Izložba slika Marije Jevtić
„Onostranost identiteta tela u slici“
Izložba slika Marije Jevtić „Onostranost identiteta tela u slici“ otvorena je u Likovnom salonu Kulturnog centra, 4. jula, sa početkom u 19 časova.
Prisutnima su se obratili: Milijana Lazović, akademska vajarka, autorka izložbe Marija Jeftić i Ksenija Plećaš koja je otvorila izložbu.
Snimak sa otvaranja:
Izložba je realizovana u okviru master studija na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Kao rezultat ovog rada proizašla je serija od ukupno 20 slika.
Već na početku rada Marija se suočila sa strahom, koji joj je do tog vremena bio nedovoljno osvešćen, a koji će postati i glavna pokretačka sila do samog kraja izvođenja ovih dela. U pitanju je strah od smrti, drevna tema kako umetnika, tako ljudi uopšte, a stvaralaštvo jeste bilo i biće jedan od načina savladavanja i nošenja sa idejom neumitnog kraja. Ovaj strah se kod slikarke ispoljio, pre svega, kao strah od prolaznosti, a stvaranje dela, koja mogu nadživeti svog stvaraoca, ipak, samo po sebi, nije bilo dovoljno umirujuće, jer su i sama prolazna. Upravo na tom mestu započinje jedan žustar okršaj, koji će pronaći svoje smirenje u pojmu onostranog, odnosno u samom stvaralačkom procesu.
Naime, onostrano, za Mariju, označava racionalno nedokučiv metafizički prostor u koji prelazimo nakon biološke smrti. Ono što je za slikarku od naročite važnosti u opisu i boljem razumevanju onostranog jeste uverenje da se taj „prostor“ prepliće sa stvarnošću koju mi poznajemo, ograničenu vremenskim i prostornim dimenzijama. Do ovakvog shvatanja slikarka je došla u toku samog stvaranja dela, otkrivajući da je proces kreiranja samih slika jedan direktan zalazak u dimenziju onostranog. Ono što opaža kao prirodu onostranog jeste da je to onostrano ispunjeno nevedljivim, ali osetnim silama, te da to nije svet mrtvih. Naprotiv, to je svet nesputan dimenzijom vremena, sve što nastanjuje i obitava u onostranom zalazi u pojmove besmrtnosti, beskonačnosti ili, još bolje i preciznije rečeno, večnosti. U tom smislu, umetnički, odnosno stvaralčki proces, povezan i u direktnoj vezi sa onostranim, biva rasterećen pitanja prolaznosti. Za Mariju to znači mirenje sa osećajem straha od prolaznosti, izjednačavanje sopstvenog bića i postojanja sa sobom kao slikarkom, a zdrava doza straha ostaje u njoj da je pokreće i štiti od obesnosti.
Ovde se dotičemo i drugog ključnog pojma ovih slikarskih dela, a to je pojam identiteta. Marija ga posmatra iz više uglova, prateći trag pojedinčanog, društvenog i na kraju identiteta same slike, koji je prisutan kroz emociju i doživljaj umetnika, kao proizvod međusobnog delovanja unutrašnjeg sveta umetnika i spoljašnjih sila. Svakako, suštinska potraga za identitetom bila je lična, što, uostalom, ni malo ne iznenađuje, a bilo je od izuzetne važnosti i za finalna rešenja slika. Problemi sa kojima se susretala u potrazi za boljim razumevanjem ličnog identiteta uvopšte, zatim i identiteta tela, bili su mnogobrojni i ispoljavali su se prevashodno u vidu pitanja na koja nije mogla da pronađe zadovoljavajuće odgovore. Ono što joj se činilo neminovnim jeste viđenje da je identitet izuzetno ugrožen, kako olakim etiketiranjima u koja zapadamo, tako i zamršenim prepletom težnje za originalnošću i tendencijom imitiranja drugih. Međutim, pitanje koje je za nju u ovom radu bilo od naročitog značaja ticalo se prirode odnosa identiteta sa telom.
Telo, odnosno figura, jeste glavni motiv ovih slika. Marija svoj predmet istraživanja fokusira na ispitivanje onostranosti identiteta tela u slici. Dakle, ovo istraživanje vrši se instrumentima likovnih elemenata. Generalno, svoj likovni stav, Marija gradi na tri nivoa: viđenje sveta onakvim kakav jeste, pamćenje i slikanje. Za metod rada na ovim slikama bira dekonstrukciju, a za osnovni izražajni element liniju, koja, čak i kada je boji, zadržava ulogu rukovodioca pravca kretanja i objedinjujućih, odnosno oblikovnih sila. Polazeći od zamisli viđenih i doživljenih likova, ona ih prenosi na ravan onostranog, dekonstruiše ih, traži njihove osnovne, sastavne i ujedno najoriginalnije delove, stvarajući, tako, arhetipske prikaze. Na slikama je trag koji je neponovljiv, fiksiran u vremenu, a izražava se kroz boje, odnosno „neboje“ i oblik, amorfnog ili geometrijskog tipa.
Višestruko simbolične, Marija koristi tri osnovne boje. Plava boja simbolše nebo, odlazak na drugi svet, a u tom smislu, ona je tu da izrazi prisustvo onostranog. Crvena boja prekriva peščane oblike i simboliše, pre svega, krvotok. Sam pesak simboliše množinu, ali i uživanje, mišlju o pesku na plažama, te na taj način sugeriše ideju traženja odmora, regeneracije, sigurnosti. Treća boja, žuta, izražena kroz zlatne listiće, jedan je od dominantnih materijala na slikama. Već godinama unazad, Marija svoje likovne uzore pronalazi, najpre, u vizantijskoj umetnosti, te odatle idejno dolazi i do upotrebe peska, vizantijske plave i zlatne. Zlatni listići treba direktno da sugerišu na zlatnu pozadinu vizantijskih ikona, koja ima simboliku rajskog vrta, mesta na kome obitavaju svetitetlji. Osim toga, a što je za ova dela možda i bitnije, Marijina potreba i insistiranje na iskrenosti, odnosno istini. Doživljavajući istinu kao nešto nepromenljivo, van domašaja subjektivnih želja, zlato na vešt način likovno obajšnjava ovakvu ideju, činjenicom da ni zlato ne menja svoja svojstva i izgled, bilo da je u vatri ili vodi.
Sumirano posmatrano, ove slike su višeslojne u svakom smislu, bilo materijalnom ili konceptualnom. One su za slikarku iznenadni reljef psihe i ne iznenađuje njeno opredeljenje da prati lekcije moderne umetnosti i teži apstraktnom slikarstvu. Biti umetnik, za nju, znači biti u vezi sa onostranim ili, prevedeno mitološkim rečnikom, Marija umetnika doživljava kao Orfeja, a samu umetnost prepoznaje u Euridikinom liku.
Strah od smrti i prolaznosti jeste možda prvi korak ka publici u tom smislu što ovaj strah malo kome može biti stran. S druge strane, apstraktna formalna rešenja, moderni izraz i u tom smislu zahtevan rukopis za iščitavanje, izaziva publiku na posvećeniji pristup prilikom susreta sa slikama. Jaz koji tu može da nastane, kada se jednom pređe, a za to je dovoljna zainteresovanost i ljubav prema slobodi poteza, izbora, otvara mogućnost svojevrsnog prostora komunikacije.
Ksenija Plećaš
Intervju sa Marijom Jevtić:
Biografija
- – doktorske studije, Prirodno matematički fakultet- grafičke komunikacije, Ljubljana. 2013 – 2015. – master studije pod mentorstvm prof. Vidoja Tucovića
2010 – 2015. – llan organizacije NPC (Nova poenta kulture) koja se bavi oslikavanjem murala, Novi Sad.
2009 – 2013. – Akademija likovne umetnosti, slikarstvo – Novi Sad u klasi prof. Dušana Todorovića.
2005 – 2009. – Srednja umetnička škola, dizajn tekstila – Užice.
2016. – član udruženja Modern ITC World, Novi Sad.
2016. – član udruženja likovnih umetnika Srbije.
2016. – član udruženja likovnih umetnika Vojvodine.
2015. – saradnik u nastavi sa osobama ometenim u razvoju, osnovna škola Jovan Popović, Novi Sad.
2015. – predavač slikanja i crtanja na likovnim radionicama u Kulturnom centru ,,Kulturno umetnički lavirint’’, Novi Sad.
2015. – saradnik u dečijem programu, Galerija Matice srpske.
2015. – aktivista i nastavnik crtanja i slikanja, klub Crna Ovca, Novi Sad.
2015. – volonter u Galeriji Matice Srpske.
SAMOSTALNE IZLOŽBE
- – „Paleta mladih“, Kulturni centar Vrbas.
2016. – „Onostranost identiteta tela u slici“, Kulturni centar Kikinda.
2015. – „Onostranost identiteta tela u slici“, Nezavisna umetnička organizacija Urlik, Subotica.
2015. – „Onostranost identiteta tela u slici“, Božidarac, Beograd.
2015. – „Dekonstrukcija“ izložba grafika Art klub „Crna Ovca“ Novi Sad.
2015. – „Dekonstrukcija identiteta’’, Gradska galerija „Maržik“ Kraljevo.
2015. – Master izložba „Onostranost identiteta tela u slici“, Centar za vizuelnu kulturu „Zlatno oko“, Novi Sad.
2015. – „Razlaganje identiteta’’, „Kulturno umetnički lavirint’’, Novi Sad.
2015. – „Dekonstrukcija identiteta’’, Ustanova kulture Palilula, Beograd.
2015. – „Dekonstrukcija identiteta’’, Galerija „Petak“, Beograd.
2015. – „Razlaganje identiteta’’, Galerija „Art 55“, Niš.
2014. – „Dekonstrukcija identiteta“, Gradska galerija „Mostovi Balkana“, Kragujevac.
2014. – „Dekonstrukcija identiteta“, Internacional Social Exchange „Pelikan“, Novi Sad.
Učestvovala na više grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu.
Video-snimak i fotografije: Željko Savić