У данашње време свеопште несигурности, људи се приклањају романтизованој прошлости. То се већ једном десило, око 1810. године, када је настао и покрет романтизма, са Љермонтовом и Бајроном, и око 1980, када је у време најтеже кризе у Британији, настао нови романтизам. Свака криза рађа снове. Па тако и не чуди што су серије „Викинзи“ или „Игра престола“ стекле епску популарност, и није ни чудо што је епска, митологизована прошлост пуна снажних, готово матријархалних жена, и снажних мушкараца, добила на цени. И где је епска прошлост повезана са северњачким генима – ту је и Епица!
Додуше, Епица нису, као што би се могло помислити, Скандинавци, али припадају том културном кругу „епског северњачког неопаганизма“, на начин на који то припадају и руска Аркона или фински Нигхтwисх. Критичари склони разврставању по ладицама и полицама кажу да би најприближији опис музике коју холандска Епица свира био „симфонијски метал“, а то би, осим класичне подлоге блацк и деатх метала, укључивало и елементе средњовековног појања, даркерско-готичарске упливе, фолк традицију северне Европе, а нарочито (мегапопуларне и моћне) келтске народне музике, са повременим излетима у егзотику, попут арапске или кинеске музике. Све је ово нафиловано двема стварима које и чине Епицу толико препознатљивом и моћном, а то су уз јаке симфо-линије (немају на стејџу баш симфонијски оркестар, ни гудаче као Апоцалyптица (имају их у студију, често!), али ће мудром употребом синтисајзера учинити да се осећате као да их прати сијасет класичара) и моћни вокал Симоне Симонс. Епски, наравно.
Црвенокоса Симоне бледог тена као да је искочила из прича о прецима и бајки севера, што само потцрта када се појави у зеленој хаљини, попут келтске виле. Њен вилински глас понекад прати метал-режање Марка Јансена, мастермајнда ове приче, а понекад се, као у стара добра времена када су почињали, придруже хор и цела гудачка секција. Понеки пут се осетите као да сте у сред представе Цармина Бурана, а понекад као да вас хладни ветар Атлантика шиба по лицу док контемплирате о пролазности свега испод сивог неба.
Мало је рећи да је овај концепт успео, иако је требало чекати чак десет-двадесет година до озбиљне светске славе. Све је кренуло од првог албума „Тхе Пхантом Агонy“ (2003), да би се са другим, „Цонсигн то Обливион“ (2005) етаблирали на холандској сцени. Трећи албум, „Тхе Дивине Цонспирацy“ (2007) био је још један корак напред ка светској слави, у коју су укорачили са четвртим албумом „Десигн Yоур Универсе“ (2009), а нарочито петим „Реqуием фор тхе Индифферент“ (2012), којим су „откључали“ Америку и Јапан. Даље је све ишло као по лоју – „Тхе Qуантум Енигма“ (примећујете ли како су и називи албума „епски“?) из 2014. је зацементирао њихову култну позицију, а пратили су га „Тхе Холограпхиц Принципле“ из 2016. и „Омега“, најновије остварење из времена током пандемије (2021), које тек сад пристиже на промоцију.
Али, каква је то промоција! У помоћ их је позвала – нико други до – легендарна Металлица, с којом су „изгрмели“ на недавним мајским концертима у Паризу и Хамбургу, а 18. јуна ће исто учинити и у Гетеборгу. Ако сте заинтригирани овиме, пробајте, као почетник, са песмама „Унлеасхед“ и „Сторм тхе Сорроw“.
Ако иоле волите драматичну меланхолију севера и Средњег века нашег континента, холандска вила звана Симоне, и њени (не баш вилински) пријатељи, одуваће вас; прво емотивно, а затим и са Горки Лист Главне бине ЕXИТ фестивала, где ће 7. јула развити своје мелодије у летњи сумрак. Епске мелодије, наравно.
Извор: ЕXИТ фестивал