U okviru Udruženja „Ćirilica“ Novi Sad osmišljen je ciklus intervjua sa istaknutim srpskim intelektualcima, u kojima razgovaramo sa uglednim ličnostima o značaju ćirilice za srpsku kulturu, tradiciju, duhovnost i identitet.
U ovom tekstu gospodin Damir Malešev našim gledaocima približiće arhetipsku ikoničnost ćiriličnih slova i umetnički pogled na slova kao deo likovne kompozicije.
Željko Savić: Gospodine Damire, ako slova posmataramo kroz prizmu semantike, kako vi doživljavate slova?
Damir Malešev: Slovo, kao grafem, jeste najmanja semantički određujuća jedinica pisanog jezika, analogno fonemi, odnosno glasu, u govornom jeziku. Ova elementarnost slova jedna je od važnih karakteristika slova koja već sama po sebi upućuje na njihovu arhetipsku prirodu. Ukoliko bismo prihvatili pojam znaka onako kako ga definiše Čarls Sanders Pers, i primenili ga na područje alfabeta, onda bismo mogli da primetimo da, pored toga što u savremenoj srpskoj ćirilici i latinici svako, ili gotovo svako slovo predstvlja jedan glas, to predstavljanje u nekim slučajevima jeste ikoničko. Podsetimo se: sličnost između znaka i objekta koji on označava jeste ikonička relacija. Piktogram, na primer, kao jednostavan slikovni znak, nastaje uspostavljanjem vizuelne ikoničke relacije. Ukoliko bi, dakle, neko konkretno slovo predstavljalo ujedno i piktogram, (osim što predstavlja svoju fonemu) to bi značilo sledeće: da ono sâmo ikonički predstavlja neko biće ili predmet u stvarnosti, kao i to da ono zauzima posebno mesto (najčešće prvo) u reči koja imenuje to konkretno biće ili predmet. Na primer, veliko latinično slovo „S“ ima oblik zmije i ono je prvo slovo latinske reči „serpens“, što znači „zmija“. Ali, ikoničnost se ne iscrpljuje samo na vizuelnom planu. Daleko u prošlosti, pre pisane istorije, prostiru se milenijumi auditivne ikoničnosti ljudskog govora. Anologno vizuelnoj ikoničnosti, stoji auditivna ikoničnost, i ona će se odnositi na fonemu koja je auditivni korelat vizuelnoj grafemi / slovu. Ako bismo se zapitali, hipotetički, na kom principu je zasnovano imenovanje sveta od strane prvih ljudi, verovatno bi nam se kao odgovor nametnula stilska figura onomatopeja, odnosno, ikoničko podražavanje zvukova. Čovek povezuje bogatstvo materijalnog sveta koji ga okružuje, sa sopstvenim umom, čulima i govornim aparatom. Artikulisan govor, kao materijalizacija složenih intelektualnih i duševnih procesa, po principima analogije (ikoničnosti) uspostavlja onomatopeju kao prvi sigurni oslonac „novorođenog“ čoveka u svetu. Otuda, opet, fonema „s“ upućuje na „siktanje“ i na zmiju.
Osnovna ideja o arhetipskom karakteru ikoničnosti slova jeste ta da svako slovo, kao reprezent odgovarajućeg glasa i kao deo odgovarajuće reči, u sebi sadrži mogućnost da, u sadejstvu sa ostalim glasovima te reči, auditivno izrazi odgovarajuću stvar ili biće (onomatopejski ili ne-onomatopejski), ali da, istovremeno, to isto slovo samo predstavlja ceo piktogram, ili deo piktograma koji, u sadejstvu sa ostalim slovima te reči, vizuelno reprezentuje tu odgovarajuću stvar ili biće. Istovremenost o kojoj je ovde reč je sinestezijska. Uzimajući u obzir Hegelovo favorizovanje čula vida i sluha kao tzv. „teorijskih čula“, odnosno, onih koji tokom opažanja ne menjaju predmet opažanja, mogli bismo prethodno izlaganje ad hoc da ponudimo kao pojam arhetipske ikoničnosti slova.
Ž. S.: Vi se bavite Arhetipom i ikoničnošću slova, koliko je ovaj fenomen presudan za naš integralni doživljaj slova?
D. M.: Shvatićemo ako se podsetimo Jungove definicije arhetipa i povežemo je sa fenomenom slova. Po Jungovom shvatanju, arhetip kolektivno nesvesno jeste riznica drevnih predstava i simbola, urođeni nesvesni modus razumevanja, koji upravlja individualnim opažanjem. Arhetipovi su nasleđene forme intuicije, koje su determinanta svakog psihičkog procesa. Sinestezijska povezanost auditivnog i vizuelnog aspekta slova ostvaruje se na intuitivnom planu koji, dakle, prethodi razumevanju i koji ga uslovljava. Iako je ova povezanost sama srž arhetipske ikoničnosti, arhetipski karakter slova ogleda se još i u jednostavnosti likovnog izraza (shodno tome da je grafem najmanja semantička jedinica), kao i u mogućnosti da se uvidi suština bića ili predmeta koji su predstavljeni svojim arhetipom.
Primer za to je već pomenut izgled grafema „S“ i zvučanje njegovog korelata, fonema „s“, gde se sinestezijski i ikonički izražava arhetip zmije. Sličan primer moglo bi da bude ćirilično slovo „Ž“. Ono može, između ostalog, da predstavlja piktogram žabe, dok fonemu „ž“ uz malo mašte možemo nazreti u horskom kreketanju žaba. Reč „žaba“ imala bi, dakle, prikriven onomatopejski karakter.
Slika 1. Ćirilično slovo „Ž“ kao primer potpune arhetipske ikoničnosti
Primer za nepotpunu arhetipsku ikoničnost, nepotpunu zbog izostanka onomatopejskog karaktera fonema i reči koju foneme tvore, jeste malo ćirilično slovo „ć“. Ovo slovo jeste piktogram koji predstavlja pravoslavni manastir ili kapelu. Na fonetskom planu, reč „crkva“ kao „dom Gospodnji“ povezuje se sa grčkim imenom „Kirijakos“, što odgovara srpskome „Ćirjak“.
Slika 2. Ćirilično slovo „ć“ kao primer nepotpune arhetipske ikoničnosti
Nesumnjivo, arhetipska ikoničnost slova savremenih alfabeta jeste posledica drevnih slikovnih pisama koja im prethode. Različite reči u većoj ili manjoj meri „obznanjuju“ arhetipsku ikoničnost slova / glasova od kojih su načinjene.
Ž. S.: Likovno ste obrađivali složene piktograme od ćiriličnih slova, približite našim gledaocima šta su piktogrami ?
D. M.: Jedan od povoda za nastanak ovakvih piktograma jeste da taj da se istakne likovnost savremene srpske ćirilice. U ovom slučaju, likovnost neće jednostavno da znači ono na šta smo navikli, a to je kaligrafska lepota samih slova. Naprotiv, ćirilična slova će se ovde neretko pojaviti kao deformisana do granice prepoznatljivosti. Opravdanje za to leži u drugačije shvaćenom pojmu likovnosti, a koji je ovde povezan sa arhetipskom ikoničnošću. Da ponovimo: na vizuelnom planu, konkretna slova jedne reči konstruišu jedan složeni piktogram, a taj je piktogram ikonička slika upravo onog bića ili stvari koju dotična reč imenuje (onomatopeja nije uvek prisutna). Kinetička metamorfoza piktograma, odnosno, animirani film, u kome su „anti-kaligrafska“ slova tek jedna međufaza, pretenduje da bude izraz likovnosti i arhetipskog karaktera ćiriličnog alfabeta.
Reč „srp“ kao primer arhetipske ikoničnosti
Na primeru reči „srp“ prikazana je shema stvaralačkog procesa. Uzgred, primetićemo da su ne samo u našem jeziku imena predmeta koji seku i režu onomatopejska: makaze, testera, nož, mač, sablja, kosa… Ovim se dovodi u pitanje jedan deo uobičajene definicije onomatopeje kao stilske figure u kojoj se podržavaju zvuci iz prirode. Preusko je svesti podražavane zvuke samo na one koji potiču iz prirode. Malopre navedeni primeri potiču iz domena civilizacije. Dakle, onomatopeja predstavlja oponašanje (svih) zvukova koji se mogu uspešno ikonički izraziti čovekovim govornim aparatom, na bilo kom jeziku. Ne želeći da razrađujemo ovde jednu duboku temu, napomenimo i to da poezija svoj mitski karakter ne duguje samo „duhovnim“ arhetipovima, kakvi su filozofski, religijski, magijski i psihološki koncepti, već i „čulnim“ arhetipovima poput onomatopeje.
Hvala Vam na razgovoru.
Hvala Vama.
Za redakciju Ćirilice razgovor pripremio: Željko Savić
Ilustracije: Damir Malešev
U nastavku možete pogledati radove Damira Maleševa.
