Првог фебруара 2023. са почетком од 20 сати, поводом рођендана града Новог Сада – дана када је 1748. од царице Марије Терезије добио статус слободног града, у Градској концертноj дворани нове музичке и балетске школе, уживали смо „На балу у Новом Саду”. Субјективни уметнички доживљај био је баш као да смо у Бечу на величанственом концертном спектаклу. Сала капацитета 400 места не само да је била попуњена, него је целокупно здање дворане и музичке школе било препуно људима, и младима и времешнијима, свима који су жељни лепоте, надахнућа и музичке искрене емоције која покреће човеков дух до неслућених висина, лепоте стваралаштва и врлина, те показали своје одушевљење, радост и усхићење.
Уз најмодернију технику сале, модерну расвету и колоризовану сваку нумеру посебном палетом боја, у бајколиком концертном спектаклу, преплитале су се најлепше музичке мисли великана попут композитора Јохана Штрауса, Чајковског, Корсакова, Вердија, Пучинија, Маскањија, Маснеа, Чилеа, Бизеа, Брамса, Рихарда Штрауса, Леа Вајнера и других најзначајнијих европских композитора.
Неке од композиција изводиле су се по први пут у Новом Саду попут Вајнеровог „Дивертимента”, Штраусовог „Јутра” као и делова „Царске невесте” Николаја Римског Корсакова. Бравурозном извођењу гудачког оркестра састављеног од академских гудача из Симфонијског оркестра РТС и београдске филхармоније предводио је маестро Дејан Савић, истакнути диригент из Београда. За инспиративне, романтичне и лирске оперске бравуре придружила се и новосадска оперска дива Зорица Белић, која је пленила лакоћом, бравурама и музикалним интерпретацијама познатих али и овде ретко извођених дела. Концерт је реализован уз подршку Града Новог Сада, те медијских кућа.
Након уприличеног угођаја, о утисцима „рођенданског” концерта, са сопраном Зорицом Белић која је иницирала овако леп музички „бал”, разговарала је Весна Раонић, новинар .
В. Р: Како је дошло до сарадње са музичарима из Београда а у славу града Новог Сада?
З. Б: Са многим музичарима из гудачког оркестра сарађивала сам и раније, пре свега мислим на колегу вођу контрабасиста из филхармоније из Београда Љубинка Лазића, који је наступао у целом свету а затим и колеге који свирају у квартету „Рошер” са којима сам наступала на Тргу слободе пре неколико година, у такође дивном музичком програму. Многи од њих су истакнути инструменталисти у неколико великих оркестара, симфонијском оркестру РТС и филхармонији из Београда, као и филхармонији из Ниша. Маестра Савића смо позвали да снагом свог огромног искуства уобличи музичке линије и решења јер се у камерном оркестру сваки инструмент много више појединачно чује него у многобројнијој верзији симфонијског оркестра. Потребна је већа пажња и умешност диригента да музику уздигне на још већи уметнички ниво.
В. Р: Да ли је било тешко осмислити и припремити програм?
З. Б: Било је веома изазовно. Сам програм је врло захтеван. Овога пута нисам била само солисткиња него и организатор апсолутно свега што сте видели на концерту. Можда је то превише јер оперски солиста мора да чува снагу за певање које свакако троши много енергије, али околности понекад буду специфичне и да би све успело мораш се лично укључити у процес и све његове сегменте. Свакако, митови о корпулентним дивама које искључиво певају, лепо се одевају и пасивно чекају асистенцију и прилике одавно су занимљива историја.
В. Р: Ваш одговор да сте били и организатор помало брине. Мислили смо да је Ваш посао само глас и избор тоалете.
З. Б: Данас, дива може бити свака уметница која има добре воље и развија капацитете за то, бити дива је пре свега посвећењем, животом и карактером, бити изнад свега племенита, способна, флексибилна, несаломива, али истовремено и толерантна отпорна на неправду, јер да се разумемо, уметност није егзактно мерљива вредност и нема јединицу мере као у науци, самим тим врло често се праве и изузетно велике грешке као и неправде у изборима који врло често не иду регуларним путем када је подела улога у опери у питању. Дакле остати изнад свега достојанствена и софистицирана, уникатна личност филигрански избрушених врлина, чистог срца и чистог гласа, баш као што и изворна италијанска реч говори „Ла дивина – бити дивна.”
В. Р: Како сте задовољни одзивом и реакцијом публике?
З. Б: Нови Сад је оборио све рекорде у посети догађају уметничке музике од оснивања Градске концертне дворане до данас и показао да музика јесте заиста најплеменитија нит која спаја људе. Ми, учесници концерта а нарочито ја као организатор, аутор и солиста, усхићена сам још увек енергијом која се десила међу нама и публиком. Сам статистички податак да је оборен рекорд посећености сале поводом концерта „На балу у Новом Саду” за рођендан града Новог Сада, није ни приближан доживљају лепоте, уживо уједињених дивних људи који скандирају музици и уметницима. Новосадска публика иначе важи за фину одабрану стручну, али помало уздржану публику, ми смо, обрнуто, те вечери сведочили чудесној појави коју нико од нас на сцени до сада тако интезивно, радосно и срдачно није доживео са толико људи. Новинари који прате уметничке догађаје тврде да ни филхармонијски, ни било који други програми осим фестивалских, немају толику публику. Била сам пресрећна што смо протагонисти догађаја који сједињује преко пет стотина људи у чудесној лепоти креације, усред Новог Сада, изнад свих глобалних околности, узвишено и дивно, како овом јединственом граду и доликује.
Текст: В. Раонић;
Фото: В. Раонић и архива Зорице Белић;
ИЗВОР: ТВ АРС МЕДИЈА