Изложба слика Марије Јевтић
„Оностраност идентитета тела у слици“
Изложба слика Марије Јевтић „Оностраност идентитета тела у слици“ отворена је у Ликовном салону Културног центра, 4. јула, са почетком у 19 часова.
Присутнима су се обратили: Милијана Лазовић, академска вајарка, ауторка изложбе Марија Јефтић и Ксенија Плећаш која је отворила изложбу.
Снимак са отварања:
Изложба је реализована у оквиру мастер студија на Академији уметности у Новом Саду. Kao резултат овог рада произашла је серија од укупно 20 слика.
Већ на почетку рада Марија се суочила са страхом, који јој је до тог времена био недовољно освешћен, а који ће постати и главна покретачка сила до самог краја извођења ових дела. У питању је страх од смрти, древна тема како уметника, тако људи уопште, а стваралаштво јесте било и биће један од начина савладавања и ношења са идејом неумитног краја. Овај страх се код сликарке испољио, пре свега, као страх од пролазности, а стварање дела, која могу надживети свог ствараоца, ипак, само по себи, није било довољно умирујуће, јер су и сама пролазна. Управо на том месту започиње један жустар окршај, који ће пронаћи своје смирење у појму оностраног, односно у самом стваралачком процесу.
Наиме, онострано, за Марију, означава рационално недокучив метафизички простор у који прелазимо након биолошке смрти. Оно што је за сликарку од нарочите важности у опису и бољем разумевању оностраног јесте уверење да се тај „простор“ преплиће са стварношћу коју ми познајемо, ограничену временским и просторним димензијама. До оваквог схватања сликарка је дошла у току самог стварања дела, откривајући да је процес креирања самих слика један директан залазак у димензију оностраног. Оно што опажа као природу оностраног јесте да је то онострано испуњено неведљивим, али осетним силама, те да то није свет мртвих. Напротив, то је свет неспутан димензијом времена, све што настањује и обитава у оностраном залази у појмове бесмртности, бесконачности или, још боље и прецизније речено, вечности. У том смислу, уметнички, односно стваралчки процес, повезан и у директној вези са оностраним, бива растерећен питања пролазности. За Марију то значи мирење са осећајем страха од пролазности, изједначавање сопственог бића и постојања са собом као сликарком, а здрава доза страха остаје у њој да је покреће и штити од обесности.
Овде се дотичемо и другог кључног појма ових сликарских дела, а то је појам идентитета. Марија га посматра из више углова, пратећи траг појединчаног, друштвеног и на крају идентитета саме слике, који је присутан кроз емоцију и доживљај уметника, као производ међусобног деловања унутрашњег света уметника и спољашњих сила. Свакако, суштинска потрага за идентитетом била је лична, што, уосталом, ни мало не изненађује, а било је од изузетне важности и за финална решења слика. Проблеми са којима се сусретала у потрази за бољим разумевањем личног идентитета увопште, затим и идентитета тела, били су многобројни и исполјавали су се превасходно у виду питања на која није могла да пронађе задоволјавајуће одговоре. Оно што јој се чинило неминовним јесте виђење да је идентитет изузетно угрожен, како олаким етикетирањима у која западамо, тако и замршеним преплетом тежње за оригиналношћу и тенденцијом имитирања других. Међутим, питање које је за њу у овом раду било од нарочитог значаја тицало се природе односа идентитета са телом.
Тело, односно фигура, јесте главни мотив ових слика. Марија свој предмет истраживања фокусира на испитивање оностраности идентитета тела у слици. Дакле, ово истраживање врши се инструментима ликовних елемената. Генерално, свој ликовни став, Марија гради на три нивоа: виђење света онаквим какав јесте, памћење и сликање. За метод рада на овим сликама бира деконструкцију, а за основни изражајни елемент линију, која, чак и када је боји, задржава улогу руководиоца правца кретања и обједињујућих, односно обликовних сила. Полазећи од замисли виђених и доживљених ликова, она их преноси на раван оностраног, деконструише их, тражи њихове основне, саставне и уједно најоригиналније делове, стварајући, тако, архетипске приказе. На сликама је траг који је непоновљив, фиксиран у времену, а изражава се кроз боје, односно „небоје“ и облик, аморфног или геометријског типа.
Вишеструко симболичне, Марија користи три основне боје. Плава боја симболше небо, одлазак на други свет, а у том смислу, она је ту да изрази присуство оностраног. Црвена боја прекрива пешчане облике и симболише, пре свега, крвоток. Сам песак симболише множину, али и уживање, мишљу о песку на плажама, те на тај начин сугерише идеју тражења одмора, регенерације, сигурности. Трећа боја, жута, изражена кроз златне листиће, један је од доминантних материјала на сликама. Већ годинама уназад, Марија своје ликовне узоре проналази, најпре, у византијској уметности, те одатле идејно долази и до употребе песка, византијске плаве и златне. Златни листићи треба директно да сугеришу на златну позадину византијских икона, која има симболику рајског врта, места на коме обитавају светитетлји. Осим тога, а што је за ова дела можда и битније, Маријина потреба и инсистирање на искрености, односно истини. Доживљавајући истину као нешто непроменљиво, ван домашаја субјективних жеља, злато на вешт начин ликовно обајшњава овакву идеју, чињеницом да ни злато не мења своја својства и изглед, било да је у ватри или води.
Сумирано посматрано, ове слике су вишеслојне у сваком смислу, било материјалном или концептуалном. Оне су за сликарку изненадни релјеф психе и не изненађује њено определјење да прати лекције модерне уметности и тежи апстрактном сликарству. Бити уметник, за њу, значи бити у вези са оностраним или, преведено митолошким речником, Марија уметника доживљава као Орфеја, а саму уметност препознаје у Еуридикином лику.
Страх од смрти и пролазности јесте можда први корак ка публици у том смислу што овај страх мало коме може бити стран. С друге стране, апстрактна формална решења, модерни израз и у том смислу захтеван рукопис за ишчитавање, изазива публику на посвећенији приступ приликом сусрета са сликама. Јаз који ту може да настане, када се једном пређе, а за то је довољна заинтересованост и љубав према слободи потеза, избора, отвара могућност својеврсног простора комуникације.
Ксенија Плећаш
Интервју са Маријом Јевтић:
Биографија
- – докторске студије, Природно математички факултет- графичке комуникације, Љубљана. 2013 – 2015. – мастер студије под менторствм проф. Видоја Туцовића
2010 – 2015. – ллан организације НПЦ (Нова поента културе) која се бави осликавањем мурала, Нови Сад.
2009 – 2013. – Академија ликовне уметности, сликарство – Нови Сад у класи проф. Душана Тодоровића.
2005 – 2009. – Средња уметничка школа, дизајн текстила – Ужице.
2016. – члан удружења Модерн ITC World, Нови Сад.
2016. – члан удружења ликовних уметника Србије.
2016. – члан удружења ликовних уметника Војводине.
2015. – сарадник у настави са особама ометеним у развоју, основна школа Јован Поповић, Нови Сад.
2015. – предавач сликања и цртања на ликовним радионицама у Културном центру ,,Културно уметнички лавиринт’’, Нови Сад.
2015. – сарадник у дечијем програму, Галерија Матице српске.
2015. – активиста и наставник цртања и сликања, клуб Црна Овца, Нови Сад.
2015. – волонтер у Галерији Матице Српске.
САМОСТАЛНЕ ИЗЛОЖБЕ
- – „Палета младих“, Културни центар Врбас.
2016. – „Оностраност идентитета тела у слици“, Културни центар Кикинда.
2015. – „Оностраност идентитета тела у слици“, Независна уметничка организација Урлик, Суботица.
2015. – „Оностраност идентитета тела у слици“, Божидарац, Београд.
2015. – „Деконструкција“ изложба графика Арт клуб „Црна Овца“ Нови Сад.
2015. – „Деконструкција идентитета’’, Градска галерија „Маржик“ Краљево.
2015. – Мастер изложба „Оностраност идентитета тела у слици“, Центар за визуелну културу „Златно око“, Нови Сад.
2015. – „Разлагање идентитета’’, „Културно уметнички лавиринт’’, Нови Сад.
2015. – „Деконструкција идентитета’’, Установа културе Палилула, Београд.
2015. – „Деконструкција идентитета’’, Галерија „Петак“, Београд.
2015. – „Разлагање идентитета’’, Галерија „Арт 55“, Ниш.
2014. – „Деконструкција идентитета“, Градска галерија „Мостови Балкана“, Крагујевац.
2014. – „Деконструкција идентитета“, Internacional Social Exchange „Пеликан“, Нови Сад.
Учествовала на више групних изложби у земљи и иностранству.
Видео-снимак и фотографије: Жељко Савић