У оквиру Удружења „Ћирилица“ Нови Сад осмишљен је циклус интервјуа са истакнутим српским интелектуалцима, у којима разговарамо са угледним личностима о значају ћирилице за српску културу, традицију, духовност и идентитет.
У овом тексту господин Дамир Малешев нашим гледаоцима приближиће архетипску иконичност ћириличних слова и уметнички поглед на слова као део ликовне композиције.
Жељко Савић: Господине Дамире, ако слова посматарамо кроз призму семантике, како ви доживљавате слова?
Дамир Малешев: Слово, као графем, јесте најмања семантички одређујућа јединица писаног језика, аналогно фонеми, односно гласу, у говорном језику. Ова елементарност слова једна је од важних карактеристика слова која већ сама по себи упућује на њихову архетипску природу. Уколико бисмо прихватили појам знака онако како га дефинише Чарлс Сандерс Перс, и применили га на подручје алфабета, онда бисмо могли да приметимо да, поред тога што у савременој српској ћирилици и латиници свако, или готово свако слово предствља један глас, то представљање у неким случајевима јесте иконичко. Подсетимо се: сличност између знака и објекта који он означава јесте иконичка релација. Пиктограм, на пример, као једноставан сликовни знак, настаје успостављањем визуелне иконичке релације. Уколико би, дакле, неко конкретно слово представљало уједно и пиктограм, (осим што представља своју фонему) то би значило следеће: да оно сâмо иконички представља неко биће или предмет у стварности, као и то да оно заузима посебно место (најчешће прво) у речи која именује то конкретно биће или предмет. На пример, велико латинично слово „S“ има облик змије и оно је прво слово латинске речи „serpens“, што значи „змија“. Али, иконичност се не исцрпљује само на визуелном плану. Далеко у прошлости, пре писане историје, простиру се миленијуми аудитивне иконичности људског говора. Анологно визуелној иконичности, стоји аудитивна иконичност, и она ће се односити на фонему која је аудитивни корелат визуелној графеми / слову. Ако бисмо се запитали, хипотетички, на ком принципу је засновано именовање света од стране првих људи, вероватно би нам се као одговор наметнула стилска фигура ономатопеја, односно, иконичко подражавање звукова. Човек повезује богатство материјалног света који га окружује, са сопственим умом, чулима и говорним апаратом. Артикулисан говор, као материјализација сложених интелектуалних и душевних процеса, по принципима аналогије (иконичности) успоставља ономатопеју као први сигурни ослонац „новорођеног“ човека у свету. Отуда, опет, фонема „с“ упућује на „сиктање“ и на змију.
Основна идеја о архетипском карактеру иконичности слова јесте та да свако слово, као репрезент одговарајућег гласа и као део одговарајуће речи, у себи садржи могућност да, у садејству са осталим гласовима те речи, аудитивно изрази одговарајућу ствар или биће (ономатопејски или не-ономатопејски), али да, истовремено, то исто слово само представља цео пиктограм, или део пиктограма који, у садејству са осталим словима те речи, визуелно репрезентује ту одговарајућу ствар или биће. Истовременост о којој је овде реч је синестезијска. Узимајући у обзир Хегелово фаворизовање чула вида и слуха као тзв. „теоријских чула“, односно, оних који током опажања не мењају предмет опажања, могли бисмо претходно излагање ad hoc да понудимо као појам архетипске иконичности слова.
Ж. С.: Ви се бавите Архетипом и иконичношћу слова, колико је овај феномен пресудан за наш интегрални доживљај слова?
Д. М.: Схватићемо ако се подсетимо Јунгове дефиниције архетипа и повежемо је са феноменом слова. По Јунговом схватању, архетип колективно несвесно јесте ризница древних представа и симбола, урођени несвесни модус разумевања, који управља индивидуалним опажањем. Архетипови су наслеђене форме интуиције, које су детерминанта сваког психичког процеса. Синестезијска повезаност аудитивног и визуелног аспекта слова остварује се на интуитивном плану који, дакле, претходи разумевању и који га условљава. Иако је ова повезаност сама срж архетипске иконичности, архетипски карактер слова огледа се још и у једноставности ликовног израза (сходно томе да је графем најмања семантичка јединица), као и у могућности да се увиди суштина бића или предмета који су представљени својим архетипом.
Пример за то је већ поменут изглед графема „S“ и звучање његовог корелата, фонема „с“, где се синестезијски и иконички изражава архетип змије. Сличан пример могло би да буде ћирилично слово „Ж“. Оно може, између осталог, да представља пиктограм жабе, док фонему „ж“ уз мало маште можемо назрети у хорском крекетању жаба. Реч „жаба“ имала би, дакле, прикривен ономатопејски карактер.
Слика 1. Ћирилично слово „Ж“ као пример потпуне архетипске иконичности
Пример за непотпуну архетипску иконичност, непотпуну због изостанка ономатопејског карактера фонема и речи коју фонеме творе, јесте мало ћирилично слово „ћ“. Ово слово јесте пиктограм који представља православни манастир или капелу. На фонетском плану, реч „црква“ као „дом Господњи“ повезује се са грчким именом „Киријакос“, што одговара српскоме „Ћирјак“.
Слика 2. Ћирилично слово „ћ“ као пример непотпуне архетипске иконичности
Несумњиво, архетипска иконичност слова савремених алфабета јесте последица древних сликовних писама која им претходе. Различите речи у већој или мањој мери „обзнањују“ архетипску иконичност слова / гласова од којих су начињене.
Ж. С.: Ликовно сте обрађивали сложене пиктограме од ћириличних слова, приближите нашим гледаоцима шта су пиктограми ?
Д. М.: Један од повода за настанак оваквих пиктограма јесте да тај да се истакне ликовност савремене српске ћирилице. У овом случају, ликовност неће једноставно да значи оно на шта смо навикли, а то је калиграфска лепота самих слова. Напротив, ћирилична слова ће се овде неретко појавити као деформисана до границе препознатљивости. Оправдање за то лежи у другачије схваћеном појму ликовности, а који је овде повезан са архетипском иконичношћу. Да поновимо: на визуелном плану, конкретна слова једне речи конструишу један сложени пиктограм, а тај је пиктограм иконичка слика управо оног бића или ствари коју дотична реч именује (ономатопеја није увек присутна). Кинетичка метаморфоза пиктограма, односно, анимирани филм, у коме су „анти-калиграфска“ слова тек једна међуфаза, претендује да буде израз ликовности и архетипског карактера ћириличног алфабета.
Реч „срп“ као пример архетипске иконичности
На примеру речи „срп“ приказана је схема стваралачког процеса. Узгред, приметићемо да су не само у нашем језику имена предмета који секу и режу ономатопејска: маказе, тестера, нож, мач, сабља, коса… Овим се доводи у питање један део уобичајене дефиниције ономатопеје као стилске фигуре у којој се подржавају звуци из природе. Преуско је свести подражаване звуке само на оне који потичу из природе. Малопре наведени примери потичу из домена цивилизације. Дакле, ономатопеја представља опонашање (свих) звукова који се могу успешно иконички изразити човековим говорним апаратом, на било ком језику. Не желећи да разрађујемо овде једну дубоку тему, напоменимо и то да поезија свој митски карактер не дугује само „духовним“ архетиповима, какви су филозофски, религијски, магијски и психолошки концепти, већ и „чулним“ архетиповима попут ономатопеје.
Хвала Вам на разговору.
Хвала Вама.
За редакцију Ћирилице разговор припремио: Жељко Савић
Илустрације: Дамир Малешев
У наставку можете погледати радове Дамира Малешева.
