vmware workstation 14 snapshot manager free microsoft office professional plus 2013 64 bit free windows 10 change username at login screen free download rockstar games social club full install windows 8 free windows 8.1 freeupgrade to win 10 free
Налазите се овде
Почетна > Културна Политика > ОКОНЧАЊЕ МАКЕДОНСКОГ ЦРКВЕНОГ РАСКОЛА – АЛЕКСАНДАР РАКОВИЋ

ОКОНЧАЊЕ МАКЕДОНСКОГ ЦРКВЕНОГ РАСКОЛА – АЛЕКСАНДАР РАКОВИЋ

Окончање македонског црквеног раскола

Македонско црквено питање више од пет деценија оптерећивало је односе српског и македонског народа. Братски односи два народа били су на испиту због претензија комунистичког режима социјалистичке Југославије да разбије поредак Српске православне цркве на простору Народне Републике/Социјалистичке Републике Македоније.

            С тим у вези, Српска православна црква је 1959. под притиском комунистичких власти прихватила да додели аутономни статус за епархије на подручју Народне Републике Македоније, признала је Устав Македонске православне цркве а тиме и устројство ове аутономне цркве. У одлукама Српске православне цркве из 1959. нема никаквог помена да би српски средњовековни цркве и манастири на простору Народне Републике Македоније – а најпознатији су Матејче, Старо Нагоричане, Маркова црква и Лесново – могли бити издвојени као ставропигијални и тиме везани за Српску патријаршију. Од 1959. српске средњовековне светиње на простору Републике Македоније су у саставу Македонске православне цркве и под њеном су управом.

            Ескалација проблема уследила је 1967. када је Македонска православна црква под вођством комунистичког режима противканонски прогласила аутокефалност односно сецесију из Српске православне цркве. Од тада је Македонска православна црква била у расколу са Српском православном црквом и свим осталим аутокефалним и аутономним православним црквама.

            У време разбијања социјалистичка Југославије, Српска православна црква покушала је 1992. да аргументима убеди македонске власти у Скопљу да се под надлежност Српске патријаршије врате српске средњовековне цркве и манастири, али од тога није било ништа. Током деведесетих година 20. века нису уродили плодом ни покушаји да се Српска православна црква, макар с једним епископом, врати на простор Републике Македоније.

            Српска православна црква и Македонска православна црква биле су на корак од помирења када је 2002. потписан Нишки споразум. Међутим, македонски епископи су по повратку у Скопље повукли своје потписе с тог документа. Као одговор на то митрополит велески и повардарски Јован Вранишковски вратио се 2002. са свештенством своје епархије у канонско јединство са Српском православном црквом.

Свети архијерејски синод Српске православне цркве је у мају 2003. дао одобрење митрополиту Јовану, као егзарху охридском, да одреди кандидате за нове владике које би потом формирале Свети архијерејски синод Охридске архиепископије у саставу Српске православне цркве. Када је установљена та јерархија, Српска православна црква је томосом о црквеној аутономији од 24. маја 2005. признала црквену аутономију Православне охридске епископије, на челу са архиепископом Јованом Вранишковским.

Тиме је спор две јерархије постао спор три јерархије: с једне стране Српске православне цркве и Православне охридске архиепископије, а са друге стране Македонске православне цркве у расколу. Дијалог цркава је ушао у ћорсокак а посебно није могао да се одвија током нагомиланих судских процеса и тамновања владике Јована Вранишковског. Наиме, архиепископ Јован је, од 2004. па надаље, чак тринаест година био изложен тешком прогону и робији у Републици Македонији.

Међутим, цариградска интервенција у Кијеву бацила је ново светло на будућност односа међу православним црквама. Одлука цариградског патријарха Вартоломеја из 2018. да разреши раскола две сепаратистичке украјинске црквене фракције, била је увертира за његову одлуку да тим сепаратистичким фракцијама – уједињеним под именом Православна црква Украјине – у јануару 2019. самовољно додели томос о аутокефалији и тиме наруши канонски поредак Московске патријаршије на простору Украјине.

Тиме је украјинско црквено питање постало једнако спорно као и украјинско државно питање. Цариградска патријаршија је слала сигнале како је спремна да се упетља и у канонски простор Српске православне цркве у Републици Македонији.

У исто време, након избора митрополита загребачко-љубљанског Порфирија Перића за српског патријарха (2021), Српска православна црква и Македонска православна црква су месецима ван домашаја јавности водиле преговоре о повратку отцепљење македонске јерархије у канонско јединство са Српском православном црквом.

Пошто је 6. маја 2022. процурило у јавност да су српска и македонска јерархија на прагу помирења, Свети архијерејски синод Цариградске патријаршије донео је 9. маја 2022. одлуку да разреши раскола Македонску православну цркву, призна је под именом Охридска архиепископија и само у границама „Северне Македоније“, одузме јој надлежност над епархијама у македонској дијаспори и упути је да свој статус реши у разговорима са Српском православном црквом.

Тим упадом у канонски поредак Српске православне цркве Цариградска патријаршија је отворила пут за процедуру да она прва призна аутокефални статус Охридској архиепископији, према већ познатом украјинском сценарију.

Стога се Македонска православна црква 10. маја 2022. захвалила цариградском патријарху, а остало је да отворено питање да ли су се Македонци у корист Цариградске патријаршије одрекли својих епархија у Северној Америци, Западној Европи, Аустралији и Новом Зеланду. Уколико се испостави да је Цариградска патријаршија преузела македонске епархије у дијаспори, македонски верници у расејању могу своје духовне потребе обављати у Српској православној цркви, јер немају никог ближег од Срба.

            Но, у складу са вишемесечним позитивним током преговора, а на основу већ послате молбе Македонске православне цркве да се врати у канонско јединство са Српском православном црквом, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве поздравио је 16. маја 2022. прихватање статуса најшире могуће аутономије и пуне самосталности Македонске православне цркве – Охридске архиепископије. Тиме је решен спор који је почео 1967. и после 55 година раскол је зацељен.

            Литургију помирења служили су 19. маја 2002. у Храму Светог Саве у Београду српски патријарх Порфирије, македонски архиепископ Стефан и архијереји Српске православне цркве, Македонске православне цркве и Православне охридске архиепископије. Посебну радост због повратка македонске јерархије у канонски поредак исказао је архиепископ Јован Вранишковски, који је и нагласио да се од 19. маја 2022. ретроактивно признају све Свете тајне које је обавила Македонска православна црква.

            Јавност у Републици Србији и Републици Македонији са одобравањем је прихватила помирење српских и македонских јерархија. Храм Светог Саве у Београду био је препун верника који су дошли да испрате овај догађај који, након двонедељних полемика, није сматран изненађењем већ очекиваним расплетом.

            Међутим, јавност није била упозната с чињеницом да је Свети архијерејски сабор Српске православне цркве на заседању у мају 2022. већ донео одлуку и да Српска православна црква треба да призна аутокефалност Македонској православној цркви. Ту одлуку српски патријарх Порфирије саопштио је 24. маја 2022. на заједничкој литургији архијереја Српске православне цркве, Македонске православне цркве и Православне охридске архиепископије у Саборном храму Светог Климента Охридског у Скопљу.

            Према патријарху Порфирију Свети архијерејски сабор Српске православне цркве „једногласно је изашао у сусрет молби“ Македонске православне цркве – Охридске архиепископије и „Сабор наше [Српске православне] цркве одобрава, благосиља, прихвата и признаје аутокефалност ове [Македонске православне] цркве“.

            Наиме, Српска православна црква држала се одлуке која је, око процедуре давања аутокефалности, донета 2016. на Критском сабору. Према тој одлуци, Мајка-Црква одлучује о томе да ли су се стекли услови за додељивање аутокефалности Ћерки-Цркви, а потом предлаже осталим аутокефалним Православним црквама да потврде и признају ту нову аутокефалну цркву.

            Али, Цариградска патријаршија већ се оглушила о одлуку Критског сабора о додељивању аутокефалности, иако је тај сабор сама сазвала, јер је упала у територију Московске патријаршије на простору Украјине. То данас – у околностима сукоба у Украјини – извесно води ка руском одговору да простор реинтегрисан у Русију буде део централног црквеног поретка Руске православне цркве.

            Стога је Свети архијерејски сабор Српске православне цркве – пошто се македонска јерархија вратила у канонски поредак – донео једоногласну одлуку о признавању аутокефалије Македонској православној цркви како би се сачувао канонски поредак Православне цркве и пружила порука да се на тај начин спречавају интервенције на које је била спремна Цариградска патријаршија.

            Српска православна црква је око доношења ове историјске одлуке имала консултације са Руском православном црквом и другим аутокефалним Православним црквама, које су честитале српском патријарху Порфирију и ставиле му до знања да их радује одлука Српске православне цркве о признавању аутокефалног статуса за Македонску православну цркву.

            Притом, није било никаквих притисака са стране на Српску православну цркву како би донела ову одлуку. Српска православна црква одлуку није држала у тајности да би је сакрила од српског народа већ да би била спречена интервенционистичка саботажа и сценарио налик украјинском. Македонски случај је изузетак и нема никаквих аналогија са Црном Гором или било којим другим српским простором.

            Да се догодила инострана интервенција на канонском простору Српске православне цркве у Републици Македонији, Српска православна црква би била принуђена да прекине комуникацију са Цариградском патријаршијом, а тиме и са Светом Гором, чиме би нужно било раскинуто српско канонско општење са српском царском лавром – манастиром Хиландар. Не би више било ни организованих поклоничких путовања српских верника на Свету Гору.

            Даље, после одлуке о канонском јединству Српске православне цркве и Македонске православне цркве, Православна охридска архиепископија биће интегрисана у Македонску православну цркву, у братском расположењу, према споразуму који ће ускоро бити уобличен. Поред тога, архијереји и свештенство Српске православне цркве и Македонске православне цркве заједно ће служити и у српским земљама и у Републици Македонији, а српски и македонски народ заједно ће се причешћивати.

            Српска православна црква моћи ће, дакле, да служи у српским средњовековним манастирима и црквама из Немањићког периода који су 1959. предати на управу Македонској православној цркви, а ускоро ће бити организована прва поклоничка путовања из српских земаља у ове светиње које данас спајају српски и македонски народ.

            На крају, ово је врло важно. Патријарх Порфирије је уложио пуно енергије да се македонски црквени раскол оконча и препознао је у архиепископу Стефану особу која је спремна да начини такав корак ка помирењу. Било је логично да Срби и Македонци, као два најближа народа који деле историју и културу, успоставе црквено канонско јединство. То ће утицати на стабилизацију односа у Православној цркви у целини, али и допринети продубљенијој сарадњи Републике Србије и Републике Македоније.

др Александар Раковић

ИЗВОС КЦ НС

Администратор: Друштво нових медија

 

Оставите одговор

Top