У оквиру Удружења „Ћирилица“ Нови Сад осмишљен је циклус интервјуа са истакнутим српским интелектуалцима, у којима разговарамо са угледним личностима о значају ћирилице за српску културу, традицију и садашњу српску геополитичку и културну позицију.
О овим темама разговарали са др Слободаном Владушићем, писцем, критичарем, универзитетским професором и публицистом. Владушић је био уредник Летописа Матице српске између 2013. и 2016. године. Основао је Центар за истраживање и популаризацију српске књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Писао је за Политику, Вечерње новости, НИН, Недељник и Печат. Објављује књиге из теоријске прозе, критике и филозофије и романе. Најзначајнија дела: Црњански, Мегалополис (2011), Завет и мегалополис (2023); Ми избрисани (2013), Велики јуриш (2018) и Омама (2021). Разговор је водио Виктор Радун Теон.
В. Р. Т.: Поштовани колега Владушићу, зашто је, према Вашем мишљењу, ћирилица важна за српску културу, за државу Србију и читав српски народ?
С. В.: Ћирилица је саставни део нашег културног и националног идентитета. То значи да негативан однос према ћирилици значи истовремено и негативан однос према националном идентитету, а држава у којој се већинско становништво стиди свог идентитета или је према њему равнодушно, осуђена је на одумирање.
В. Р. Т.: Какво је стање и положај ћирилице у српском друштву данас? Колико је ћирилица заступљена у јавном простору и комуникацији данас? Да ли сте и колико задовољни данашњим третманом ћирилице? Објасните разлоге због чега јесте или нисте задовољни.
С. В.: Мислим да морамо да будемо свесни да данас не живимо у 1914. години, када латиничног писма у Србији није било, осим када се њим писало на француском језику. У међувремену, живели смо у земљи која је на неколико начина варирала име Југославије у свом називу, а то је подразумевало и заједнички културни простор са народима којима је латиница национално писмо. При том, наравно, латиница је примарно писмо и на Западу, тачније ономе што се некада звало цивилизација Запада, а ми смо тој цивилизацији били окренути. Укратко, у великој мери смо преузели латиницу, жртвујући, свесно или несвесно, ћирилицу врло сумњивом југословенском јединству. Када се та прича завршила, крваво, у грађанским ратовима деведесетих, латиница је на први поглед постала сувишна, јер се темељ њеног прихватања изгубио, осим, наравно, у случају страних језика. Међутим, оно што се заборавља, јесте да је у тих неколико деценија заједничког живота, латиница престала да буде страно писмо у српској култури, какво је било када су Аустроугари почели да на њој штампају окупационе новине у Београду током Првог светског рата. На латиници су се током свих Југославија штампале и бројне српске књиге. Штавише, много људи у Србији, односно, конкретно, у Војводини, учили су прво латиницу, па тек онда ћирилицу, што се исто тако заборавља.
У светлу истовремене егзистенције оба писма, која је последица необичних историјских околности, ви данас у српској култури имате и људе који пишу латиницу, а патриоте су, а имате и оне који пишу ћирилицу а који су, у најмању руку, прилично равнодушни према националној култури.
Други моменат који се заборавља јесте да смо ми као народ и у комунизму и касније, од деведесетих година на овамо, изложени огромним притисцима. Треба бити отворен: патриотизам, односно национални и културни идентитет, нису вредности које се афирмишу у нашем друштву данас. Питање ћирилице не може да се решава изоловано, а да истовремено немате јасно политичку одлуку о реафирмацији националне културе односно идентитета у целини. Та одлука у овој земљи није донешена, и зато не постоји никаква јасна, систематска, а још мање ефикасна стратегија у афирмисању ћириличног писма као националног писма.
Зато долазимо у опасност од радикализације питања ћирилице. Људи којима је стало до ћирилице могу да буду фрустрирани небригом државе за њу. Пошто им недостају ресурси за систематску и мудру борбу за ћирилицу, њима врло често преостаје само борба против латинице, а то није исто. Разлика је у томе што фрустрираност рађа мржњу, а онда се та мржња према латиници врло лако претвара и у мржњу према људима који се служе латиницом. Питање какав је ко човек, своди се на питање које писмо користи, а то је по мом мишљењу потпуно погрешно.
Треба бити обазрив. Ако бих се ставио улогу неког центра моћи чији је задатак да уништи српски национални идентитет, ја бих свакако настојао да радикализујем питање ћирилице, јер би то послужило као нови извор подела у друштву. Неки народ може да опстане ако успе да, поред свих разлика које постоје између његових припадника, сачува хомогено, заједничко тло, које се не доводи у питање. Супротно томе, ако желите да уништите неки народ, ви ћете непрекидно радити на томе да уништите све што људе спаја, а то ћете учинити тако што ћете појачавати све опозиције које их деле. Ако се у српском народу заоштри опозиција ћирилица / латиница, ви ћете имати још једну поделу коју можете да искористите. Примера ради, ћирилицу ћете прогласити анахроном, а латиницу модерном, док ћете са друге стране људе који пишу латиницу сумњичити да су издајници, док ћете они који пишу ћирилицу изузети од сваке сумње без обзира шта пишу, шта говоре и пта чине. И тако ћете поделити народ.
В.Р.Т.: Шта би држава Србија, друштво у целини и интелектуалци могли да ураде да се побољша и унапреди положај ћирилице у српском друштву и култури данас?
С. В.: Најпре, и најважније, питање ћирилице не може да се решава одвојено од питања односа према културном и националном идентитету. Ако се у овој земљи каријере праве на опањкавању, понижавању или вређању српског народа – а праве се – онда не можете очекивати да ће писмо тог народа имати другачији третман. Дакле, неке ствари треба уредити ,,горе”, да би оне могле да функционишу ,,доле”. У међувремену, док се то не деси – уз претпоставку да ће се једном десити – људи којима је стало до ћирилице, морају да је бране на начин који неће бити контрапродуктиван. Укратко, ако процес уништивања ћирилице почива на наметању лажне опозиције између ,,модерне”, ,,светске” латинице и ,,анахроне” и ,,застареле” ћирилице, онда акцију очувања ћирилице треба прилагодити правцу напада на њу. Конкретно, што не бисмо сваке године направили такмичење у производњи ћириличних фонтова за интернет сајтове, како би тих фонтова било што више, како би били што лепши и што атрактивнији. То би био само један предлог да се за ћирилицу боримо у складу са духом времена.
В.Р.Т.: Како Ви лично гледате на ово важно питање и како доприносите борби за очување ћирилице?
С. В.: Моје лично залагање за ћирилицу увек сам схватао у контексту интеграције нашег народа. Најкраће речено, ја покушавам да своје књиге напишем што боље, односно да помоћу њих одговорим на изазове духа времена и да их онда објавим на ћирилици. Неко ко сматра да је латиница модерна, а ћирилица анахрона, тада ће се суочити са чињеницом да ћирилица, такође, може бити модерна, односно да се дух времена може описати и на ћирилици, или можда чак пре на ћирилици. То је зато што ћирилица симболизује наспрамност у односу на дух времена који тежи уравниловки, а то значи, између осталог, и уништавању ћирилице. Па ипак, и поред те могуће симболичке вредности ћирилице као побуњеничког писма, или писма слободе, мени заиста не пада на памет да моје пријатеље вреднујем на основу тога којим писмом пишу, а то одбијам управо из разлога које сам навео. Наиме, ја тражим оно што ме спаја са људима, а не оно што ме од њих раздваја.
В. Р. Т.: Хвала Вам на издвојеном времену и труду.
Виктор Радун Теон
Удружење „Ћирилица“ Нови Сад