ЈЕСЕЊА ИЗЛОЖБА УПИДИВ-А

Позивамо Вас да својим присуством увеличате отварање Јесење изложбе УПИДИВ-а 2022
у уторак 29. новембра 2022. године у 19 часова
Архив Војводине, Жарка Васиљевића 2А, Нови Сад

 Учесници: Теодор Ајдук, Ана Попов, Дарко Бабић, Теодора Бикицки, Дуња Брановачки, Олтвањи Ирен Векоњ, Лајош Векоњ, Татјана Војнов, Драгана Гарић Јовичић, Владимир Митровић, Даниела Гибаница, Сима Гуцунски, Војислав Девић, Сенка Ђорђевић, Дуња Ђурагић Дуганџић, Марија Ердељи, Весна Живановић, Дејан Илић, Даница Јевђовић, Рајко Р. Каришић, Игор Кекељевић, Милица Ковачевић, Петра Коснић, Љиљана Кртинић, Виолета Лабат, Ненад С. Лазић, Геза Ленерт, Александар М. Лукић, Жељко Мандић, Бранислав Марковић, Добрила Мартинов, Дарко Милосављевић, Чаба Немет, Ана – Леда Поп, Здравко Рајчетић, Лидија Рамач, Јелена Родић, Жељко Савић, Душанка Сремачки, Наташа Стојановић Бероња, Анастасија Стојковић, Симонида Тодоровић, Александар Топић, Смиљана Хаџић, Мирослав Шилић.


Чаба Немет – Награда за визуелни идентитет Јесење изложбе УПИДИВ-а 2022.

 Уводни текст из каталога:

Визуелна уметност: арена индивидуализма 

Данашња продукција у области примењене уметности и дизајна код нас и у свету, показује тенденцију брисања оштре линије између друштвено ангажованог и аутономног уметничког дела. О овоме сведоче веома изражени трендови прожимања различитих уметничких дисциплина. Свет уметности је створио парадокс у виду фиктивне арене, у којој класици, авангардисти, вечита герила (потреба за субверзијом) и дизајнери наше стварности, делују веома сложно, не по политичком програму, већ према сопственом импулсу и расположењу. Чини се да се емоција поново враћа у сферу примењене уметност, јер уметник више не жели да служи политичкој групи, већ самом себи и сопственом егу. 

Из тог разлога уметници не тéже револуцији какву смо преживели са руском авангардом која је веровала да служи друштвеном прогресу… 

Притисак друштва које намеће класификације, поделе, контролу, сврставање у калупе, производи осећај тескобе и код уметника. Дуг према традицији с једне и нови медији с друге стране усмеравају уметнике ка експерименту, чиме они беже из наметнутих калупа, али не у смислу епохалног открића, на шта је циљала стара авангарда, већ у смислу игре која подстиче комбинаторику различитих медија, садржаја и њихове интерпретације (нпр. народна и улична уметност, уметност андерграунд стрипа, уметност тетоваже). Зато данас више не говоримо о постојању уметности „на ивици“, већ искључиво о „главном току“. 

Наизглед парадоксално, то нас поново доводи до тачке у којој се јавља потреба за укрупњавањем креативних делатности. А још јуче смо велики број дисциплина ослободили од баласта главних уметничких области. 

Тако је керамика након Другог светског рата водила своју борбу за независност од вајарства. А сад многи керамичари размишљају вајарски и многи вајари користе керамику за ширење промишљаја о скулптуралној уметности. 

Данас су и атеље, и улица, и отворен простор природе, и не заборавимо интернет, постали лабораторије какву је, рецимо, имао руски вајар и архитекта Владимир Татлин. Татлин је као јединствена уметничка појава у области примењене уметности и дизајна, у свом студију заједно са сарадницима дизајнирао скулптуре-летелице и предмете за свакодневну употребу, пројектовао имагинарне грађевине осмишљавао и израђивао скулптуре и уметничке слике. Дакле, није се задржавао само у једној уметничкој дисциплини, већ је стварао у више њих. И при томе је имао ретку повластицу да у свакој од тих креација пројектује сопствену идеју о функцији уметности. 

Данас у времену појачане индивидуалности, уметници примењених уметности и дизајнери имају исту потребу. Архитекте се баве опремом за књиге и часописе, графички дизајнери сликају или вајају, вајари израђују мозаике, веб дизајнери се баве дигиталном фотографијом… 

Зато се све више чују гласови уметника да се области примењене уметности и дизајна обједине под јединственим називом – визуелна уметност. 

Осим што се овим појмом бришу терминолошке границе, бришу се и границе унутар људске креативности и окрепљује се, што је важније, индивидуализам као антитеза општераспрострањеном колективизму и глобализму. Све ово води ка идеји о рађању новог правца у образовању уметника и дизајнера и њиховом будућем раду.

др Здравко Рајчетић 
Теоретичар медија и уметности

Жири за доделу награда:

Лидија Станковић (школа за дизајн Богдан Шупут),
Ђура Радишић (школа за дизајн Богдан Шупут),
Никола Бербаков (Академија уметности Нови Сад),
Александар Радовић (Матица Српска)

Извор: УПИДИВ

Администратор: ДНМ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *