ГАЛЕРИЈА БЕЛ АРТ НА АРТ МАРКЕТ БУДАПЕСТ 2020

Милленáрис Парк, Будапест
Кис Рóкус утца 16-20
21-25 октобар 2020

Галерија Бел Арт представиће радове савремених уметника, Сзомбатхy Бáлинта и Звонимира Сантрача на Сајму уметности у Будимпешти (Артмаркет Будапест), од 21. до 25. октобра 2020. године.

Рушење Берлинског зида покренуло је велике геополитичке промене у Европи и усмерење ка новом светском поретку. У времену пре и после рушења Берлинског зида 1989. године у тадашњој посттитовској Југославији одвијали су се бројни политички сукоби који ће, на самом почетку деведесетих година прошлог века, довести до ратног распада државе те до дугог и тегобног транзицијског процеса.  Тада започето стање кризе у разједињеном југословенском простору претвара се у перманентно стање егзистенције. Осим тога, треба напоменути да су се  у тим драматичним околностима одвијале значајне промене и унутар саме уметности – од модернизма ка специфичном постмодернистичком начину прихватања, тумачења и промишљање реалности.

Двојица уметника чијим делима Галерија Бел арт тежи да презентује аутентичну уметничку рефлексију у Србији у времену прекретнице осамдесетих и деведесетих година XX века су Сзомбатхy Балинт и Звонимир Сантрач.

У времену пре рушења Берлинског зида 1989-те, током предходне две деценије Сзомбатхy Бáлинт је једна од најистакнутијих фигура концептуалне уметности у Југославији. Како је сам анализирао властиту уметност, искуством аутентичног теоретичара (јер се упоредо са уметничком праксом бавио писањем теоријских текстова), Сзомбатхy Бáлинт је констатовао четири садржинско-формалне целине којима се бавио: 1) Ангажована (политичка) уметност, 2) Концептуална уметност (идеа арт), 3) Уметност понашања (бехавиоур арт), и 4) Уметност знакова (семиолошка уметност). Реализација ових подручја Балинтове уметности реализована је најразличитијим начинима и медијима – од визуелне поезије, маил-арта, перформанса, објеката и инсталација, па све до једног карактеристичног бављења сликом као засебном културолошком и социјалном појавом укупне „иконосфере“.

Коначно, ваља рећи да је уметност Балинта Сзомбатхyја посвећена значењима узрочно-последичних веза између крупних политичких ломова те рефлексија и реперкусија на егзистенцију обичног човека појединца судбински укљученог у идеолошке системе и манипулације тоталитарних и других режима (Човекова душа вечно пати! – записује на једном месту Балинт). У таквим настојањима он је изградио перманентно ангажовани однос према свету у коме живи и ствара. Стекао је изузетну међународну репутацију па се појављивао на бројним значајним манифестацијама у Југославији, у Србији, у Мађарској и у свету, излажући са  најзначајнијим актерима концептуалне уметности. Заправо, појављивао се на оним местима, изложбама, и у збиркама – где се излагали најзначајнији актери уметности која се инфилтрира у животне манифестације, којом се остварује бојсовски  идеал уметност=живот.

Звонимир Сантрач је на југословенској уметничкој сцени осамдесетих  година био заговорник сликарства јасних медијских пропозиција и авангардистичких претензија. Његова животна судбина се, почетком деведесетих поклопила са историјском драматичним догађајима – јер у ратним сукобима бива рањен и губи десну шаку. То мења његову уметност – постаје ангажовани уметник, ствара инсталације, објекте и монументалне пројекте који по својим садржајима, конотацијама и размерама постају алармантни знак свеукупне драме постојања у југословенском региону, као јединственој политикој последици рушења Берлинског зида… Међу тим његовим радовима неколико је симболички изузетно снажних остварења. Балкански воз судбине (редефинисан симболички разрађен изглед  оригиналног воза – локомотиве и четири вагона) који говори о свим присилним миграцијама и неизвесности судбине савременог човека; зидови – које гради уннутар галеријских простора а којима уграђује ломљена стакла која “извиру” из фугни између цигала и тако мења њихово стварно и симболичко значење на релацији претња-заштита. Трећи значајан објекат из тог Сантрачевог политичко-уметничког деловања на време дефинисано рушењем Берлинског зида јесте фигура Титовог шињела. Ради се о реинтерпретацији најпознатије соц-реалистичке скулптуре Јосипа Броза Тита (вајара Антуна Аугустинчића). Фигура Тита није у Сантрачевој скулптури – остао је само шињел који би, у поститовском времену пожелели да обуку бројни политичари и они који су “изашли из Титовог шињела”…
Иако је већина уметника који су стварали у тој драматичној епохи била дакако узнемирених савести, Сзомбатхy Бáлинт и Звонимир Сантрач су најистакнутији међу онима који су имали потребу (и храброст) да о догађајима који су креирали нашу судбину, јасно и недвосмислено прозборе  аутентичним и монументалним делима, јасним и убедљивим уметничким порукама.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *