ПОЛОЖАЈ МУШКАРАЦА У САВРЕМЕНОМ ДУШТВУ ИЗ УГЛА ВЛАДИСЛАВА ЂОРЂЕВИЋА

ВЛАДИСЛАВ ЂОРЂЕВИЋ је рођен 1969. у Новом Саду. Дипломирао је историју на Филозофском факултету у Новом Саду 2010. на тему „Освајања Србије за време краља/цара Душана 1331–1355”. Студирао је филозофију и социологију на Филозофском факултету у Новом Саду (1991–1993). Студирао је и српску књижевност и упоредну књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду (1998–2001). Бави се књижевном критиком, антропологијом, политикологијом, социологијом и историјом. Пише есеје, приказе и преводи са енглеског. Аутор је више књига: „Предности жена” (Дерета, Београд, 2007), „Мит о патријархату: да ли су мушкарци дискриминисани?” (Metaphysica, Београд, 2009), „Занемаривање биологије у друштвеним наукама: критика феминистичког култур-детерминизма” (Центар за конзервативне студије, Београд; Конрас, Београд, 2017), „Феминизација Србије: изградња гиноцентичног друштва” (Соларис, Нови Сад, 2018), „Борба за веру: хришћански одговор на ’феминистичку теологију’ ” (Соларис, Нови Сад, 2018), „Нова гинекократија: физичке, психичке, моралне и социјалне предности жена” (Владислав Ђорђевић, Нови Сад, 2020), „Нова матрифокалност: теорија о родитељском улагању и предности жена” (Владислав Ђорђевић, Нови Сад, 2020), „Да ли је Вук творац ’српске латинице’?: историја једне заблуде” (Удружење за одбрану ћирилице „Добрица Ерић”, Београд, 2020) и „Феминизам и теологија: пузајућа јерес ʼфеминистичке теологијеʼ ” (Владислав Ђорђевић, Нови Сад, 2022). Писао је чланке преводио књиге и активно учествује на јавној сцени Србије у подизању свести о потреби заштите мушког пола и родитељства. Велики је критичар радикалног феминизма, а многи га сматрају великим стручњаком и експертом за родну равноправност.

ЖЕЉКО САВИЋ, ВЛАДИСЛАВ ЂОРЂЕВИЋ, ГОРАН БУЈИЋ

Из разговора са господином Ђорђевићем, приближићемо нашој публици какав је положај мушкарца у савременом друштву. Разговор припремио новинар Жељко Савић.

Ж. С. Господине Ђорђевићу, када се феминизам појављује у свету, а када код нас? Каква је његова улога била некад, а каква је у данашње време?

В. Ђ. Феминизам се појавио крајем XVIII века. Дакле, стар је више од два века. Током тог времена прошао је четири фазе. Прва фаза феминизма – названа и први талас феминизма (first-wave feminism) – протезала се од краја XVIII века до средине XX века. Основно интересовање феминисткиња те фазе била је борба за легалну (правну) једнакост жена са мушкарцима. Феминисткиње су се у тој фази бориле за једнака грађанска права у правом значењу те речи. Посебно су се бориле за право гласања, право уласка у професионални живот и високошколско образовање, као и елиминисање брака као правне сметње за јавне активности удатих жена. У овој фази феминизам је имао два смера: грађански или либерални и раднички или социјалистички. Два су била крила, али суштина је била иста. Друга фаза феминизма – названа и феминизам другог таласа (second-wave feminism) – трајала је током шездесетих и седамдесетих година XX века. Повезана је са покретом за расну једнакост, антиратни покрет, антиколонијални покрет и студентски покрет. Почела је оснивањем група за подизање свести (consciousness-raising groups). Тај покрет је имао слоган: „Лично је политичко и политичко је лично” (The personal is political, and the political is personal). Феминисткиње тог таласа анализирале су видљиве и невидљиве односе неравнотеже друштвене моћи. Феминизам другог таласа је био радикални пројекат који је имао циљ стварање феминистичког света. Феминизам у овај фази је постао радикални феминизам. У овој фази скован је и слоган „Сестринство је глобално” (Sisterhood is global). Њиме су феминисткиње желеле истаћи солидарност свих жена света и идеју да је феминизам међународни покрет. Трећа фаза феминизма – названа често и феминизам трећег таласа (third-wave feminism) почела је осамдесетих година XX века. Она укључује различите феминистичке активности и није јој лако утврдити границе. Њена основна преокупација је инсистирање на дивергентности женског идентитета. Она проучава искуство жена различитих етничких, расних, верских и сексуалних идентитета. Овај феминизам се ослања на постмодернистичку филозофију (postmodern philosophy) и постструктурализам (poststructuralism). Он је идеолошки и персонално близак „ЛГБТ теорији” (LGBT theory) или „Квир теорији” (Queer theory). Четврта фаза феминизма – названа често и феминизам четвртог таласа (fourth-wave feminism) – почела је око 2012. Oсновни фокус ове фазе је на „оснаживању жена” (empowerment of women). То „oснаживање” се настоји постићи на бројне начине, а најважнији је ослањање на државу. Феминизам ове фазе је „државни феминизам” (state feminism), јер држава шири радикалнофеминистичку пропаганду и уводи радикалнофеминистичке законе.

У социјалистичкој Југославији није постојало ниједно феминистичко удружење изван контроле владе. Женске интересе је бранио Антифашистички фронт жена (АФЖ), основан током Другог светског рата (6. децембра 1942). Године 1953. формално је престао с радом. Фактички је наставио да делује у оквиру Социјалистичког савеза радног народа Југославије (ССРНЈ) као Савез женских друштава Југославије. Године 1961. формирана је Конференција за друштвену активност жена. У бити, није постојала потреба за независним феминистичким покретом, јер је полну равноправност гарантовао Устав кога подржава диктатура КПЈ/СКЈ. Ипак, неке образоване жене су самоиницијативно покренуле „женско питање”. Модерни српски феминизам започет је средином седамдесетих година XX века. Камен међаш представљају феминистичка предавања у Студентском културном центру у Београду започета 9. априла 1975. Ове трибине су временом замрле, али многе феминисткиње које су на овим трибинама учествовале наставиле су да раде на различитим феминистичким пројектима. Појављивали су се многи феминистички текстови у штампи (Дуга, Омладинске новине, Полет, Свет, Двоје, Старт, Свијет, Данас, НИН), тематски бројеви о феминизму у недељним новинама (Репортер) и политичким часописима (Марксизам у свету). Феминисткиње су позиване у школе, обданишта и студентске домове да говоре о феминистичким темема и да организују округле столове, радио и ТВ емисије. Феминисткиње су се избориле и за приступ у „женску штампу”. Тако је у „Базару”, утицајном женском часопису, постојала стална рубрика Софије Тривунац. У њој је она давала феминистичке одговоре на питања читатељки. Софија Тривунац је 1985. основала први центар за феминистичку терапију у Београду. Лепа Млађеновић је покренула феминистичку групу „Жена и друштво” 1986. То се може узети као формалан почетак радикалног феминизма у Србији. Србија је деведесетих година XX века била у ратном окружењу и економски осиромашена. И поред тога, феминистичка удружења су се намножила. Сва се могу поделити у четири групе. Прву групу чине политичке организације. Оне су махом антиратне групе (Београдски женски лоби, Женска странка, Женски парламент, Жене у црном). Другу групу чине организације за борбу против насиља (СОС, СОС за девојчице, Инцест траума центар, Сигурне женске куће). Трећу групу чине различите организације за маргиналне жене (за лeзбијкe – Labrys, за избеглице – Ластавица, за инвалиткиње – Из круга). Четврту групу чине организације феминистички оријентисаних образованих жена (Центар за женске студије). Када је 2000. Социјалистичку партију Србије (СПС) на власти заменила Демократска опозиција Србије (ДОС) број женских организација је порастао. Разлога за тај пораст има много, али је основни тај што је владајућа елита промовисала феминистичке организације. Тиме је желела да покаже своје европејство. ЕУ је финансира многе феминистичке НВО и притискала нашу власт да спроводи идеологију радикaлног феминизма. При законодавним телима – Скупштини Србије и Скупштини АП Војводине – постоје „Женске парламентарне мреже”. Оне директно утичу на предлагање и усвајање феминистичких закона. У Београду делује Аутономни женски центар, једно од најјачих упоришта радикалног феминизма код нас. Он је практично део извршене и законодавне власти. Данас у Србији има стотинак феминистичких организација. Нема већег града у Србији који нема бар једну феминистичку организацију. Исто тако, у скоро сваком већем граду у Србији постоје „Сигурне женске куће”. У Србији феминизам царује.

Ж. С. Шта су Србији донеле Родне студије, тзв. квоте и позиционирање великог броја жена-феминисткиња у државним институцијама?

В. Ђ. Савремени феминизам инспирацију црпи великим делом из филозофије постструктурализма, па се назива и постструктуралистички феминизам (poststructuralist feminism). Будући да пoстструктурализам лежи у основи постмодернизма, савремени феминизам се назива и постмодерни феминизам (postmodern feminism). Основна идеја постмодернизма је та да треба укинути све идентитете. „Постмодени феминизам” жели да укине „полни идентитет” (sex identity). Он инсистира на „родној флуидности” (gender fluidity). Управо зато је у савременом феминизму проминента реч род (gender). Њоме се жели истаћи та полна недетерминисаност, тј. „родна флуидност”. Али тако нешто је заводљиво. Постоје границе те флексибилности. Савремени феминизам је идеолошки и персонално повезан са квир идеологијом и квир активистима, па је он у бити „квир феминизам” (Queer feminism). Он је под јаким утицајем жена хомосексуалки, па је он у суштини лезбијски феминизам (lesbian feminism). Савремени феминизам негира постојање људске суштине, есенције (essence), па се назива и „антиесенцијалистички феминизам”. Као такав, заснива се на култур-детерминистичкој премиси да култура у којој смо васпитани одређује ко смо на емоционалном и бихевиоралном новоу. Стога се савремени феминизам може звати и култур-детерминистички феминизам. У савременом феминизму јако је присутна идеја жртвености (victimhood), па се он зове и жртвени феминизам (victim feminism). По феминизму тог усмерења жена је увек мушкарчева жртва (victim). Као таква она заслужује посебну заштиту и посебне привилегије. Савремени феминизам је део идеологије култур-марксизма (Cultural Marxism), па се може звати и култур-марксистички феминизам. У том политичком контексу он је постао прави тоталитаризам.

Ж. С. Скоро десет година се срећемо на местима где појединци и групе покушавају да државним органима укажу на неправду коју им наносе (Центри за социјални рад, судови, тужилаштва). Дискриминишући право мушкарца на заштиту, судови често чине велику неправду и према деци. Каква су Ваша сазнања о томе?

В. Ђ. Одлика савременог феминизма је агресивност, па се може звати борбени феминизам или милитантни феминизам (militant feminism). Он гаји готово отворену мржњу према мушкарцима, па се може назвати и мушкомрзачки феминизам (men-hating feminism) или мизандијски феминизам (misandric feminism). Савремени феминизам разара друштво, па је поприлично зао (nasty) и социопатолошки (sociopathological). Сви државни органи су инфицирани радикалним феминизмом, а посебно они које сте споменули: Центри за социјални рад, судови, тужилаштава, али и вискокошколске институције и медији.

Ж. С. Све су тише организације које се залажу за мушка права, да ли постоје организације које би могле да промене лош положај очева, приликом лажних пријава и развода, који често иду у пакету? Зашто жене лажно пријављују насиље? Да ли ту појаву држава санкционише?

В. Ђ. Као реакција на милитанти, мушкомрзачки феминизам родио се у Сједињеним Америчким Државама „Покрет за мушка права” (Men’s Rights Movement). Постоји и код нас у некој ембрионалној форми. Тај покрет нигде није финансиран од државе, па ни код нас. Насупрот томе, држава обилато финансира феминистичке организације. Зато је то битка између Давида и Голијата. Али ја не стајем на страну оног ко је јачи, него оног ко има право, а у садашњим условима то је „Покрет за мушка права”.

Ж. С. У јавности се говори о угрожености жена, форсира се „родно равноправни језик”, шта каже статистика, какав је положај жена данас у друштву? Напредује ли радикализација Србије и на којим нивоима?

В.Ђ. Прича о угрожености жена је свесна обмана јавности срачуната на то да се јавност „сензибилизује” и одобри постојеће социјалноекономске и правнополитичке привилегије жена. Штавише, циљ тог „жртвеног феминизма” је да јавност беспоговорно одобри и чак захтева нове привилегије жена. Појава се назива моћ жртве (victim power). Тактика је јасна: говори се о угрожености жена само зато да би добиле нове привилегије. Та тактика је чак легализована. Део је Устава Србије. Тако Члан 21 Устава говори о томе да Србија може увести „посебне мере” за оне групе које тобоже нису у стању „пуне равноправности”. Та квазинеравноправна група су жене, па им држава стално удељује привилегије, које назива посебим мерама. Иначе, те мере се још зову: родне квоте (gender quotas), родно буџетирање (gender budgeting), родно оснаживање (gender empowerment), политика родне равноправности (gender equality policy), политика једнаких могућности (equal opportunity policy), позитивна дискриминација (positive disсrimination), афимативна акција (affirmative action), преференцијални третман (preferential treatment) итд. Назива је много, али је суштина иста: привилеговање жена и дискриминисање мушкараца. Политика наметања „родно сензитивног језика” је само један вид феминистичког социјалног насиља. У овом случају то је насиље над слободом изражавања. А та врста неслободе је ушла и у Закон родној равноправности.

Ж. С. Примећујем да су бројне жене подржане финансијски на свим нивоима, за организовање јавних скупова, трибина, едукација, штампање књига и сл. Да ли држава даје једнаку подршку мушкарцима?

В. Ђ. Држава изриком води радикалнофеминистичку политику. Грантовима и стипендијама обилно финансира феминистичке НВО. Ако желите да лако дођете до пара, само оснујте неку феминистичку НВО, критикујте патријархат и паре ће вам се сливати на рачун. Али ако оснујете неку мушку НВО, нећете добити ни динар. Заправо, бићете од свих главнотоковских медија изложени дифамацији, а од бројих државних установа опструкцији.

Ж. С. Недавно је забрањена најављена промоција књиге „Феминизам и теологија” у Архиву Војводине. Према мојим сазнањима отказана је након објаве портала 021?

https://www.021.rs/story/Novi-Sad/Vesti/328688/Poznati-antifeminista-promovise-knjigu-u-Аrhivu-Vojvodine-protiv-feminizma-u-borbi-za-veru.html fbclid=IwAR13hr2dO8WHcvO0hZV0Zqb4ioLMcx7qLDWht_INCa5kNKx31Ek7qaphX28

Како ви гледате на овај инциндент?

В. Ђ. Исаија Берлин (Isaiah Berlin) је сковао синтагму секуларно свештенство (secular priesthood). Она се нашла и у наслову једне књиге Ноама Чомског (Noam Chomsky). Књига се зове „Секуларно свештенство и опасности за демократију” (The Secular Priesthood and the Perils of Democracy). То секуларно свештенство је издашно финансирани чувар социјалних догми. А сада су једне од најнеупитнијих социјалних догми догме радикалног феминизама. Кад се појави неко – попут мене – ко доводи у питање радикалнофеминистичке догме, брзо бива изложен нападима феминистичких „секуларних свештеника”. Дакле, у питању је најбруалнији вид цензуре и тоталитаризма. Што значи, савремени феминизам није либералан, него управо деспотски.

Ж. С. Шта би по вама држава требала да ради у погледу заштите деце од дискриминације? На који начин сузбити сукоб родитеља око старатељства у коме страдају недужна деца?

В. Ђ. У целини узев, најбоље је да дете одраста уз оба родитеља. Зато би било најбоље да државни органи подстичу „једнако родитељство” (equal parenting), тј. jеднако родитељско старање после развода. Нажалост, државни органи су под паском феминистичких НВО, па су врло пристрасни. Прво на старање се по правилу даје мајци, чак и када све говори да би детету било боље са оцем. Као додатни вид дискриминације очева државни органи неретко подстичу мајке да очевима не дозвољавају да одржавају личне контакте са својом децом. Појава је одавно препозната и добила име отуђење очева (fathers alienation). Дабоме да то штети и очевима и деци.

Ж. С. На крају разговора, како заинтересовани могу доћи до ваших књига?

В.Ђ. Моје књиге је могуће наручити од мене лично, а могу се наћи и у Народној библиотеци Србије у Београду и Библиотеци Матице српскe у Новом Саду.

Ж. С. Хвала Вам на одвојеном времену.

В. Ђ. Хвала и Вама.

ИЗВОР: ТВ АРС МЕДИЈА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *