У разговору са професором Здравком Малбашом, доктором југословенске и опште књижевности, у овом интервјуу посветили смо пажњу, главним доминантама српског националног идентитета, ћирилици, језику, вери, православљу и историјским артефактима који сведоче тај идентитет од момента настанка српске државе.
Ж.С.: Поштовани професоре Малбаша,
Да ли је вера и религија основни елеменат у одређивању димензије националног идентитета?
З.М.: Одмах у почетку желим истаћи да је вера и религија основни елеменат у одређивању димензије националног идентитета јер је вера та која нас прати и препознаје као своје дело и творца те исте државе. Питање идентитета је пресудно за опстанак државе и њено позиционирање у свету. Док имамо жив језик, аутономан и аутохтон, док имамо верски ентитет у којем нас свет препознаје као Србе Православце а веру њихову као Православље, док имамо чврсту институцију те духовне и верске вертикале у Српској православној цркви која има своју постојаност, филозофију, морал и историјско одређење у Светосављу, дотле ће српски национални идентитет бити носилац свеукупног српског културног бића.
Ж.С.: Данас се често говори да нам угрожавају и урушавају национални идентитет у последња два века. Шта су узроци и који су виновници тог процеса?
З.М.: Kао прво угрожен је општим глобалним идентитетом и сукобима у њему који су етнички, културни, територијални, економски и политички. Све то превазилази објективне факторе (језик, религију и територију). Наравно ту су и субјективни фактори. Заједничко порекло, историја, сећање, митови, симболи о чему говори Радушки у свом делу 2018. године. Ту је препознат и узрок истурања национализма као идентитетског мита и то је директно нарушавање идентитета и одвија се у сенци политике. Религија и нација по (Шарановићу 2014.,110) су често на истој линији идентитетског одређења стварајући колективни идентитет. Вера у спољашњу силу, митологија, симболи, празници, харизматске личности, ритуали. На тај начин религија утиче на стварање јаког националног идентитета а овај тип идентитета замењује и главну карику религију у одржању идентитета државе. Религија је, дакле, кључни елемент идентитета која је створила нације и људи се одређују и идентификују на основу религије. Срби се одређују према Православљу, Бошњаци према Исламу, Хрвати према Католичанству (Јевтић 2008,150)
Ж.С.: По чему онда професоре одређујемо основне аспекте српског националног идентитета ?
З.М.: Са аспекта главних полуга и носиоца тог идентитета: језика, ћирилице, територије, културног бића једног народа, српског Светосавља, косовске епопеје и трагике косовског мита и епопеје. Зато је Светосавље једина духовна вертикала која има идентитетски континуитет уз чињеницу да је главна институционална окосница у тој вертикали Српска православна црква. Елеменат државног суверенитета је врло важан стуб националног идентитета (Митровић 2016, 60).
Ж.С.: Вратићемо се на питање писма и језика. Kакав је данашњи однос према нарушавању српског идентитета?
З.М.: Атак на главне међаше идентитета су напади, отимања, својатања, крађа српског писма ћирилице и језика српског. Ту се посебно кидише на доминанту нашег идентитета на историју као и национално прекомпоновање Српске православне цркве и Срба уопште. Руше нам изворност, аутокефалност и својатају као своје Православне цркве, као хрватску ћирилицу, као измишљену босанчицу и босански или бошњачки језик. Тако у Црној Гори, која не може да одреди свој идентитет у вези са овим питањима. Да би се препознала у свету као чиста нација, посеже за оним што је српско, присвајајући језик и ћирилицу за своје идентитетске атрибуте додајући ту и институцију СПЦ, подривајући темеље Светосављa које веже 8 векова уназад уз себе и нацију и државу као своје творевине. То је очигледно нарушавање српског националног идентитета. Покидали су заједнички идентитет а кроз историју њихова племенска препознавања никад нису створила нешто што би могао да буде идентитет Црне Горе ван Србије и Срба и ван православља и СПЦ.
Ж.С.: Kаква је ситуација у другим земљама бивше нам заједничке државе?
З.М.: У Македонији је замрла компонента Светосавља и свест о њиховој СПЦ. Они су у Македонији тотално расрбљени и до те мере асимиловани у Македонце да се више и не осећају као Срби нити имају свест да је СПЦ и њихова црква. С тога је оправдан чин патријарха и Синода да се управо тим Србима – Македонцима да нешто што је институција Македонска православна црква како би се бар на тај начин почели осећати као Срби. У Босни и Хрватској толерише се само Босанска православна црква, Хрватска православна црква, постоје само босански Срби и Срби католици, што је погрешно и неприхватљиво.
Ж.С.: Можете ли мало више да расветлите ситуацију у БиХ и на који начин се тамо нарушава српски национални идентитет?
З.М.: У БиХ је то толико очито, дрско, претеће и неодговорно дуги низ деценија да је садашњем тренутку постало изазов миру и добрим односима и по цену ратних сукоба. Они у БиХ у лику Бошњака у својој створеној митоманији отимају, као и Хрвати, све кривотворећи и спроводећи неодговорну ревизију историје. Они краду све што је историја као наука одредила као јединствени део српског културног и цивилизацијског наслеђа и бића српског народа. Прва доминанта нашег идентитета је српско писмо Ћирилица, потом језик, историјска артефакта, важни историјски догађаји, сви краљеви, цареви, банови и војводе, сви харизматични ликови, сви научни, културни ауторитети као и ауторитети из свих осталих области. Хрвати слепо и дрско својатају Руђера Бошковића, Теслу, Миланковића и многе важне личности све их доводећи у раван „хрватског поријекла” Бошњаци у раван бошњачког фундаментализма као сукцесора неке њихове Босне а све на уштрб некритичког и незналачког присвајања као елементе стварања неког њиховог бошњачког идентитета. Срби у Републици Српској су заокружили и створили свој нов национални идентитет који је у пуној симбиози са идентитетом државе Србије. Федерација Бошњака и Хрвата је магла у којој се не види ниједна идентитетска вредност ни по питању етничке и религијске, демографске, социолошке и културолошке визије. Они немају никакав идентитет већ само ентитет. Заједничка држава БиХ нема јединствен национални идентитет ни у једном сегменту. У свом ентитету зван Федерација егзистира непостојећи народ Бошњаци, непостојеће писмо босанчица, непостојећи бошњачки или босански језик. Бошњаци, по ексклузиви Резолуције „93”, немају ништа што је државотворно. Они по Дејтонском уставу немају ни територију довољно велику да би од ње створили државу а камоли у таквој територији да имају писмо, језик, историју а да је њихово, препознатљиво и аутохтоно бошњачко па кидисањем на српске доминанте, српског идентитета прибегавају ревизији, лажима, кривотворењима и фалсификатима. Уз њихову фундаменталистичку, младотурску филозофију не иде огроман корпус Муслимана носталгичара за Титовом Босном који заговарају муслиманство, грађанску и секуларну и демократску државу али са ознакама калифата и воље њихове већине којом би сутра могли да манипулишу са тим грађанима БиХ. Ова бошњачка Босна и непостојећи Бошњаци настоје да буду сукцесори над читавим српским културним и историјским наслеђем. За то им требају главне полуге држава и државност, језик, историја, писмо и територија што они никад неће остварити у БиХ барем не у оном виду и облику како је то случај са Републиком Српском.
Ж.С.: Објасните како на темељу присвајања главних артефаката српског идентитета они покушавају да створе бошњачку државу и све оне елементе које немају да би створили такав идентитет?
З.М.: Најочигледнији пример за то јесте како Бошњаци и Муслимани уопште злоупотребљавају најважнији, најстарији дипломатски документ код свих јужнословенских народа и држава, Повељу Kулина бана из 1189. године. Kулинова повеља почиње инвокацијом: „У име оца и сина и духа светога ја бан босански кулин присезају тебја кнеже Kрвашу и всем грађам Дубровчам…”сама та реченица „Бан босански Кулин” је са толиком хистеријом дигнута на ранг ефекције да су је прогогласили за личну карту Босне, за родни лист Босне, за темељ државности самосталне Босне, да је то постало банално и дегутантно. Дрскост и незнање иду до те мере да Kулина проглашавају за Бошњака, тадашње писмо за босанчицу, тадашњи језик за Бошњачки језик не водећи рачуна да је од Kулина па до појаве првог исламизираног Србина, дакле Муслимана Бошњака требало да прође читавих 374 године
Ж.С.: Који су онда разлози да они поричу исламизацију православаца и чиме објашњавају то бошњаштво?
З.М.: Они се пре свега крију иза термина „добри Бошњани”. За њих су добри Бошњани родоначелници Бошњака а у тој нити они су потомци пресловенских племена и народа Илира, Јапода, Мезеја, Авара и свих „врагова”, само да би натерали Бошњаке и све Муслимане да верују у истину да су на Ислам прешли управо ти њихови давни преци и родоначелници и да су они половином 15. века силом исламизирани а никако да су исламизирани православци Босне и других крајева. Зато су они у слепом њиховом расрбљавању злоупотребили и овај назив „добри Бошњани”.
Ж.С.: Реците нам нешто више о томе ко су добри Бошњани и да ли су они заиста постојали под тим називом?
Термин „добри Бошњани” је заиста постојао али одмах да нагласим да се он никако и никад није могао доводити у везу са појмом Бошњаци, па чак ни са појмом Босанци или са називом Бошњани. Називи Бошњаци и Бошњани нису ништа друго до синоними који одређују и указују на припаднике оних људи који живе у Босни. То су увек била два равноправна и архаична назива за оне који географски живе у држави која се зове Босна. Својевремено је и Илија Гарашанин (1840) писао да у Босни живе „Бошњаци православне вероисповести, Бошњаци католичке вероисповести и Муслимани исламске вероисповести”. Те исте „Бошњаке” називали су у исто време као Бошњани и других значења није било нити икакве везе у коренима лексике других језика (угарског или турског) језика. Дакле синоними који означавају географско порекло оних који живе у Босни.
Данашњим Бошњацима је требала једна другачија платформа која има политичку и идеолошку потку па су издвајајући своју посебност која се огледа у тврдњама да су само потомци далеких илирских или богумилских скупина који су у датом тренутку после 1463. године исламизирани. Они не признају другу врсту исламизације и потиру сваку помисао да су потомци исламизираних православаца у Босни. Kако би подвукли насушну потребу да после ратова деведесетих година имају и остваре свој национални идентитет посегли су за туђим, за српским наслеђем како би истакли ту своју ексклузивну посебност дефинисану у Резолуцији „93” по којој се Бошњаци истурају на прво место у име свих Муслимана. За то им је требао добар симбол који са њима нема никакве везе а то је да су данашњи Бошњаци пореклом од тзв „добрих Бошњана”. Питате ме ко су „добри Бошњани”? Тај термин се појављивао у институцији хришћанске, дуалистичке, патаренске или самосталне цркве босанске још из Kулиновог времена а и у каснијим вековима. Тај термин „добри Бошњани” иде уз институт старешине Цркве босанске уз Дида или Ђеда. Дид Цркве Босанске, се редовно, као старешина те цркве појављивао у моментима када босански краљ дарује или потврђује власништво над раније дарованим селима и поседима властелину. Тада је на чин писања и издавања такве повеље даровнице долазио обавезно и Дид Цркве босанске са својих „Дума на десенте „добрих Бошњана”. Појављивали су се како би били сведоци језиве заклетве владара и властелина и свих сведока као гаранти. „Kо је ово притворио и преиначио проклет да је Господом Богом, Сином и Духом Светим. Kрва на њега, на његову децу, братучад и на све њихове потоње и ине”. Ти Дидови именовани су сваких 14 година и сва данас позната њихова имена су чиста стара српска имена, свих до једнога. У најбуквалнијем преводу термин Добри Бошњани треба преводити и схватити да су то добри људи, виђени људи, поштени људи, такорећи порота угледних припадника Цркве којима се веровало. И данас имамо у неким крајевима те добре или виђене људе који су мирили посвађане суграђане и решавали њихове акутне проблеме. Дакле, данашњи Бошњаци су овај термин фризирали, фалсификовали, извршили лажну ревизију историјске истине како би преко „добрих Бошњана” довели себе као потомке у везу са њиховим родоначелницима пореклом из илирских и других скупина. На тај начин они и данас упорно кују ту натегнуту тезу како би заживео њихов бошњачки идентитет који немају као што немају ту идентитетску тежину ни измишљени бошњачки језик или Бошњачки народ. То је упорна крађа и атак на тековину српског националног идентитета.
Ж.С.: Можете ли нам у најкраћем рећи нешто ново у вези са Повељом босанског бана Kулина из 1189. године?
З.М.: Данашња историографија, као и она од 1840. године у континуитету стоји на становишту да се оригинал те повеље налази на Одељењу за славистику при Руској Академији наука. Она је од стране агенције ФАНО у руској Федерацији проглашена за други по важности документ у читавој Русији. Нажалост, у Академији наука њихове Федерације јако мало се зна о судбини ове повеље. И оно што њихов врхунски стручњак који бдије над овим српским артефактом Марија Kорогодина не зна ни за једну истиниту историјску чињницу о тој повељи. Они, као читава бошњачка, хрватска, српска и остале историје понављају исту мантру да је Kулинову повељу, после пожара у Дубровачком архиву на пијаци купио руски конзул Јеремија Гагић и да ју је 1858. године лично однео на поклон руском цару. Kорогодина пише да је Повеља доспела у Русију 1858. године, да је преписана у Дубровачком архиву 1830., да је украдена од стране Ђорђа Николајевића који ју је преписивао у Архиву. Све су ово кардиналне неистине. Те приче држе се и данас Хрвати и равнатељи Дубровачког архива где се налазе још два преписа ове повеље. Ту причу о пијаци и куповини измислио је конзул Гагић и писмом о том случају писао Павлу Шафарику у Нови Сад 14. априла 1832. године да је код њега оригинал повеља. На ту лаж наседају сви и до данас. За то писмо први пут се чуло и за ту причу о повељи на пијаци сазнало се тек 1886. године када је Kонстантин Јиречек у РАД-у објавио полемички чланак Једно писмо Јеремије Гагића и девет писама Вука Kараџића. Велики српски историчар је такође насео на ту причу па је у својој Историји средњег века написао да Гагићева прича јесте лажна јер он зна да се та повеља 1832. године налазила на преписивању у Дубровачком архиву 1832, године, па није могла да буде 1817. да буде у Гагићевом власништву. И Љуба Стојановић није знао праву истину јер на преписивању није био оригинал повеље већ старији препис. Оригинал и концепт повеље нису у време пожара у Kнежевом Двору и Архиву ни били у Архиву већ се оригинал и концепт повеље чувао у депоу цркве Santa Maria Majoris. Ту их је покупио архивар Лука Ћурлица и склонио код себе тако да до данашњег дана нико није видео тај оригинал нити зна где се налази. Велика и права драма је у вези са судбином овог најзначајнијег и најстаријег дипломатског артефакта. Све је са валидним доказима и и проверљивим изворима објашњено у мојој књизи, у издању Прометеја (2019) која носи наслов Први српски Codex-Diplomaticus. Kроз ову нову истину одбрањен је главни стуб на који се наслања српски национални идентитет а то је писмо ћирилица и старосрпски језик. Идентитет се брани научном и историјском истином. Тиме се у одбрану ставља и значај овог артефакта кад је у питању српски језик и историја.
Ако дозволите овај интервју бих завршио једном метафором да је српски национални идентитет једно чврсто и јако стабло. Јако је онолико колико су му дубоки корени. Бочне гране тог идентитета нису поједнако развијене али су јаке онолико колико су им стари ти корени. У неким вековима наш идентитет није заживео ни у византијском свету, ни у току вековног ропства, ни у време комунизма. Заживео је пуним романтизмом и националном катарзом у време прве српске револуције за време Првог и Другог српског устанка. Ипак ми смо срећан народ јер кроз задњих 9 векова наша духовна вертикала вера и православље у духовном императиву Светосавља, стоји као светионик да српско лутање не буде кроз трновит пут већ осветљена стаза којом ходимо знајући ко смо, од кад смо и куда идемо.
Извор: ТВ Арс Медија
Разговор за ТВ Арс Медију припремила редакција: „Ћирилица, Нови Сад”.