U okviru Udruženja „Ćirilica“ Novi Sad osmišljen je ciklus intervjua sa istaknutim srpskim intelektualcima, u kojima razgovaramo sa uglednim ličnostima o značaju ćirilice za srpsku kulturu, tradiciju i sadašnju srpsku geopolitičku i kulturnu poziciju.
O ovim temama razgovarali sa dr Slobodanom Vladušićem, piscem, kritičarem, univerzitetskim profesorom i publicistom. Vladušić je bio urednik Letopisa Matice srpske između 2013. i 2016. godine. Osnovao je Centar za istraživanje i popularizaciju srpske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Pisao je za Politiku, Večernje novosti, NIN, Nedeljnik i Pečat. Objavljuje knjige iz teorijske proze, kritike i filozofije i romane. Najznačajnija dela: Crnjanski, Megalopolis (2011), Zavet i megalopolis (2023); Mi izbrisani (2013), Veliki juriš (2018) i Omama (2021). Razgovor je vodio Viktor Radun Teon.
V. R. T.: Poštovani kolega Vladušiću, zašto je, prema Vašem mišljenju, ćirilica važna za srpsku kulturu, za državu Srbiju i čitav srpski narod?
S. V.: Ćirilica je sastavni deo našeg kulturnog i nacionalnog identiteta. To znači da negativan odnos prema ćirilici znači istovremeno i negativan odnos prema nacionalnom identitetu, a država u kojoj se većinsko stanovništvo stidi svog identiteta ili je prema njemu ravnodušno, osuđena je na odumiranje.
V. R. T.: Kakvo je stanje i položaj ćirilice u srpskom društvu danas? Koliko je ćirilica zastupljena u javnom prostoru i komunikaciji danas? Da li ste i koliko zadovoljni današnjim tretmanom ćirilice? Objasnite razloge zbog čega jeste ili niste zadovoljni.
S. V.: Mislim da moramo da budemo svesni da danas ne živimo u 1914. godini, kada latiničnog pisma u Srbiji nije bilo, osim kada se njim pisalo na francuskom jeziku. U međuvremenu, živeli smo u zemlji koja je na nekoliko načina varirala ime Jugoslavije u svom nazivu, a to je podrazumevalo i zajednički kulturni prostor sa narodima kojima je latinica nacionalno pismo. Pri tom, naravno, latinica je primarno pismo i na Zapadu, tačnije onome što se nekada zvalo civilizacija Zapada, a mi smo toj civilizaciji bili okrenuti. Ukratko, u velikoj meri smo preuzeli latinicu, žrtvujući, svesno ili nesvesno, ćirilicu vrlo sumnjivom jugoslovenskom jedinstvu. Kada se ta priča završila, krvavo, u građanskim ratovima devedesetih, latinica je na prvi pogled postala suvišna, jer se temelj njenog prihvatanja izgubio, osim, naravno, u slučaju stranih jezika. Međutim, ono što se zaboravlja, jeste da je u tih nekoliko decenija zajedničkog života, latinica prestala da bude strano pismo u srpskoj kulturi, kakvo je bilo kada su Austrougari počeli da na njoj štampaju okupacione novine u Beogradu tokom Prvog svetskog rata. Na latinici su se tokom svih Jugoslavija štampale i brojne srpske knjige. Štaviše, mnogo ljudi u Srbiji, odnosno, konkretno, u Vojvodini, učili su prvo latinicu, pa tek onda ćirilicu, što se isto tako zaboravlja.
U svetlu istovremene egzistencije oba pisma, koja je posledica neobičnih istorijskih okolnosti, vi danas u srpskoj kulturi imate i ljude koji pišu latinicu, a patriote su, a imate i one koji pišu ćirilicu a koji su, u najmanju ruku, prilično ravnodušni prema nacionalnoj kulturi.
Drugi momenat koji se zaboravlja jeste da smo mi kao narod i u komunizmu i kasnije, od devedesetih godina na ovamo, izloženi ogromnim pritiscima. Treba biti otvoren: patriotizam, odnosno nacionalni i kulturni identitet, nisu vrednosti koje se afirmišu u našem društvu danas. Pitanje ćirilice ne može da se rešava izolovano, a da istovremeno nemate jasno političku odluku o reafirmaciji nacionalne kulture odnosno identiteta u celini. Ta odluka u ovoj zemlji nije donešena, i zato ne postoji nikakva jasna, sistematska, a još manje efikasna strategija u afirmisanju ćiriličnog pisma kao nacionalnog pisma.
Zato dolazimo u opasnost od radikalizacije pitanja ćirilice. Ljudi kojima je stalo do ćirilice mogu da budu frustrirani nebrigom države za nju. Pošto im nedostaju resursi za sistematsku i mudru borbu za ćirilicu, njima vrlo često preostaje samo borba protiv latinice, a to nije isto. Razlika je u tome što frustriranost rađa mržnju, a onda se ta mržnja prema latinici vrlo lako pretvara i u mržnju prema ljudima koji se služe latinicom. Pitanje kakav je ko čovek, svodi se na pitanje koje pismo koristi, a to je po mom mišljenju potpuno pogrešno.
Treba biti obazriv. Ako bih se stavio ulogu nekog centra moći čiji je zadatak da uništi srpski nacionalni identitet, ja bih svakako nastojao da radikalizujem pitanje ćirilice, jer bi to poslužilo kao novi izvor podela u društvu. Neki narod može da opstane ako uspe da, pored svih razlika koje postoje između njegovih pripadnika, sačuva homogeno, zajedničko tlo, koje se ne dovodi u pitanje. Suprotno tome, ako želite da uništite neki narod, vi ćete neprekidno raditi na tome da uništite sve što ljude spaja, a to ćete učiniti tako što ćete pojačavati sve opozicije koje ih dele. Ako se u srpskom narodu zaoštri opozicija ćirilica / latinica, vi ćete imati još jednu podelu koju možete da iskoristite. Primera radi, ćirilicu ćete proglasiti anahronom, a latinicu modernom, dok ćete sa druge strane ljude koji pišu latinicu sumnjičiti da su izdajnici, dok ćete oni koji pišu ćirilicu izuzeti od svake sumnje bez obzira šta pišu, šta govore i pta čine. I tako ćete podeliti narod.
V.R.T.: Šta bi država Srbija, društvo u celini i intelektualci mogli da urade da se poboljša i unapredi položaj ćirilice u srpskom društvu i kulturi danas?
S. V.: Najpre, i najvažnije, pitanje ćirilice ne može da se rešava odvojeno od pitanja odnosa prema kulturnom i nacionalnom identitetu. Ako se u ovoj zemlji karijere prave na opanjkavanju, ponižavanju ili vređanju srpskog naroda – a prave se – onda ne možete očekivati da će pismo tog naroda imati drugačiji tretman. Dakle, neke stvari treba urediti ,,gore”, da bi one mogle da funkcionišu ,,dole”. U međuvremenu, dok se to ne desi – uz pretpostavku da će se jednom desiti – ljudi kojima je stalo do ćirilice, moraju da je brane na način koji neće biti kontraproduktivan. Ukratko, ako proces uništivanja ćirilice počiva na nametanju lažne opozicije između ,,moderne”, ,,svetske” latinice i ,,anahrone” i ,,zastarele” ćirilice, onda akciju očuvanja ćirilice treba prilagoditi pravcu napada na nju. Konkretno, što ne bismo svake godine napravili takmičenje u proizvodnji ćiriličnih fontova za internet sajtove, kako bi tih fontova bilo što više, kako bi bili što lepši i što atraktivniji. To bi bio samo jedan predlog da se za ćirilicu borimo u skladu sa duhom vremena.
V.R.T.: Kako Vi lično gledate na ovo važno pitanje i kako doprinosite borbi za očuvanje ćirilice?
S. V.: Moje lično zalaganje za ćirilicu uvek sam shvatao u kontekstu integracije našeg naroda. Najkraće rečeno, ja pokušavam da svoje knjige napišem što bolje, odnosno da pomoću njih odgovorim na izazove duha vremena i da ih onda objavim na ćirilici. Neko ko smatra da je latinica moderna, a ćirilica anahrona, tada će se suočiti sa činjenicom da ćirilica, takođe, može biti moderna, odnosno da se duh vremena može opisati i na ćirilici, ili možda čak pre na ćirilici. To je zato što ćirilica simbolizuje naspramnost u odnosu na duh vremena koji teži uravnilovki, a to znači, između ostalog, i uništavanju ćirilice. Pa ipak, i pored te moguće simboličke vrednosti ćirilice kao pobunjeničkog pisma, ili pisma slobode, meni zaista ne pada na pamet da moje prijatelje vrednujem na osnovu toga kojim pismom pišu, a to odbijam upravo iz razloga koje sam naveo. Naime, ja tražim ono što me spaja sa ljudima, a ne ono što me od njih razdvaja.
V. R. T.: Hvala Vam na izdvojenom vremenu i trudu.
Viktor Radun Teon
Udruženje „Ćirilica“ Novi Sad