је пуста, башча од јасмина.
Саломљен је ибрик, увело је цвијеће
Пјесма о Емини, никад умријет неће.
Фотографије: Жељко Савић
Датум: 18.04.2019.