(Kako je Milman Peri u srpskoj epici tražio odgovor na homersko pitanje)
Autor: Muharem Bazdulj
U ogromnoj anglosaksonskoj produkciji knjiga, retke su one koje zavrede da im se prikazi objavljuju po praktično svim relevantnim medijima od Londona do Njujorka. Još ređe se takve knjiga sa bilo kakvom konekcijom na „srpske teme“, a da to eventualno nisu poslednji odjeci propagandne mašinerije iz poslednje decenije dvadesetog veka. Jako su retke takve knjige, ali nije da ih uopšte nema. Jedna takva, koja se pojavila u aprilu tekuće godine, nije, međutim, koliko sam uspeo da primetim kod nas još uvek privukla apsolutno nikakvu pažnju.
Reč je o knjizi Tomasa Džonsa pod naslovom „Slušajući Homerovu pesmu: Kratki život i velika ideja Milmana Perija“ (Thomas Jones: Hearing Homer’s Song: The Brief Life and Big Idea of Milman Parry).
Ime Milmana Perija (1902 – 1935) poznato je onima koji se interesuju za usmenu književnost. Njegovo ime veže se za rešavanje homerskog pitanja. Famozna knjiga njegovog asistenta Alberta Lorda (1912 – 1991) „Pevač priča“ objavljena je i kod nas, kod „Biblioteke XX vek“, u dva toma, u prevodu Slobodanke Glišić, još 1990. godine.
Nedugo nakon izlaska knjige, počeo je rat, a i autor je umro, pa je i njena recepcija u najvećoj meri izostala. U međuvremenu, ako bi do naših strana i došao kakav odjek stare priče o Periju i Lordu, stvar se svodila na rasprave da li je Avdo Međedović, „Homer iz Bijelog Polja“, zapravo bio Albanac, bošnjak ili Srbin? Najveći albanski i jedan od najvećih savremenih evropskih pisaca, Ismail Kadare, napisao je 1989. godine roman „Dosje H.“ labavo baziran na putovanjima Perija i Lorda Balkanom. Kadare je odličan pisac, pa je i roman sjajan, ali kad čovek čita pomenutu Džonsovu biografsku knjigu o Periju odmah vidi da je ona veličanstven predložak za roman koji bi mogao biti i bolji od Kadareovog.
Milman Peri je bio čudesan tip. Otac mu je bio apotekar u Ouklendu, u Kaliforniji. Jedanput je u njegovu apoteku upao maskirani i naoružani razbojnik. Perijev otac ga je najpre pogodio u rame teškom metalnom kasom, a zatim se, kad je ovaj krenuo da beži, dao u poteru za njim, uhvatio ga i sačekao policiju da ga uhapsi. Majka mu umire od raka u vreme kad je njemu šesnaest godina, a on se naredne godine upisuje na odsek starogrčkog i klasičnih jezika na obližnjem Berkli univerzitetu. Imao je dvadeset godina kad je upoznao tri godine stariju koleginicu Merien kojom će se vrlo brzo oženiti.
Odmah nakon venčanja, posvećuje se pisanju magistarskog rada o „Ilijadi“ i „Odiseji“. Samouvereni i ambiciozni Peri želeo je da odgovori na homersko pitanje odnosno na dilemu oko koje su se tokom devetnaestog veka stvorile dve strastveno različite škole mišljenja među klasičarima. Po prvoj, „Ilijada“ i „Odiseja“ su kompilacije stihova koji su pisali mnogi pesnici tokom nekoliko vekova, po drugoj je reč o radovima jednog jedinog pesnika, zvao se on Homer ili bilo kako drukčije. Prva škola je tvrdila da je nemoguće, da je nezamislivo da jedan pesnik u glavi ima toliki broj stihova.
Uglavnom, nakon što je odbranio magistarski rad, Periju se rađa prvo dete. Mala porodica prelazi u Pariz gde će Peri da upiše doktorske studije na Sorboni. Tamo će Peri upoznati Matiju Murka, slovenačkog filologa i stručnjaka za usmenu književnost. On će mu ukazati na južnoslovensku epiku, pa zbog toga Peri, kako piše u jednom pismu svojoj sestri iz aprila 1931, „počinje da uči srpski jezik da bi mogao čitati srpsku epsku poeziju“. Plan mu je, nastavlja u istom pismu, da „za dve godine traži Gugenhajmovu stipendiju da bi proveo godinu dana u Jugoslaviji i našao objašnjenje za ‘Ilijadu’ i ‘Odiseju’.“
Srećom, Peri ne čeka stipendiju nego u Jugoslaviju prvi put odlazi istog tog leta. Baza mu je u Dubrovniku. Tu nastavlja da uči srpski, učitelj mu je ruski emigrant Ilija Kutuzov. On ga jedne večeri vodi u kafanu u kojoj nastupa guslar Nikola Vujnović koji te večeri izvodi, između ostalih, i pesmu o Marku Kraljeviću i Musi Kesedžiji. Ne ostaje Peri ni tokom svog prvog boravka u Jugoslaviji samo u Dubrovniku, nego putuje i u, recimo, Beograd.
Narednih godina je sve češće u Jugoslaviji. Od 1932. s njim je uglavnom i Alfred Lord. Po zaleđu Dalmacije, Hercegovini, Crnoj Gori i Sandžaku susreću sve više guslara. Mnogo tih priča su izuzetno literarne. Možda je u tom smislu i najzanimljivija ona kad deveti oktobar 1934, dan atentata na Kralja Aleksandra, zatekne Perija, Lorda i njihovog „fiksera“, onog istog prvog guslara kojeg je Peri čuo, Nikolu Vujnovića, u Goraždu, u istočnoj Bosni. Došli su automobilom sa italijanskim tablicama, a vesti koje se šire što preko radija, što od usta do usta, kažu da su Kralja ujedinitelja ubili stranci, po svoj prilici Italijani. Peri, Lord i Vujnović u panici kreću ka Dubrovniku, vozeći ludački brzo: Kakva je to priča za roman, kakva priča za „film ceste“ (za road movie)! Da sada ne povlačimo političke paralele sa vremenom kad je žalost za kraljem Aleksandrom u Goraždu bila tolika da se neki stranci boje da ih lokalno stanovništvo ne linčuje…
U junu 1935. Peri u Bijelom Polju susreće Avdu Međedovića. On će mu dati odgovor na famozno homersko pitanje.
Krajem leta, Peri se vraća u Ameriku. Postoje planovi novih putovanja u Jugoslaviju. Ima tek trideset tri; u najboljim je godinama. U decembru te godine, međutim, ustreljen je iz pištolja. Do dana današnjeg je nejasno da li je u pitanju bila nesreća, samoubistvo ili ga je ubila supruga.
Vredelo bi prevesti knjigu Tomasa Džonsa. Inspirativna je iz više perspektiva. Ovo je tek skica koja želi da naznači neke akcente koji našu kulturu smeštaju u središte preseka klasičnog i modernog.
IZVOR: PR služba KCNS